XVI – Ogled br. 4:  Misaona spona – Od hebrejskog ka helenističkom horizontu

U hebrejskom narativu, teodicija se kristališe kroz strogu vezu između poslušnosti i neposlušnosti, greha i kazne. Adam i Eva nisu kažnjeni zbog posedovanja samog znanja, već zbog prekoračenja granice koju je postavio starozavetni tvorac, odnosno Jahve. Transgresija je time oblikovana kao etički prekršaj gde se neposlušnost percipira kao gubitak poverenja i vernosti. Ontologija zla u toj matrici datog verskog konstrukta nije u samom postojanju sveta, nego u slobodnom izboru čoveka koji se suprotstavio zapovesti. Ova konstrukcija postavlja granicu između starozavetnog boga i čoveka kao moralnu i zavetnu, pri čemu se na toj granici  formira ono što bi se moglo uslovno nazvati „teološki prag znanja“ pošto je saznanje moguće jedino u okvirima poslušnosti. Bog, u hebrejskoj svesti, ostaje izvor zakona, ali i granica tumačenja.  On je onaj koji se ne spoznaje već se bezpogovorno sluša. U helenskom horizontu navedena granica biva preoblikovana. Svakako, ne kroz etički odnos poslušnosti nego kroz ontološki odnos moći. Time, percepcija zla se više ne pojavljuje kao prestup protiv zakona već kao posledica sukoba između dynamis-a (božanske sile) i logos-a (razuma) koji pokušava da zlo razume i da ga premosti. U tom odnosu između sile i uma javlja se prvo shvatanje o „merilu sveta“ koje ne zavisi od volje bogova nego od same strukture kosmosa. Taj prelaz iz poslušnosti u razumevanje, zapravo označava početak misaone autonomije čoveka. Starogrčka paradigma dakle otvara radikalno drugačiji horizont. Dok hebrejski tekst promišlja teodiceju kao opravdanje starozavetnog boga u svetlu zla, helenska misao počevši već od mita nagoveštava ono što bi smo mogli nazvati „noodicejom“, tj. opravdanjem uma pred božanskim. Napominjem da pojam “neodiceja” ne implicira racionalističko odricanje svetog nego samo premeštanje mesta odgovornosti od božanskog ka ljudskom, odnosno od objave ka misli. U tom smislu, prelaz nije samo mitološki nego primarno epistemološki s obzirom da sfera znanja zamenjuje sferu poslušnosti. Dakle, božanstvo ne funkcioniše primarno kao zakonodavac i strogi sudija nego kao osvetoljubiva i konkurentska sila. Zlo nije nužno vezano za krivicu u moralnom smislu. Daleko više ono se vezuje za čin darivanja i uskraćivanja, kao i za rivalitet između smrtnog i besmrtnog. Na taj način, zlo u helenskoj svesti nije moralna kategorija nego se percipiralo kao poremećaj kosmičke ravnoteže. Odnosno, ono nije zavisilo od namere već od same strukture odnosa između smrtnika i bogova. Prema tome, ova disharmonija je ontološka a ne etička. Ujedno, ovakva ontološka disharmonija u helenskom horizontu postaje zapravo prostor mišljenja s obzirom da se um (logos) više ne suprotstavlja božanskom zakonu nego samo uzaludno pokušava da ga razume kao princip reda. Tako ni Prometej ne greši na način poput Adama, odnosno on ne prekida savez poslušnosti nego vrši akt otvorene pobune i krađe ulazeći time u konflikt sa božanskim monopolom moći Olimpa. Paradigma Prometeja u tom smislu predstavlja antitetički odraz Adamovog mita. Dok Adam spoznaje kroz zabranu, Prometej spoznaje kroz krađu. Oba čina su pri tome suštinski transgresivna, ali u različitim ontologijama. U prvom slučaju, granica je moralna i teološka, dok je u drugom, kosmička i intelektualna. Odnosno, znanje postaje i greh i iskupljenje u istom aktu. Pandora, pak, unosi u svet zlo, ali ne kao posledicu neposlušnosti već kao božanski dar prerušene kazne. U navedenom smislu, helenski mit ne moralizuje znanje nego ga estetički i ontološki dramatizuje kao neizbežan čin susreta između smrtnika i bogova gde svaka svest, kao i akt, nose posledicu vlastite lucidnosti.

