По слуху траг – Драган Бабић

ПО СЛУХУ ТРАГ (Драган Бабић – Приче са радио траке)

Књигу сам добио крајем октобра, на Врачару, оне вечери кад су чланови Завичајног друштва Ариљаца и пријатеља Ариља својим књигама учествовали на ”вечери прозе”, затварајући овогодишње традиционалне ”Добрилове дане” који се од одласка нашег познатог суграђанина и великог писца 2019. сваке године у организацији народне библиотеке која носи његово име, одржава у Ариљу.

Драгана Бабића, који је био гост, а могао је бити и учесник јер је своју основну школу генерацијски делио са мном у том истом Ариљу, познајем дакле доста дуго, јер смо касније наставили дружење у пожешкој гимназији, а после тога су нам се путеви разишли. Он је уписао југословенску општу књижевност на Филолошком факултету у Београду, а ја сам са друштвеног смера и матурског рада о новелама Ранка Маринковића, полагао пријемни на машинском, положио, уписао и -завршио. Сви га памте као изузетног новинара како на РТБ (Недеља четвртком), затим у као аутора многобројних телевизијских културних пројеката и радио емисија, био покретач прве дечије телевизије (Канал Д, 2001). Аутор је књиге поетских записа По слуху траг (2001), затим књиге Прича о српској труби (2003), збирке песама У мирне дане (2020). Као уредник културног програма Радио Београда установио је награду Од злата јабука, која се од 1992. године додељује најбољем извођачу Драгачевског сабора у Гучи, ”за неговање изворне народне музике”. Аутор је пројекта и творац оркестра ”100 СРПСКИХ ТРУБА”.

Књига ПРИЧЕ СА РАДИО ТРАКЕ је избор од осам сачуваних тонских записана једном CD са кога је скидао један по један без плана да то једног дана буде ”паковано у књигу”. На кратком обраћању на почетку, Драган је написао и ово:

”Време није исто, али су теме, по нечему старе, по нечему нове, сличне, било да говоре о немару према вредностима националне културе, о политичким забранама и огрешењима о уметничко стваралаштво, или о једном узаверелом тренутку у Јерменији, историјски важном за ову земљу.”

Прва прича- запис, из 1989. СЕНТАНДРЕЈА – НЕКИ ДРУГИ ЗАВИЧАЈ, уверен сам да ће већину читалаца, као што су и мене увеле у један нови свет перцепције места Срба у Угарској, касније Мађарској држави. Ја признајем да никад нисам чуо за Венциловића,

”песника који је имао ту способност преношења у неку другу раван у којој је језик његове поезије добијао нови, виши смисао.”

Био сам далеко, те 1989. године када је овај тонски запис био објављен, на 300. годишњицу велике сеобе Срба којом приликом је у Народном музеју у Београду отворена велика изложба ”Благо Срба у Мађарској”. Сент Андреја, Будим, Црњански и други виђени Срби ”извирују” са страница књиге. Да ли сте знали да су Срби, почетком 19 века чинили већину у Будиму?! Тужни регистар срушених Српских цркава завршава се чињеницом –

”Последње српско знамење, катедралу светог Димитрија, сравнили су са земљом, мађарски омладинци 1949. за Стаљинов рођендан, као партијски задатак.”

Други запис из 1990. ТЕШКО ПОДНОШЉИВО СВЕДОЧЕЊЕ је разговор са Живојином Паловићем поводом његове књиге ”Испљувак пун крви”. Представља изузетно сведочанство не само о улози Жике Павловића у југословенској и српској кинематографији, већ је кроз филмове, и посебно књиге које су настале на основу његових ”дневничких записа” једна слика о шездесетим, седамдесетим па и осамдесетим, а делом деведесетим годинама превирања у нашем друштву у предвечерје растакања наше бивше домовине.

”С обзиром на то да је политика саставни део живота, али не и сав живот, он може бити предмет уметничке пажње и интерпрентације , али само као саставни део живота. Међутим, онај који поверује да је политика у животу све, тај се налази у страховитој заблуди и уколико мисли да само на тим темељима гради своју крецију, тешко да ће се домоћи већег резултата.”

