Ево једног јесењег дана, на крају једне године, 110 година далеко од оног децембра када је Стеван Папа-Катић газио кроз снег на албанским планинама а ја држим у рукама ову књигу, којој бих да подигнем споменик, па то и радим, овде међу вама, убеђујући вас да је читате и волите свом снагом. Дан шести – Растко Петровић

Од самог почетка, од првог сусрета са младим Стеваном, то вртоглаво приповедање увукло ме сасвим у дубину, као неки вир, толико омамљујуће, толико величанствено, да сам се непрекидно питала зашто пред овом књигом није занемело човечанство и зашто није сваки човек пожелео да јој подигне споменик? А онда, читајући даље, одустајала сам од те помисли. Јер, како би неко на неком другом континенту, у неком другом говорном подручју, уопште – неко ко је удаљен од тог “разбеснелог облака љутог снега, и људи који пролазе кроз све то, заковитлани, растурени и бедни, не видећи један другога” и од те “непогоде која је трајала ту, на тим планинама већ милионима и трилионима година, без престанка, кркљајући и урлајући из дана у дан, из сата у сат, и сви они који су прешли пре Стевана и његовог друга и сви који су имали да пређу туда после њих, имали су да се баце стрмоглавце, без размишљања, у исту буру… “, како би неко ко не зна да се једном пре 110 година цео један народ бацио стрмоглавце у ту буру, водећи своје трудне жене, децу, заробљенике и мошти својих светаца, могао да разуме, да осети ову бујицу, мутну и жуту, која носи, носи, све што је људско, што је цивилизовано, што је познато и ушушкано у модерном свету, односи и огољује до саме кости, до саме сржи оног што је најосетљивије у нама? Чак и ми, који смо потекли од тих који су се стрмоглавце бацили у ту буру, не можемо довољно да знамо како је то било. Како је Стеван Катић, дечак од 17 година, бауљао по мраку кроз мећаву, склонио се у некаквој колиби коју није ни видео, у коју је после њега ушао неко непознат, кога такође није видео али уз чија је плећа преспавао, припијен, да би преживео ноћ, да се не би смрзао. Како се

“читава сеоба народа кретала по доброме и меком снегу… а лица људи, модра и сасушена, рукави на шињелима празни, оно мало скелетних шака и прстију што је вирило из њих, ландарало је бесмислено око тела… спуштајући се сваки час да се одморе, људи су ишли, усница потпуно црних и стврдлих око зуба, као чврст, испуцао, црвен прстен, преко кога је била разапета кожа и у коме су се видели њихови оштри, жути и криви зуби… “

Можемо ли довољно да замислимо ту страхоту? И да ли трба да је замишљамо? Ја не познајем никог ко је равнодушан према том тренутку у нашој историји, заправо – ко није задивљен. И ја сам. Али моје је виђење било сувише романтично, све док ми ова књига није свом силином бацила истину у очи. Како изгледа човек после 8 недеља пешачења кроз снег, без хране, у распаднутој обући, који оставља мртве поред пута јер је и сам већ мртав и сасвим равнодушан према смрти? Да ли би се могло превести на било који језик, довољно верно, да би неко ко је удаљен могао да види та

“два огромна мрачна ока, као да је прегршт звезда бачен у њих, тако су деловале раскошно и поноћно те очи, које као да су знале само за лепоту… младост је већ била далеко од ње, само су очи остале девојачке, тајанствене и вечне… шта је могла гледати и накупити својим очима та жена да оне буду толико испуњене звездама и помрчином?”

Ја сам ову књигу мрзела, покушавала сам да је отргнем од себе, да је бацим у Дунав, да оде што даље, да седнем у угао собе и плачем неким исконским плачем који се накупља већ 110 година, да отворим прозоре и пустим у собу то зубато сунце и оглашавање неких ретких птица које најављују пролеће, само да заборавим да тамо још увек траје то невреме, милионима и трилионима година, непрекидно. Да заборавим на то да су ти људи били озверени када су најзад стигли на обалу а тамо се настављало њихово гладовање и патња… и аероплани, који на њих бацају бомбе. И оно што ме најзад највише потресло, питање које Стеван, потрешен, након 23, године поставља себи – “Како се догодило да сам одвратио свој поглед од човечанства?”

Онда сам помислила како би било дивно да сам ја неко са другог континента, неко сасвим удаљен генетски, неко чијег претка нису гледале такве поноћне очи пуне звезда и шума, неко у кога се није улила та крв, поцрнела од смрзавања и глади, па да читам ово ремек дело без острашћености, без туге, само да читам и да уживам у лепоти и трагичности сваке речи, да се дивим надмоћи писане речи и поклоним њеном савршенству, сваког описа, свих тих бујица и бура, “крвавих преливања и буктења, свечаног дрхтања стабала, одлетања птица у руменило неба…”

 И величанственом тријумфу живота. Величанственом тријумфу љубави над свим умирањима.

“Они нису говорили о љубави, нису ни спомињали ту реч; ни једну нежну реч они нису изговарали и једва да би се насмешили једно на друго када би се срели поново, јер су одмах били сједињени и више нису општили једно с другим већ су текли кроз траву и лишће као река, шибали увис као млаз, нестајали у плављењу вечери као дим и магла.”

 И ево ме, држим је у рукама и знам да се никада нећу одвојити од ње, да ћу јој се враћати небројено пута, да исцрпем из ње још лепоте, оне која ми је промакла јер сам била бесна, огорчена и смрвљена… И желим вам свима срећну нову годину, и убеђујем вас да узмете ову књигу и да је волите…

за П.У.Л.С: Јелена Кртолица

  Dan šesti, Jelena Krtolica, Književnost, Rastko Petrović, Srpski pisci