Navedeni prelaz je epistemološki posmatrano od krucijalne važnosti s obzirom da u hebrejskom okviru zlo nastaje iz navodne slobode, greha i svakako osvetoljubivosti Jahvea, dok u helenskom horizontu zlo nastaje kao posledica poremećaja mere – hybris – gde božanska sila izgubivši ravnotežu sa logosom, postaje uzrok disharmonije i patnje. Upravo u navedenom pomaku po prvi put u istoriji mišljenja, božansko prestaje da bude garancija reda i postaje zapravo njegov problem, odnosno polje u kojem se reflektuje ljudska potreba za razumevanjem smisla u odsustvu savršene pravde i u realnosti apsurda tj. svakodnevne egzistencije. Time se dakle horizont teodiceje zapravo pomera pošto je u jednom slučaju problem u čoveku koji gubi poslušnost prema njegovom osvetoljubivom tvorcu, dok u drugom slučaju problem je u bogovima čija vlast i osvetoljubivost stvaraju strukturu kazne. Konsekventno se otvara misaona linija koja vodi od teodiceje ka filozofiji mere pri čemu grčka misao neće pokušati da opravda bogove, već da razume red koji nadilazi i njih same. Tako se u helenskom supstratu rađa misao o themis kao o unutrašnjem zakonu kosmosa koji prethodi i bogovima i ljudima čime se pojam pravde premešta iz sfere božanskog u sferu prirodnog poretka. U tom prelazu iz poslušnosti ka znanju, iz greha ka svesti, započinje proces u kojem zlo prestaje da bude percipirano isključivo kao prekršaj i postaje primarno epistemološki simptom tj. refleksija neravnoteža između moći i razuma. U tom smislu, zlo se više ne tumači teološki nego dijalektički  kao nužan pratilac svesti koja pokušava da spozna sopstvenu meru i besmisao patnje. Navedeni horizont biće dalje razvijen kroz iranski (persijski) dualizam i indijsku ideju kosmičke pravde. Odnosno, u iranskom kontekstu taj prelaz će vremenom poprimiti oblik jedinstvenog polariteta (dihotomije) između svetla i tame, dok će se u indijskoj misli pretvoriti u ideju o karmičkoj ravnoteži  čime se misaona linija od poslušnosti ka znanju konačno pretvara u epistemologiju kosmičke etike. Svakako na ovu tematiku ću detaljnije ukazati u XVIII zapisu takođe u formi ogleda kao sastavnog dela ove celine.

Petrovaradin, 20-22.10.2025. / Publikovano: 22.10.2025.

XVII – Ogled br. 5: Grčka paradigma: Prometej, Epimetej i Pandora ­- dar, kazna i osvetoljubivi bogovi

Grčki mitološki horizont, iako nastaje iz politeističkog imaginarijuma, otvara temeljno pitanje epistemologije zla na način koji se bitno razlikuje od semitskog modela na koji je ukazano u prethodnim zapisima. Ukoliko su u hebrejskom narativu Adam i Eva kažnjeni zbog neposlušnosti i prestupa granice, u helenskom supstratu, zlo nije samo posledica čovekove slabosti nego i konsekvenca međusobnog rivaliteta entiteta starogrčkog panteona, božanske osvetoljubivosti, samovolje i moći. Upravo u mitovima o Prometeju, Epimeteju i Pandori najbolje se reflektuje ova dvostrukost i složenost s obzirom da bogovi – umesto da čuvaju kosmički poredak i pravdu – postaju aktivni stvaraoci nesreće, dok čovek daleko od krivice, postaje skoro po pravilu žrtva božanskog rivalstva.