БОЖЕ ГДЕ СИ је путописни запис о седмодневном боравку у Јерменији, библијској земљи ”чије је Косово” Нагорни Карабах, и болу изазваном вољом историјско неправедних геополитичких превирања и гибања који је довео да се планина Арарат на којој се на крају потопа зауставила Нојева барка – Арка, остала у другој држави… Време тог пута групе новинара у којој је био и аутор ове књиге, се поклапало са дешавањима у Босни, а приче и дешавања око Нагорног Карабаха заличиле су јерменским домаћинима на оно што се дешавало у нашој земљи. Мала дигресија, од Јермена са којима сам се дружио у Харкову, посебно од мени најдражег сликара Вачагана Вачика Наразјана сам први пут чуо – да постоје три библијска народа која су у бурном ХХ веку изгубила више од 50 посто свог мушког становништва – Јермени, Јевреји и – Срби!

”Јерменија живи подједнако са својом прошлоћу колико и са неизвешношћу. (…) Јерменска азбука створена је 405. године. У институту древних рукописа, који носи име оца јерменског писма Местропа Маштроца, чува се више од десет хиљада рукописа на арменском језику. (…) На том језику написана су највреднија дела из филозофије, књижевности,религиозне литературе у периоду од петог до десетог века, који се сматра јерменским ”златним веком”.

Посебно су интересантни осврти на духовни период који је пратио и развој арменске државе, али би ми коментар и тог дела узео превише времена и простора. Не могу да се отмем једном доста јаком осећању љубоморе на овај свеобухватни пут и путовање у и по Јерменији, јер сам имао прилику да то урадим неколико пута, али … (ко пропусти прилику и она ће њега…) Поменућу само, да је у Јерменији порушено ”сорок сороков” ** православних цркава, а да је у

”Ечмиаздину, најсветијем месту Јермена, 302. и 303. године Свети Георгије подигао саборну цркву саграћену од јерменског камена-туфа, која стоји и данас на витким орнаментисаним стубовима, са луковима и елегантном куполом, лака, као да нема тежину којом се ослања на земљу на којој је толико векова”…

Страдања јерменског народа су трајно дубоко усађена у њихово биће да не постоји заборав:

”Поверовали смо (1915.) Младотурцима, па смо доживели геноцид, после смо поверовали бољшевицима (1921.) и изгубили смо пола наше територије. (…) Наш задатак је да Јермене који живе у Карабаху спасемо од асимилације.Кроз пет година то ће бити касно. Тамо је нарушена демографска структура, јер наши суседи имају огроман прираштај, а јерменска омладина се исељавала. У Нахичевану нема више Јермена. Покољ у Сумгаиту није у Москви добио своју политичку оцену, онда је после тога било могуће и оно што се десило у Фергани, у другим местима, и у Бакуу, свуда. То може тако да се настави. Њима су одрешене руке. (…) Овде ће вам сви рећи да совјетска војска није закаснила у Баку ”три сата” него три дана и како им је Горбачов након тог покоља рекао: Сада су вас толико поклали шта би вам тек урадили да смо вам дали Карабах”.

”Боље да се не расцветаш. Не веруј. То није пролеће”. Закаснело пролеће, из песме Георга Евина.

ФАСЦИКЛА ВЛАДИМИРА МАРИНОВИЋА је диван запис (1994) о Драгановом понзнанству и дружењу са госпаром, ”Дубровчанином, дипломатом краљевине Југославије, амбасадора за Јужну Америку, Дучићевог кума.”

У овом раскошном есеју, који је само такав јер се у њему помињу и Карин Аралица, супруга сликара Стојана, затим његов директан предак Јован, председник Српске владе у време кнеза Милана Обреновића, о Иву и другим Војновићима, све до кнеза Војислава, који је био ”како хронике бележе, за време цара Уроша један од најмоћнијих српских кнезова.” Било би некоректно да овде пишем чиме је овај поносни дубровачко српски госпар обогатио Српску академију наука и посебно Народни музеј у Београду.

