Na mojim kursevima pisanja i retorike studenti iznose razna mišljenja o tome da li je veštačka inteligencija zaista inteligentna – koliko dobro može da proceni, analizira, vrednuje i prenosi informacije.

Međutim, kada pitam da li veštačka inteligencija može da „misli“, često naiđem na more praznih pogleda. Šta znači „misliti“ i kako se to razlikuje ili podudara sa „inteligencijom“?

Mi bismo možda ova dva pojma tretirali kao manje-više sinonime, ali filozofi već milenijumima prave razliku u nijansama. Grčki filozofi nisu imali tehnologiju XXI veka, ali njihova razmišljanja o intelektu i mišljenju mogu da nam pomognu da razumemo o čemu se danas radi kada je veštačka inteligencija u pitanju.

Podeljena linija

Iako engleske reči „intellect“ i „thinking“ nemaju direktne parnjake u starogrčkom, proučavanje antičkih tekstova nudi korisna poređenja.

U Državi Platon koristi analogiju „podeljene linije“ koja razdvaja više i niže oblike razumevanja.

Platon, koji je predavao u IV veku pre nove ere, tvrdio je da svako ljudsko biće poseduje intuitivnu sposobnost da prepozna istinu. Taj najviši oblik razumevanja nazvao je noesis. On omogućava shvatanje koje prevazilazi razum, verovanje ili čulno opažanje. To je jedan oblik „znanja“ – ali je, po Platonovom mišljenju, ujedno i osobina duše.

Stepen niže, ali i dalje iznad njegove „podeljene linije“, nalazi se dianoia, odnosno razum, koji se oslanja na argumentaciju. Ispod linije nalaze se niži oblici razumevanja: pistis – uverenje, i eikasia – mašta.

Pistis je uverenje oblikovano iskustvom i čulnim opažajem – unos podataka koji neko može kritički da ispita i da o njemu razmišlja. Platon pak definiše eikasiju kao neosnovano mišljenje bazirano na lažnom opažanju.

U Platonovoj hijerarhiji duševnih sposobnosti, neposredno intuitivno razumevanje stoji na vrhu, a trenutni fizički input na dnu. Vrh hijerarhije vodi ka pravom i apsolutnom znanju, dok dno vodi ka lažnim utiscima i verovanjima. Ali intuicija, prema Platonu, jeste deo duše i oličena je u ljudskoj formi. Doživljaj stvarnosti prevazilazi telo – ali mu je ono ipak potrebno.

Dakle, iako Platon ne pravi razliku između „inteligencije“ i „mišljenja“, njegove distinkcije nam ipak mogu pomoći da razmišljamo o veštačkoj inteligenciji. Bez telesnog uobličenja, veštačka inteligencija možda ne može da „misli“ niti da „razume“ onako kako to čine ljudi. Eikasia – najniži oblik shvatanja, zasnovan na lažnim opažanjima – možda liči na česte „halucinacije“ AI sistema, kada on izmišlja informacije koje deluju verodostojno, ali su zapravo netačne.

Otelotvoreno mišljenje

Aristotel, Platonov učenik, dodatno je osvetlio odnos između inteligencije i mišljenja.

U spisu O duši Aristotel razlikuje „aktivni“ od „pasivnog“ intelekta. Aktivni intelekt, koji je nazivao nous, nematerijalan je. On izvodi značenje iz iskustva, ali prevazilazi telesno opažanje. Pasivni intelekt je telesan – prima čulne utiske bez rezonovanja.

Mogli bismo reći da ta aktivna i pasivna obrada, zajedno, čine „mišljenje“. Danas reč „inteligencija“ nosi logičku dimenziju, za koju je zamislivo da bi je kalkulacije koje vrši veštačka inteligencija mogle oponašati. Ipak, Aristotel, kao i Platon, smatra da „misliti“ zahteva telesni oblik i prevazilazi sam razum.

Najzad, Aristotelov pojam phronesis dodatno osvetljava sposobnost veštačke inteligencije da misli. U Nikomahovoj etici, on definiše phronesis kao „praktičnu mudrost“ ili „razboritost“. Phronesis podrazumeva životno iskustvo koje određuje ne samo ispravno mišljenje, već i kako ta mišljenja primeniti na „dobre ciljeve“ – tj. na vrla dela. AI može da analizira velike skupove podataka da bi došla do nekog zaključaka, ali phronesis nadilazi informaciju i oslanja se na mudrost i moralni uvid.

„Mislеći“ roboti?

Danas veštačka inteligencija poprima mnoge fizičke oblike – od autonomnih vozila i humanoidnih robota do medicinskih robota i dronova. Ako inteligencija zahteva otelotvorenje, kao što su Platon i Aristotel verovali, moglo bi izgledati kao da se veštačka više nego ikad približava ljudskom mišljenju.

Ona zaista poprima razne oblike, ali to i dalje nisu tela; ona funkcioniše na osnovu koda, algoritama i skupova podataka. Intuitivno razumevanje, emocija, integritet i praktična mudrost, izgleda, zahtevaju telesni, prolazni oblik koji pokreće iskustvo.

Možda bi to trebalo da pitamo i samu veštačku inteligenciju – pa sam to i učinio. Kada sam ChatGPT-u postavio jednostavno pitanje: „Možeš li da misliš?“, odgovorio je:

„Mogu da obrađujem informacije, analiziram obrasce i da generišem odgovore na osnovu podataka. Dakle, na neki način, to može da izgleda kao da mislim. Ali to nije mišljenje kao kod ljudi. Nemam emocije, namere niti svesnost. Sve što ‘radim’ zasniva se na obrascima naučenim iz ogromne količine tekstova i skupu pravila i verovatnoća. Mogu da ‘simuliram’ određene aspekte mišljenja, ali zaista ne mislim niti razumem u ljudskom smislu.“

Taj odgovor se poklapa sa stavovima Platona i Aristotela. Za sada.

Tekst: Ryan Leack
Izvor: theconversation.com
Prevod: Danilo Lučić
Ilustracija: freepik.com

Izvor: Glif

  Aristotel, Glif, mišljenje, Platon, Veštačka inteligencija

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.