U starogrčkom mitološkom i verskom supstratu, Prometej predstavlja ključnu figuru za razmatranje ove tematike koja u sebi objedinjuje znanje i otpor. Prema mitu, on ljudima prenosi znanje o vatri kao simbolu tehnike, razuma i civilizacije, ali to čini činom aktom krađe, odnosno nasilnim oduzimanjem privilegije koju su bogovi namenili isključivo za sebe. Za razliku od Adama i Eve koji posežu za zabranjenim plodom iz unutrašnje radoznalosti kao i pod uticajem entiteta koji će kasnije hrišćanska tradicija interpretirati kao Satanu kako to proklamuje starozavetni tekst, Prometej postaje arhetip aktivnog preotimanja božanskog monopola. Njegova kazna – vezivanje za stenu na Kvkazu i beskrajno kljucanje jetre – nije samo metafora patnje, već manifestacija božanske osvetoljubivosti. Zlo u Mitu o Prometeju ne dolazi dakle iz ljudskog čina neposlušnosti nego iz božanskog odgovora koji razotkriva prirodu vladavine monopola bogova na Olimpu. Ovim se ujedno uspostavlja pomak od moralne krivice ka ontološkom svedočanstvu prema kojem čovek više nije prestupnik nego učesnik u drami božanske samovolje čime se epistemološki horizont pomera iz teologije u filozofiju moći. Ono što je raritetno u ovom mitu jeste to što čovek ne pati zato što je zgrešio nego zbog toga što je neko drugi (Prometej) pokušao da mu omogući slobodu. Kazna se izuzev na Prometeja, međutim prenosi na celokupni ljudski rod budući da čovečanstvo zauvek biva lišeno besmrtnosti a svaka tehnika i znanje nose pečat prekršaja. Zlo je u starogrčkom mitskom supstratu dakle vezano za sam čin razvoja civilizacije gde svaka tvorevina nosi rizik i kaznu u sebi, odnosno u svojoj suštini.

Epimetej: zaborav i nesavesnost kao strukturalni motiv

Za razliku od Prometeja, Epimetej (“onaj koji misli posle“) oličava slabost ljudskog rezona. Prema mitu, on prihvata Pandoru zaboravljajući bratovo (Prometejevo) upozorenje da ne prima darove od Zevsa. Ukoliko Prometej predstavlja aktivnu pobunu, Epimetej je figura pasivnog neznanja i zaborava. Mitski narativ ovde ukazuje da zlo ne dolazi samo kroz otvoreni sukob sa bogovima nego i kroz slabost ljudske pažnje, odnosno kroz grešku rasuđivanja. Time se uvodi motiv koji je u starogrčkoj misli kasnije postao centralan – neznanje (agnoia) – kao izvor nesreće i zablude. Ujedno, navedeni motiv neznanja anticipira kasniji filozofski obrt kod Sokrata gde neznanje postaje izvor moralnog zla a znanje put iskupljenja.

Jačina grčke paradigme jeste zapravo oličena najsnažnije u Mitu o Pandori. Ona je data kao dar Epimeteju – prva žena, ali ujedno i nositeljka nesreće. Iz njenog “pithosa”, često pogrešno prevodenog kao “kutija” oslobađaju se bolesti, patnja i svi oblici zla, dok unutar njega ostaje samo nada kao specifična i simbolička nemoć čovečanstva. Kao ono poslednje, što ostaje kao slamka spasa iluzije i samoobmane. Za razliku od hebrejskog modela, ovde se ne radi o neposlušnosti ili grehu, kao ni o osvetoljubivom sadističkom starozavetnom bogu već o svesno pripremljenoj božanskoj prevari u kojoj je kazna  prerušena u dar a zlo je upakovano u najlepšu moguću formu. Sadizam vrhovnog boga Olimpa Zevsa u datom kontekstu, svakako je analogan osvetoljubivom Jahveu ili čak i gori, samo što se manifestuje kroz jednu potpuno drugačiju formu ukoliko se sagleda celokupni narativni supstrat starogrčkih mitova. Pandora nije krivac već sredstvo, tj. instrument bogova koji postaju stvarni arhitekti zla a čovek postaje nemoćni objekat njihove igre. Upravo ova navedena dvostruka logika – dar i kazna – suštinski otkrivaju dublju kontradikciju grčke mitologije pošto ukoliko su bogovi oni koji treba da održavaju kosmos, zašto upravo oni uvode patnju i nesreću!? Epistemološki gledano, ovde više nema mesta za opravdanje budući da se teodicija  iznova urušava. Napominjem da pojam “teodicija” u ovom ogledu upotrebljavam analitički u smislu naknadne teodicejske analize budući da sama starogrčka misao nije posedovala sistematizovanu teodiceju u Lajbnicovom značenju nego fragmentarni skup odgovora u domenu tragedije i filozofije.