”Али прича о Војновићима почиње много раније, још у време када су потомци ужичких Војновића, бежећи од Турака, отишли у Русију – поменимо само да од њих потиче данас познати руски писац Владимир Војновић, нашим читаоцима познат по романима ”Живот и пустоловина војника Ивана Чонкина” и ”Претедент на престо…”

Уместо даљег навођења познатих потомака Војновића, навешћу, поред Дубровника и Београда, још неке топониме који се помињу: бања Виши, Бизерта, Солун, Крф, Видо, Херцег Нови, манстир Савина, Ужице, Париз, Рим, Драч, Валона, Игало, Бока, Анкона, и, наравно, Француска улица у Београду…

Фасциклу Владимира Мариновића коју с великим пијететом и брижношћу чува писац и наратор ове књиге-фонотеке која крије и

”аутентичан списак бораца који су 1941. кренули у НОБ, доказивао је да су 90 одсто њих били Срби, а да су партизанске споменице касније дељене шаком и капом припадницима народа и народности због мира у кући. А стари дипломата који је живео у једној држави … а онда у другој – у којој су се на његове очи мењале не само вредности које је градио и у које је веровао него и историјске чињенице, желео је да га све то надживи, да се за то чује.”

АРИЉСКИ АНЂЕО је кратак запис из 1996** о граду који код писца на свако помињање изазива посебно осећање које није само носталгија.

”Кад год сам у Ариљу, осећам се као код куће. Са Ариљем имам дугу емотивну везу, једну од оних које се не завршавају. Одавно више не живим у завичају. Ни у Ариље не свраћам тако често. Прошле су године. Данас мало кога ту познајем, Променило се лице града и лица људи”-

Ово је био увод, са пар кратких реченица, као у песми. (Заличило ми је, шта мислите на кога?) А ово је реченица којом је завршио ову причу, у којој је поменуо и Бранка Миљковића чија је песма и дала наслов.

”Само је радост згасла негде и ја чујем како трепери лишће у крошњама дрвећа и видим како се пале сијалице у улици док пада полако вече.”

И не бих о њој више. Они који ме знају, препознаће ону емоцију коју свако помињање на овај градић,( ту ”нетипичну српску варош” како ју је назвао чувени путописац Каниц, која је у његово време више личила или била касаба), изазива у мени, јер је то и мој град. И не бих да будем пристрасан, а пар речи ћу написати на крају овог осврта.

ПО СЛУХУ ТРАГ (2001) је диван албум, ја бих рекао колевка успомена у којој су: Труба из војничког кофера, Свирачи на слух, Први сабори, Сећање на оца, Из једног крила, Звук југа, Синови и унуци, Мићин траг…

” Одрастао сам уз трубу и њен неспутан звук који се просипа мојим сећањима. Нисам знао да ћу за њеним звуком поћи тек када сам искушао друге лепоте. Вратио ми се нежан као детињство, болан и стваран као живот. А путовао је са мном кроз људе и време. Тако ме је увек пратио завичај, јутарња измаглица над Моравом, вечерње сенке у шумарку над ливадом, топло млеко и будимке у слами. Призивао сећање на нежност и наду.”

Да ли треба да вам причам да је овај запис прича о настанку и ширењу традиције свирања ”на трубу” од испраћаја у војску, веридбе, свадбе и све остале светковине дубоко усађене у нашем народу. До средине седамдесетих се у војним гарнизонима свирало повечерје, прво ”у живо” на праву трубу из ратова у којој се на њој углавном свирао позив на јуриш, ређе на повлачење, а касније је војска ишла на спавање уз звук трубе са звучника и манефотонске траке. Дакле ово и јесте у неку руку прича о историји Драгачевског сабора трубача у Гучи, у којој Драган није заборавио да помене никога ко (до последњих година) није оставио траг не само у историји тог сабора, награде РБ ”Од злата јабука ”већ и сећању свих љубитеља њеног звука.

Морам да напоменем да овај запис има на свом почетку, али и крају, две дивне песме, откривајте их сами…

САЊАО САМ ДА ЈЕ ЖИВОТ (2005) је почетак стиха песме коју је Драгутин Б. Илић певао почетком тридесети година прошлог века по ваљевским кафанама са оцем Оливере Катарине, Богољубом Петровићем, а које се свако од вас сећа по изведби многих певача, почев од Иве Робића, Микија Јевремовића, Жарка Данчуа, Ђорђа Гагића све до Џонија Штулића…

”Ове стихове, тако познате многима, написао је пре скоро 80 година (сада, 2025. већ и свих 100) Драгутин Б.Илић, песник данас потпуно заборављен. Као да га и није било. Умро је тек што је пропевао. У двадесет трећој години. У једанаест дистиха сачувна је душа несрећног младог лиричара, оболелог од туберкулозе, који је, исписујући их, ишао у сусрет смрти.”

