Za sve koji su uživali u Loliti u Teheranu, i znaju da je Azar Nafisi izuzetan i nezaobilazan pisac čije delo nadilazi klasične memoare. Njena knjiga Ono što sam prećutala prodire dublje u porodičnu sferu i predstavlja akt moralne i literarne obaveze spram nasleđa koje je obeleženo tišinom i protivrečnostima. Ono što ovu knjigu čini tako upečatljivom jeste njena stilistička fuzija: iako su u pitanju memoari i bolno svedočanstvo, pisani su sa takvom narativnom gustinom, bogatstvom detalja i kompleksnošću likova da se čitaju kao roman. Azar Nafisi koristi književnost da bi znalački prikazala i razotkrila delove lične porodične intime, ogoljujući ljudske slabosti, nemoći i nedaće koje su nam inače poznate. Time njena proza, prožeta oštrim humorom apsurda i ironijom, pogađa čitaoca na najintimnijem nivou, izazivajući ceo spektar emocija – od smeha do suza – i čineći borbu iranske porodice univerzalno prepoznatljivom.

Centralna nit koja povezuje generacije je tišina, koja je postala esencijalno sredstvo opstanka za Iranke, ali istovremeno i otrov za dušu. Azar razotkriva kako je njena majka, iako žena sa visokom javnom, političkom moći kao članica iranskog parlamenta, bila zarobljena privatnom usamljenošću i malograđanskim konvencijama. Tišina je za majku bila oklop koji ju je štitio, ali ju je izolovao, prenoseći na Azar teret neizrečenog i potrebu za borbom. Upravo ta kompleksnost leži u tragičnom otkriću: iako je Azar ceo život provela u ratu s majkom boreći se za svoju autonomiju, nakon majčine smrti je shvatila da joj je najviše nedostajala. Taj gubitak protiv-sile i sveobuhvatne, intenzivne veze svedoči o dubokoj ambivalenciji koja je definisala Azarino biće.

Azar uočava bolnu ironiju da se sudbina devojčica u novoj, revolucionarnoj eri, “vraća na početak” i podseća na živote njenih prabaka, te da se malograđanska dvoličnost porodice direktno reflektovala na političku dvoličnost. U takvom okruženju, književnost postaje svetilište i otpor. Njen otac, teheranski gradonačelnik, od detinjstva joj je usadio maštu i naučio je da, nakon prvog osećaja bespomoćnosti, kontrolu može povratiti putovanjem u svet mašte, koje joj niko ne može oduzeti. Iako otac nije objavio svoje memoare (popuštajući malograđanštini), njegov nedovršeni rukopis postaje za Azar obaveza da kompletira svedočenje. Njen stric, književnik i crna ovca familije, bio je primer nekompromisne iskrenosti, učeći je da istina ima cenu izopštenosti. Azar stvara transnacionalnu žensku liniju otpora, povezujući iranske pesnikinje (Fouroh Farohzad) sa zapadnim heroinama (Džejn Ostin), koje su morale biti “subverzivne u području mašte”. Putovanje na Zapad radi školovanja poslužilo joj je kao kritički objektiv, gde je shvatila da akademska forma pisanja često postaje sterilna, i da se istina mora tražiti usred svih političkih i ličnih fikcija.

Na samom kraju knjige, Nafisi sumira svoju životnu lekciju: spoznaja krhkosti zemaljskog postojanja nakon Islamske revolucije i smrti roditelja dovodi je do konačnog uvida. Priče joj nisu donele utehu, ali su joj omogućile da stvori unutarnji dom sećanja. Taj unutarnji dom, stvoren kroz pisanje i obuhvatajući sećanje na majku, predstavlja trajni otpor tiraniji čoveka i vremena. Njen integritet leži u konačnoj odluci da, uprkos boli i konfliktu, artikuliše ono što joj se dogodilo, koristeći reč kao poslednje utočište autonomije, čime ispunjava moralnu obavezu koju je njen otac ostavio nedovršenu, a njena majka prećutanu.

citat:

„Više ne verujem da možemo da ćutimo. U stvari, nikada i ne ćutimo. Na ovaj ili onaj način, mi artikulišemo ono što nam se dogodilo kroz vrstu ljudi kakvi postajemo.”

Kaja Ristić

  Azar Nafisi, Kaja Ristić, Književnost, Stvari o kojima sam ćutala

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.