Kafa

Kada je Niče smrću Boga proglasio smrt metafizike i nihilizma u koji vodi Hrišćanstvo, svet je u sebi doživeo preokret, naime, postmodernizam, post-metafizičko mišljenje. Ovo je, u najboljem smislu, trebalo voditi u “Neo-Renesansu”, humanizam, osvrt na davni pokret ugašen od strane Hrišćanstva, sada u novom usponu, u fokusu na život i življenje. Njegov san je bio da će, posle propasti Hrišćanstva, čovečanstvo za sebe uzeti novi teleološki cilj, naime, individualizaciju, slavu života, kao i slobodu duha. Međutim,čini se da je, na neki način, pod kapitalističkom strukturom, ovaj san počeo postajati sve mračniji. Jedan od načina predstavljanja ove ideje je kroz danas najkonzumiraniju drogu: kafu.

U današnjem vremenu, duh u sebi sadrži mnogo opasnijeg, podmuklijeg i skoro nevidljivog neprijatelja života: vreme. Danas se, kao što je običaj sa napretkom, sve dešava u velikim mestima, punim, ubrzanim mestima, mestima “mogućnosti”. Pojava „espresso“ kafe predstavlja, za duhvremena, najbolji predosećaj onoga što sledi. U starija vremena, sporija vremena, jutarnja kafapredstavljala je podužu ceremoniju, u kafanama je kafu pio i bogat i siromašan. Počeci kafe su bili počeci strpljivog razgovora uz ceremoniju, kao i uživanje jednakih. Brzina danas postaje problem. Konstantna žurba se, na suptilan način, potkrala u dnevne ceremonije. Espresso postaje optimalnakafa: jaka, brza, malo je ima, jako udara i vrši svoj posao. Uporedimo to sa današnjim čovekom: očekuje se da bude brz, malo da prigovara, da izuzetno dobro obavlja posao. Čini se kao da je vreme strpljenja prošlo. Pretnja više nije nihilizam kao takav, otvoren. Nihilizam trenutno počiva u duhuvremena: sam duh vemena je nihilističan. Vreme postaje rezervisano, dan isplaniran. Još će čak ismrt postati nešto planirano! Čak će ciljati da umru u pravo vreme! Današnji duh zahteva: efikasnosti zauzetost, isplaniranost. Posao u manjem roku je efikasnost, baš kao i današnja kafa. Nestaje vreme strpljenja, razmišljanja i samog života. “Rad,rad i samo rad!“ u mom prevodu tvrdi: „Radi da nemaš vremena da misliš“ ili „Radi da nemaš vremena da živiš“. U ovome leže dva principa: Opstanak i Život. Opstanak je uvek na prvom mestu, jer bez opstanka nema života. Ali koliko puta se možemo zapitati, da li stvarno život ZARAD opstanka znači život? Nikako! Bivati bačen u trenutni duh vremena znači: “Ovo ti je ponuđeno, preživi kako znaš i umeš, radi da opstaneš!”. ”Ovo je zemlja jednakih mogućnosti, ko je sposoban, uspeće!”. Kapitalizam baš izgleda kao odlično meritokratsko uređenje, zar ne? Danas opstanak znači: “Nemaj vremena da živiš”. Umesto da znači: “Opstani kako bi živeo!”, on tvrdi: “Živi kako bi opstao!”. Sve se to ogleda u kafi. Da li ceniti sporije vreme znači biti dokon isrkati kafu 3 sata? Apsolutno ne! Ničeova, kao i Kjerkegorova maksima glasi: „Misliti da bi se živelo, ane živeti da bi se mislilo!“. Danas je slučaj ovakav: „Opstani da bi živeo, nemoj živeti da bi opstao!“. Vreme je, na određen način, u grču, a samim tim i postojanje u tom vremenu. ”Živeti” i “preživeti” danas stvarno liče jedno na drugo.

Nihilizam koji se u našem vremenu javlja je upravo uskraćivanje samog života zarad opstanka, štozvuči paradoksalno, ali je velika razlika između „živeti“ i „živeti na aparatima“. Marksove „svete triosmice“ postaju sve izvrnutije i mračnije. Svaki krik individualizacije, slobode i odluke biva utisnut uzemlju čistim nedostatkom vremena. Zar se na ovo svodi život? Zar se život svodi na održavanjekakvog/takvog preživljavanja? Žan-Pol Sartr, posmatrajući konobara u kafani, opaža kako mu je svakikorak brži nego što je potrebno, svaki pokret odmereniji nego obično, kretanje elegantno, a stavčvrst. Konobar je spreman, sa malo previše entuzijazma, da preuzme narudžbu, pomalo previše zainteresovan za želje mušterija. Osećaj koji se ovde javlja je da taj čovek sebe smatra prvo: zakonobara, a nakon toga tek: za slobodno ljudsko biće. Da svako bude slobodno ljudsko biće i da se, kao takav, pronađe? Za to se nema vremena. Često će reći, oni koji su zaokupljeni svojim preživljavanjem, da su to budalaštine, snovi, idealni svet gde smo svi slobodni da budemo šta želimo. Došli smo do toga da je, ne samo kraj kapitalizma teško zamisliti, kako kaže Fukuyama, već da je i ljudsko biće u svojoj slobodi teško zamisliti. Zbog čega? Novca? Posla? Zar su ljudi zaboravili da sveprolazi u životu osim samog života? Sve može doći i otići, ali kada sam život ode, sve za njim pada uništavilo. Ničeov san je klanjanje jednom, jedinom bogu: životu. Espresso predstavlja ono što sešunja u život i truli ga. Espresso kafa je najbolji pokazatelj vremena i egzistencijalnih problema u kojeje duh zapao. Seoski predeo velikim delom ostaje utočište za one koji vole život. Ne za one koji vole bilo kakav život, već život gde se ima vremena za življenje! Na selu se skoro nigde ne može pronaći espresso kafa i to sa dobrim razlogom: Nije potrebna. Duh još uvek uživa u svojoj usporenosti, dosadi, a timeje vrtoglavica u njemu manja, vazduh je čistiji, a kafa ukusnija. Mnogi kažu da, gde je veliki grad, tamo je i život. Ja kažem: “Grad je mesto u koje život ide kako bi se utopio u brzaku”.

Za P.U.L.S.E Dimitrije Ostojić

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  civilizacija, Dimitrije Ostojić, Društvo, savremeni svet