Драгутин Б. Илић, је могао да понесе статус ”несрећног или уклетог песника” као млађани Бранко Радичевић или доста касније Вито Николић, који су у налету свог стваралачког живота, морали да га напусте у због опаке болести која их је сву тројицу однела у напону снаге… Како о овој двојици знамо, па скоро све, о Драгутину Б. Илићу се није знало скоро ништа или само мало, у кругу његових најближих, сестре Драге Јонаш, спокерке и лекторке Радио Београда, и даљег рођака, песника Петра Пајића, такође новинара са РБ, и блиског друга Драгана Бабића. Тако је, захваљујући њима, запис о овом песнику, учитељу по наобразби, који је умро веома млад, ”изашао на светло дана”.

Невероватна је прича да је у години у којој је млади песник умро, у Београд дошао из Француске Едо Љубић који је песму ”Мислио сам да је живот две-три чаше рујног вина ” прославио певајући у београдским кафанама Домовина и касније Касина. ”Када је 1937. Године ову песму снимио на магнефонтоску плочу, Едо Љубић је словио за највећу југословенску певачку звезду. Песма више није била само део незаобилазног кафанског штимунга, већ је тај снимак , Един глас и начин на који је он ову песму отпевао учврстио њено место на листи наших најлепших романси. Име њеног аутора,ваљевског ђака Драгутина Б.Илића било је већ заборављено. Овог певача је живот одвео у Америку где га је затекао и рат, а у добровољце регрутовала југословенска војска у отаџбини. Захваљујући тамбурашком оркестру Браћа Капуги песма ”мислио сам да је живот…” снимљена је за продукцијску кућу Victor .

Познаваоци и критичари пишу да је ”унео модерност у форму. (…) Драгутинов стих је брз и ефектан, изненађујући у језику. Из тог језика проговорила ј цела једна генерација којој је Драгутин припадао. (…) Драгутин Б.Илић ноје стигао да припада никоме. Смрт га је претекла. Тешко је наћи песника који је код нас на сличан начин певао.”

ВЛАСИНСКО ЛЕТО (2009-2013-2017)

”Испред нас у белом исфлеканом мантилу пролазио је продавац семенки кога су сви звали Доктор, пунио нам је шаке топлим семенкама и кикирикијем и забављао шаљивим досеткама. Звезде су биле бистре и ближе очима, а звук трубе резак и чистији. Видео сам опет јасно те слике и чуо трубе које су славиле гурави и сласни живот у махалама око Хана и Сурдулице и призивале неку далеку прекодолску тугу.”

Овде ћу да застанем, иначе сам се расписао, па никако да станем. Драган везе свој фонетски запис ”на јужној прузи” уз приче и музику, дерт и радост, идући од једног до другог оркестра и првака трубе .

Да ли се радиофонски доживљај може надоместити речима, утврдите сами. Бићете изненађени како Драгану чијим венама тече крв предака а кожу јежи звук трубе, то полази за руком.

*. *. *

Да се разумемо, још од виших разреда ариљске основне школе у литерарној дружини коју је водио наставник Српскохрватског језика, Митке Рангелов, и касније у пожешкој гимназији (тада још увек ужичкој) професор Љубодраг Тешић, знао сам да Драган Бабић добро пише, али читајући његове књиге, посебно ову управо прочитану схватио сам да он пише много добро! Повремено ми је његово ”казивање” у неким од текстова – записа, заличило на нарацију из Ефемериса Дејана Медаковића, повремено на онај лагани вез у две Михизове књиге, а пар пута сам се и најежио јер ме подсетио на ону лирику у прози мог кумира Милоша. Да, оног, са презименом Црњански, за кога је Андрић рекао да парафразирам – ми пишемо, а он (Црњански) је једини прави писац међу нама.

* ”сорок сороков” или четрдесет пута четрдесет је устаљени израз у Руском језику за указивање на неверевотну количину нечега, у наведеном случају, јерменских порушених цркава

**1996. година у којој је настао фонетски запис АРИЉСКИ АНЂЕО, у Београду је група од 11 старијих земљака (од којих су само још два у животу) основала Завичајно друштво Ариљаца и пријатеља Ариља које следеће године слави свој јубилеј – 30 година постојања.

Милан М. Пајевић

Dragan Babić, Milan Pajević, Priče