Epistemološki horizont grčke paradigme

U grčkoj paradigmi jasno se vidi prelazak sa etike bezuslovne poslušnosti (hebrejski model) na ontologiju sukoba i osvete. Bogovi nisu garant dobrog poretka nego akteri čije samovoljne odluke proizvode patnju. U tom smislu, grčki mit otvara prostor za kritiku koja će kasnije kulminirati u dramskom izrazu i filozofiji, od tragedije do sokratovskog insistiranja na znanju. U tom kontekstu, kao radni okvir ovde izdvajam tri ključna segmenta: 1. Prometeja koji postavlja pitanje: da li je znanje uvek skopčano sa kaznom? 2. Epimeteja koji otvara problem: da li ljudska nesreća počiva u neznanju i zaboravu? 3. Pandoru koja otkriva da bogovi daruju zlo kao kaznu, čime sama ideja pravednog poretka postaje problematična i neodrživa. Drugim rečima, helenski horizont pokazuje da zlo nije slučajnost niti konsekvenca ljudskog prestupa nego da je ugrađeno u samu strukturu odnosa između smrtnog i božanskog. Ukoliko hebrejski narativ bez argumenata opravdava sadističkog Jahvea i krivi čoveka, grčki narativ pokazuje još suroviju logiku budući da su bogovi ti koji čine svet mestom bola dok čovek ostaje u permanentnoj nemoći i krivici bez uzroka realne “krivice”. Dakle, starogrčki bogovi nisu čak ni u antici percipirani kao pravedne sudije, već kao proizvođači bola!

Poređenje verzija mitova o Prometeju, Epimeneju i Pandori: Hesiod, Eshil i kasnije racionalizacije

Hesiodova verzija Pandore i Prometejevog čina ostaje tekstualna osnova cele zapadne recepcije mita. U njegovom delu Poslovi i dani (a delimično i u Teogoniji) Pandora je stvorena kao “dar“ koji je u stvari zamka vrhovnog boga Olimpa. Zevs – uvređen Prometejevim krađom vatre daje ljudima (muškarcima) ženu – biće koje je “dar“, ali i izvor nesreće. Iz njenog pitosa izlaze mnoge nevolje koje od tada ispunjavaju ljudski život, dok ujedno u ovom mitu postoji i motiv nade (Elpis) koja je prema Hesiodu, ostala u Pandorinoj posudi, tj. u pitosu. Ovaj sledeći korak konkretnog mita – o tome na koji način je zlo “pušteno na slobodu” i kako “nada ostaje” – jeste krucijalna tačka hermeneutike starogrčkog mita.  Eshil preuzima motiv Prometeja i prezentuje ga u drugačijem tonu. Tako u svojoj tragediji Okovani Prometej koja je zasnovana na mitu o Prometeju kao titanu koji prkosi Zevsu, štiti i daje vatru čovečanstvu zbog čega je izložen Zevsovom gnevu i kažnjen, Prometej se pojavljuje kao tragični dobročinitelj. Eshil eksplicitno u svom dramskom delu naglašava konflikt između tiranske božanske vlasti i ljudskog napretka pri čemu pretvara Prometejevu kaznu u moralno i političko pitanje, odnosno stavlja naglasak na božansku osvetoljubivost i mitsku „pravdu“ kao instrument moći. Zapravo, u Eshilovom prikazu odgovornost za ljudske nesreće daleko je više upućena na vladavinu i korelacije bogova sa Olimpa, nego ka potencijalnom ljudskom prestupu.

