Западно хришћанство је производ хришћанства, али хришћанство није настало у западном свету; настало је ван граница Западног хришћанства, у области која данас припада другој цивилизацији — исламу. Ми, западни хришћани, једном смо покушали да преузмемо од Муслимана колевку наше религије у Палестини. Да су крсташки походи успели, Западно хришћанство би благо проширило своје упориште на веома важном азијском континенту. Али крсташки походи завршили су неуспехом. (…)

Нашa „сестринска“ цивилизација, Православно хришћанство, простире се од Балтика до Пацифика и од Медитерана до Арктичког океана: заузима северни део Азије и источни део европског континента. Русија се додирује са осталим цивилизацијама; из Белорусије и североисточнoг Сибира она гледа на пољска и аљаска врата нашег Западног света; с Кавказа и Средње Азије надзире исламски и хиндуистички свет; из средњег и источног Сибира надзире далекоисточни свет.

Наша „полусестринска“ цивилизација, ислам, такође има чврсто упориште на континенту. Домен ислама протеже се од средишта азијског континента у северозападној Кини, па све до атлантске обале афричког континента. (…)

Што се тиче хиндуистичког друштва и Далекоисточног друштва, није потребно доказивати да 400 милиона Хиндуса и 400–500 милиона Кинеза имају чврсту позицију на континенту.

Међутим, не треба прецењивати значај било које од ових цивилизација само зато што у овом тренутку опстају. Ако уместо дужине њиховог трајања разматрамо њихова постигнућа, она се огледају у рађању појединачних душа које су донеле духовно благо људском роду.

Ко су најплеменитији људи човечанства? Рекао бих: Конфучије и Лао Це, Буда, пророци Израела и Јудеје, Заратустра, Исус и Мухамед, и Сократ. Ниједан од њих није био дете било које од пет цивилизација које су опстале. Конфучије и Лао Це били су деца сада изумрле ране далекоисточне цивилизације; Буда је био дете сада изумрле ране индијске цивилизације Заратустра, Исус и Мухамед били су деца изумрле сиријске цивилизације; Сократ је био дете изумрле грчке цивилизације.

У последњих 400 година, свих пет опсталих цивилизација доведене су у контакт једна с другом као резултат активности две од њих: експанзије Западног хришћанства са врха европског полуострва Азије преко океана и експанзије Православног хришћанства копненим путем дужином азијског континента.

Експанзија Западног хришћанства има два посебна обележја: прво, будући да је океанска, она је једина експанзија једне цивилизације до данас која је буквално светска, у смислу да се проширила преко целе насељиве површине Земље; друго, захваљујући „освајању простора и времена“ модерним механичким средствима, ширење мреже западне материјалне цивилизације довело је различите делове света у далеко ближи физички контакт него икада раније. (…)

Као резултат узастопних ширења одређених цивилизација, цео насељиви свет је сада уједињен у једно велико друштво. Кретање којим је овај процес коначно завршен јесте ширење западног хришћанства. Али морамо имати на уму, прво, да је ово ширење само завршило уједињење света и није произвело више од последње фазе процеса; и друго, да, иако је уједињење света постигнуто унутар западног оквира, садашња западна превласт у свету сигурно неће трајати.(…)

Наш први задатак је да сагледамо и представимо другима историју свих познатих цивилизација, и оних које опстају и оних које су нестале, као јединствену целину. Верујем да постоје два начина на која се то може учинити.

Један начин је проучавање сусрета између цивилизација, од којих сам навео четири изузетна примера. Ти сусрети цивилизација су историјски оплемењујући, не само зато што спајају цивилизације, већ и зато што су управо из тих сусрета настале више религије: поштовање, можда првобитно сумерско, Велике Мајке и њеног Сина који пати, умире и васкрсава; јудаизам и зороастризам, који су произашли из сусрета сиријске и вавилонске цивилизације; хришћанство и ислам, који су настали из сусрета сиријске и грчке цивилизације; махајана облик будизма и хиндуизма, који су настали из сусрета индијске и грчке цивилизације. Будућност човечанства у овом свету — ако човечанство уопште има будућност — лежи, верујем, у овим вишим религијама које су се појавиле у последњих 4000 година (а све осим прве у последњих 3000 година), а не у цивилизацијама чији сусрети су омогућили рађање ових религија.

Други начин заједничког проучавања историје свих познатих цивилизација јесте упоредно проучавање њихових појединачних историја, као посебних врста из рода људског друштва. Ако мапирамо њихове главне фазе — њихово рађање, раст, распад и опадање — можемо упоређивати њихова искуства, фазу по фазу; и овом методом можда ћемо успети да разлучимо њихова специфична заједничка искуства, од њихових посебних индивидуалних искустава. На тај начин могли бисмо обликовати морфологију врсте друштва која се зове цивилизација.

Ако употребом ова два метода проучавања успемо да дођемо до јединствене визије историје, вероватно ћемо открити да морамо извршити далекосежне корекције у погледу историје различитих цивилизација и народа које видимо када их посматрамо кроз наше данашње западњачке наочари.

У настојању да прилагодимо наше гледиште, мудро је, предлажем, да сагледамо истовремено две претпоставке будућности. Једна од њих је да будућност човечанства можда ипак неће бити катастрофална, и да, чак и ако Други светски рат не буде последњи, ми можемо преживети остатак овог низа светских ратова као што смо преживели прва два, и на крају ћемо ући у мирније воде. Друга могућност је да ова прва два светска рата представљају само увод у неку завршну катастрофу коју ћемо сами приредити себи.

Ова друга, непријатнија алтернатива постала је могућа због тога што је човечанство, нажалост, открило начин да користи атомску енергију пре него што је успело да укине институцију рата. Те контрадикције и парадокси нашег времена, које сам узео као полазну тачку, такође делују као симптоми озбиљне друштвене и духовне болести, а њихово постојање — које представља један од злослутних елемената у пејзажу савремене историје — додатно указује да бисмо ову непријатнију алтернативу требали узети као озбиљну могућност, а не само као лошу шалу.

Како било, предлажем да ми, историчари, усредсредимо пажњу — и пажњу својих читалаца и слушалаца — на историје оних цивилизација и народа који, по својим досадашњим достигнућима, делују способно да у једном или другом могућем сценарију на дужи рок преузму водећу улогу у обликовању света.
___

Арнолд Тојнби
Из књиге „Цивилизација на суду” (1948)

Извор: Разбистравање ФБ

  Arnold Tojnbi, civilizacija, Istorija, Religija

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.