Alisa u zemlji Izma – Koliko stvarno vredi individualizam? Šta je, u stvari, individualizam? Koliko se može tvrditi, i u ime individualizma, zavaravati da je misao baš ono naše, ono što mora biti naše, da se od svega ovoga može pobeći? Istina, post-modernizam je prava raskoš za – izam, čak i pričom o individualizmu zapadam u njega. Ali šta – izam predstavlja sam po sebi, šta se krije iza maske moći grupacije?

Prvo i osnovno je poći od čoveka samog, misaonog bića, svesnog bića, bića koje je, u svojoj, Rusoovskoj osnovi, individualno. Šta čoveka nagoni da se grupiše prema-nečemu, da se odnosi misaono i vrednosno prema nečemu, nekom sistemu? Neki, kao Erih Fromm bi to klasifikovali kao bekstvo od slobode usled egzistencijalne patnje, bekstvo od otvorenosti i odbijanje paralizacije volje, one koja želi ići svuda, ali joj otvorenost predstavlja mučninu i patnju, patnju usled toga što ne može stići da ide svuda, a i sam put postaje kajanje, ona želja za drugačijim. Istina, to je veoma dobro objašnjenje ove situacije, ali pitanje je usmereno na problem „da li je moguć individualizam?“. Kako društveno biti slobodan i individualan, kada sve što znamo dolazi iz društva? Kako otvoriti volju, kada kazna zatvara volju samu u sebe? Na kraju, kako guknuti, a da nepadneš pod neki – izam?

Izam (liberalizam, konzervatizam, nacizam, individualizam) sam predstavlja ideju, neku hijerarhiju misli, vrednovanja, ono prema-čemu se vrednuje? Grupisanje u – izam čini da ljudi ne moraju da pate sami, ima nas i drugih. Ali – izam, patrijarhalno, ne voli svoju decu zbog toga što jesu, on voli svoju decu koja se ugledaju na njega, jer on je sam ideja, opštost, odnos, i danas, uistinu, ne da se reći ili suditi, a da se ne potpadne pod neki šablon ideja, sklop koji ne vrednuje pojedinca. On postoji u pojedincu, kao roditelj u detetu, on opstaje kroz pojedinca, a ne pojedinac kroz njega. Usled toga su roditelji najsebičniji, prikriveni u svojoj ljubavi. Patrijarhalnost roditelja kaže:

Ja, roditelj, jesam tvoja istina!

On ne želi svoje dete, već želi da svoje dete pretvori u sebe. Dok god liberalizam ima svoje dece, dotle će i sam liberalizam biti sposoban da ima sebe. Svaki – izam sebe stavlja, roditeljski, u poziciju moći, svaki odgovor na „zašto?“ samo postaje učvršćenje moći, moći koja kaže „tako treba biti“, povratak na sofističku razložnost. Sistem je roditelj, – izam je roditelj, roditelj je roditelj, a svi smo u njegovoj slici. Individualnost tako, malo pomalo, odumire, ako već nije. Vrednujemo onim što znamo, a šta znamo je na roditeljima da nas nauče, pa da biramo i vrednujemo, da uživamo u tome što smo slobodni, da uživamo u biranju onoga već datog. Istinski je apsolutna sloboda samo privid, ali je sada pitanje „kako se, na bilo koji način, sloboda može odbraniti?“. Par reči u odbranu individualizma su potrebne, tj. kako je individualizam moguć?

Kako vrednovati iz sebe, a ne vrednovati naspram nečega? Vrednovati u tišini, naspram sebe, možda? Kjerkegorovski religiozni život? Moguće je, jer ono što se životu ne može, onako roditeljski naučiti, je iskustvo. Reči nikada ne mogu nadomestiti iskustvo, slova nikada ne mogu nadomestiti punoću osećaja, seksualnosti, strastvenosti, ni jedan broj reči ne može opisati halucinaciju, halucinacija dolazi religiozno, nesposobna za artikulaciju, u svojoj punoći uvek prisutna samo u onome koji je doživi, iskusi. Ludilo, šizofrenija, depresija, od strane psihologa, tih robova društva, robova – izma, robova pozicije moći, bivaju klasifikovani kao nešto strašno, ovekovečeni kao kakva propast uma, a ti isti psiholozi ne kažu ŠTA oni leče. Ne kažu da je šizofrenija samo oblik neshvatljivog vrednovanja, smisao koji nadilazi svaki ljudski, odviše ljudski – izam, roditeljski način shvatanja, društveno ustaložen i pred-utvrđen, smireno i kontemplativno obrazložen, dobar za sve, cookie-cutter način mišljenja. Šizofrenija je bolest, patnja, nemogućnost, ili bi oni tako to želeli da bude. Ako je to patnja, ako je to iskustvo, ako je to postajanje i proces, ako je to promena, koga onda ta promena ugrožava? Onoga koji ne razume našu društvenu, roditeljsku, ustaloženu, kulturnu, intelektualnu glupost… ili onoga čija volja želi da se zaštiti u svojoj čauri istorije? Ko to hoće da tako bude? Ko želi da se nešto shvata, kako se shvata i zašto ne može biti shvaćeno drugačije? Ko to,sa strane, osuđuje ono najintimnije? Ko se boji i strahuje? I više pitanje nije„kako preneti misao na čovečanstvo“, da tu misao uvaži i postavi za paradigmu, da neko tu misao mrzi kao što se svaka misao, vremenom zamrzi? Nije na snazi pitanje „kako preneti misao?“… pitanje postaje „zašto?“, pored koga se postavlja pitanje „Zar više nije dovoljno samo živeti?“. I najvećim, samoprozvanim, „individualistima“ je trebala publika… pa su postali – izam. Da je čovek slobodan, o slobodi ne bi razmišljao.

Za P.U.L.S.E Dimitrije Ostojić

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  čovek, Dimitrije Ostojić, Društvo, individualizam