Paul & Nancy, irréversible

Jutro ga je čekalo da se upristoji. Počinjao je još jedan dan u kome će svima biti dobar.

Sir Paul. Davno pripitomljen i koristan, polazio je da odrobija svoj dnevni raspored koji ionako nije pisao sam. Preko pisaćeg stola dopola sahranjenog papirima gledali su ljudi kojima je nešto obećao odavno – samo nije mogao da razabere šta i kome.

Kada je ušla, pokušao je da bude ljubazan i da se pravi da se seća:

Dugo su se poznavali: ‘Umoran si? Šta bi radio sad?’

Pogledao je prvi put. Imala je četrdeset sedam godina i blistala kao srebrni porše.

Pobegao bih. Znam mesto. Prave čokoladu.

Hoću, rekla je.

Njeno Hoću mu se baš dopalo.

Nensi je u stvari znao godinama. Bili su komšije u Hemptonu. Hoću je postajalo kafa, kafe su postajale koraci uz obalu, koraci su postajali poruke, poruke su postajale razgovor, a razgovor je tekao poput bistre reke.

Radovao se svakom Hoću kao da otkriva novu stazu kroz šumu. Osećao je njen pogled, osećao da ona ne sluša zvuk gitare već posmatra mrak ispod žica. Dugo je trebalo da se ohrabri i pošalje poruku u ponoć.

Ponovo je poželeo da svira. Kad je zadnji put snimio nešto stvarno dobro?

Bilo je lako skupiti ekipu – ko ne bi džemovao sa Paul Mc Cartney-em; Clapton, Diana Krall, Stevie Wonder, John Clayton, Natali Portman…skupili bi se u sobi sa instrumentima i pustili svoje živote u njih. Ništa pametno, svirali su standarde koje vole i uživali u momentu. Oni odavno nikom nisu ništa dugovali.

Zatvorio je oči: ‘Ovo je sad za mene’

Zagrlila ga je i zasvetlela. Pre tebe, mislio sam da je sve gotovo.

As days and nights,
Would pass me by
I tell myself that i was waiting for a sign
Then she appeared,
A love so fine,

My Valentine

‘I was waiting for a sign’ – mantrao je, a tako je lako skliznulo sa usana, kao nekad dok je sa Lenonom menjao svet. Pre tebe, mislio sam da sam sve već imao.

Letim. Sanjam. Dišem.

Odeća pomešana na parketu, žvake, Labello, miris zore Hemptona, pogled na svetla grada s praznih parkinga i My Valentine pred ponoć:

Njen stari pas, knjige, bašta i Hoću koje mu je duvalo vetar u jedra. Sir Paul ponovo je postajao trubadur. I svirao ono što voli da svira.

‘Dođi, ali nemoj da žuriš’ – kad je to poslednji put čuo? Možda razvlačeći dosadne nedelje Liverpula, nesvestan svoje pubertetske sreće; Nensi mu je mućkala čudne mirise.

‘Zašto sve moraš da odsviraš? Zašto ne možeš da mi kažeš?’

Slegao je ramenima. Ne mogu…ne mogu. Moja istina je u prstima.

(u stvari, hteo je da joj kaže: ‘Tebi ne moram da lažem. Posle svih pravih odgovora koje si dala, tebi stvarno ne moram. Ali mene su učili da zaćutim. Pokušaj da čuješ zvuk, tu imaš sve)

My Valentine.

Priče, inače, nema – bili su u Maroku, kiša je padala. Želeo je da joj bude dobro i osetio se bespomoćnim. Osetio je nemoć veliku kao pogled na poslednji tramvaj što odlazi iz bloka 70. Jebena kiša, danima… A ona je samo rekla

She said that someday soon the sun was gonna shine

I vetar će stati. I kiša će stati. Mora da stane.

Pred očima, tekla je reka sličnih popodneva na turnejama, po studijima, hotelima…popodneva u kojima je bežao u samoću, skrivao se od ljudi koji bi se slikali s njim, častili ga pićem bez povoda i pominjali mu prastare pesme. I kad god bi mu se učinilo da je pronašao sklonište, nevreme bi ga zatvorilo u sobu.

Nensi ga je samo ubacila u kadu i sela do nje. Malo pene, malo tajnih mirisa, malo tišine i mir je već skliznuo niz njene negovane prste.

Pesma se pisala sama.

Učila ga je da se raduje.