Na albumu “The Tortured Poets Department”, i to baš u naslovnoj pesmi, Taylor Swift će svoju (masom milenijalsku i Gen Z) publiku upoznati sa enigmatičnom njujorškom lokacijom koja – ako imate sluha za takve stvari – otkriva sjajnu priču.

“Ti nisi Dylan Thomas, ja nisam Patti Smith, ovo nije Chelsea Hotel, mi smo savremeni idioti”,

reći će Taylor u tom hitu (pretpostavljamo Mattyju Healeyu, frontmenu benda “1975”, koga digitalni etar uveliko smatra za glavnog krivca u stihovima Swiftove).

Tomovi su napisani – i, što i to ne reći, još i više strana je nastalo za poetično rashodovanim stolovima u svim tim sobama – o tome kako je jedan hotel na Zapadnoj 23. ulici donjeg Menhetna postao ključni činilac u nastanku kapitalnih dela.

Nadaleko poznat kao epicentar američke kulture, dekadentna palata čudnovatosti, koja je privlačila uticajne autore povoljnom rentom i prilikom da žive u komšiluku “na oštrici žileta”. Bio je to svojevrsni rasadnik budućih ikona, sa kućnim savetom kome se može pozavideti.

Zgrada od dvanaest spratova izgrađena je između 1883. i 1884. godine, po zamisli Philipa Huberta, u stilu koji se opisuje kao visoka viktorijanska gotika. Ova zgrada je tokom svoje uzbudljive istorije bila scenografija za ambiciozne muzičke spotove, eksperimentalne filmove i nebrojena fotografisanja poznatih ličnosti, utočište za boeme i kreativce umetničkog sveta Warholove ere, pa čak i poprište zločina. Tragedije koje su se desile na ovoj adresi sporadično su pretile da bace senku na sva groundbreaking dela nastala između tih zidova, poput smrti Dylana Thomasa ili misterioznog krvoločnog ubistva Nancy Spungen, devojke basiste Sex Pistolsa Sida Viciousa.

Iako se ponekad pogrešno tvrdi da je Kerouac napisao delove svog remek-dela “Na putu” na tom mestu, veći deo romana je napisan u jednoj kući na Zapadnoj 20. ulici. Ali, William S. Burrows (koji je u “Na putu” prikazan kao Stari Bik Lee) skoro je završio svoj klasični bitnički roman “Goli ručak” u Chelsea Hotelu.

Od 1962. do 1968. godine, nakon raspada braka sa Marylin Monroe, Arthur Miller je obitavao u sobi 614, gde je napisao komad “Posle pada”. U eseju pod nazivom “Efekat Chelsea”, napisao je: “Ovaj hotel ne pripada Americi. Nema usisivača, nema pravila i nema srama… To je vrhunac nadrealnog.” Ako su se šezdesete “doteturale u Chelsea sa mladim, zakrvavljenim očima”, kako je Arthur Miller tvrdio, sa sobom su donele sav rokenrol. “Morali ste da budete osvedočeni diler da biste tamo radili kao nosač torbi”, poentirao je Keith Richards, česti gost.

Verovatno najpoznatija pesma sa ove lokacije je “Chelsea Hotel No. 2”, od Leonarda Cohena, koji se u njoj priseća strastvenog susreta sa Janis Joplin u sobi 424 stihom:

“Vrlo dobro te se sećam u Chelsea Hotelu / Bila si slavna, tvoje srce je legenda / Rekla si mi ponovo da preferiraš zgodne muškarce / Ali zbog mene ćeš napraviti izuzetak.”

Kasnije, kad će škvadra Andyja Warhola opsedati hotel tokom snimanja “Chelsea Girls” (vizuelnog testamenta o umetnikovim “superstarovima” koji su tu živeli), Lou Reed će sa još jednim muzičarem iz grupe “The Velvet Underground”, Sterlingom Morrisonom, napisati istoimenu pesmu koja će se naći na debi albumu Nico i do detalja dočarati sve što je tamo moglo da se vidi, od domina na zadatku do nesrećnika koji bi se overdozirali po sobama.

Među skorije stanovnike tog mesta ubrajaju se i Madonna, koja je živela tamo ranih osamdesetih da bi se vratila deceniju kasnije za potrebe snimanja fotografija za knjigu “Sex” (1992), Rufus Wainwright i Ethan Hawke – kome je Chelsea postao kuća posle razvoda i inspiracija za rediteljski debi, “Chelsea Walls”.

Hotel radi i danas, a ponovo je otvoren 2022. godine nakon opsežnih renoviranja koja su usledila nakon više od deset godina peripetija oko promene vlasništva. Sada, sveže renoviran lobi ispunjen je važnim umetničkim delima današnjice – dugogodišnji menadžer hotela Stanley Bard dozvolio je nekim od prominentnih stanara hotela da rentu plate svojim radovima.

U hotelskoj zbirci, proširivanoj decenijama, nalaze se vredne umetnine, a u hotelu su svojevremeno živeli Julian Schnabel, Bettina i Jackson Pollock – za koga nepotvrđena glasina kaže kako se, tokom prezentacije koju je u hotelu za galeriste organizovala Peggy Guggenheim, toliko napio da je pred svima povratio po itisonu.

Od najranijih dana, Chelsea je obezbedio počinak aristokratiji boemštine, čak i ako nisu imali para to da plate. Pisac William Sidney Porter, poznat pod svojim pseudonimom O. Henry, na primer, iznova bi se u hotel prijavljivao pod nizom različitih imena da bi izbegao svoje kreditore. Dok je Chelsea, kao ostatak Amerike, tonuo u sivilo Velike depresije, pesnik Edgar Lee Masters u stihovima je lamentirao nad onim što je video kao njegov neumitni kraj, predviđajući da će Chelsea Hotel ispariti pred pohlepom gradskih trgovaca. Što se, na neki način, desilo u ovo naše digitalno doba kada ga posećuju uglavnom influenseri željni ikoničnih kadrova za reelsove (i avokado tosta iz francusko-američkog bistroa u sklopu hotela).

I dok je nedavno estetsko osveženje unelo novu energiju u enterijer, neminovno je dezinfikovalo duh. Njegovo predvorje danas izgleda kao svaki drugi uzdržano šik lobi sa plišanim sofama u nizu i diskretnim osvetljenjem, a trebalo bi da je mnogo više, ako se kao referentna vrednost uzme sve što se tu dešavalo. Jer Hotel Chelsea nije Metropoliten, ali jeste njujorški muzej po svom značaju.

Neki “suveniri” su postigli status artefakta (poput vrata apartmana u kome je svojevremeno obitavao Bob Dylan, a koja su prodata za pozamašnu šestocifrenu sumu u dolarima na aukciji). U dokumentarcu “Dreaming Walls: Inside the Chelsea Hotel” gospodin koji je nakon Janis živeo u njenom apartmanu pokazuje držač za sapun koji je pronašao u gotovo demoliranom kupatilu i kaže: “Ona verovatno i nije koristila sapun, barem prema onome što ja znam o Janis.”