Kasnije racionalizacije i tumačenja mitskog narativa o Prometeju, Epimeneju i Pandori, pokreću i drugačije pristupe u interpretacijama. U tom smislu u platonističkim strujanjima dolazi do filozofske reinterpretacije pri čemu se narativ navedenih mitova zapravo preoblikuje u patričnu parabolu koja služi za etičko-pedagoške svrhe (na primer kod Protagore se mitovi o Prometeju i Epimeteju koriste se za objašnjenje porekla ljudskih vrlina i društvene prakse. Platonska prerada često relokalizuje odgovornost mitskog supstrata na relaciji: Epimethej – nemar; Prometej – dobročinstvo, te stoga se mitski narativ zapravo koristi kao izvor za povlačenje etičkih analogija a ne kao ontološki izvor zla. Euhemerus i njegovi sledbenici tretirali su bogove kao istorijski transformisane ljudske figure, tumačeći mit kao narativno preoblikovanu istoriju što predstavlja suštinski pomak ka interpretacijama starogrčkih mitova u „istorijsko-naturalističkoj“ formi. Kod stoika i alegorista (Plutarh, Hrisip, kao i kasniji hermeneutičari) prisutno je tumačenje mitova kao simboličkih slojeva (npr. vatra – logos / tehne ; Pandora – antropološki poraz). Time se zapravo ublažavali teodicejski pritisak mita i premeštali narativni mitski supstrat u oblast simboličkog značenja. Dok je Hesiod koncipirao motiv Pandore kao etiološku teodicejsku sliku prema kojoj je zlo „pušteno“ da bi ljudski život bio oslabljen i izložen patnji, Eshil stavljao naglasak na političko-religijsku etiketu (božansko nasilje vs. ljudski napredak), kasniji racionalizatori ili alegoristi su nastojali da svedu mitski narativ na istorijski događaj (euhemerizam) ili su ga uzdizali u filozofsku metaforu. U svakom slučaju, svaka verzija menjala je idejnu premisu ko je zapravo “krivac“ za patnje čovečanstva i kako se u navedenom smislu objašnjavalo zlo. Od Zevsove osvetoljubivosti do ljudske nepažnje ili pak do puke istorijske slučajnosti.

Unutrašnje kontradikcije: da li Pandora donosi zlo “slučajno“ ili “nužno“?

Navedeni Mit o Pandori, ukoliko ga interpretiramo po slojevima sadrži izvesnu ambivalenciju koja omogućava dva suprotstavljena epistemološka pristupa. Prvi bi mogao tumačiti Pandoru kao instrument Zevsove namere tj. plana budući da u Hesiodovom okviru Zevs proračunato i lukavo postavlja Pandoru kao kaznu za ljude i kao odmazdu zbog Prometejeve krađe vatre. U ovom tumačenju, otvorenje pitosa nije jednostavno “slučajnost“ ili estetska greška nego realizacija podmuklog božanskog plana gde je zlo upakovano u dar i oslobođeno kao rezultat Zevsove namere. Dakle, zlo je nužno u smislu teodicejskog ordinansa pošto Zevs jednostavno hoće da kao najgori sadista kažnjava i muči ljude pri čemu  uspeva u svom cilju.  Drugi pristup može tumačiti Pandoru kao akterku ispunjenu radoznalošću (slučajnost / ljudska radoznalost) što je zapravo suprotna interpretacija koja premešta teret odgovornosti primarno na Pandoru (ili na Epimeteja) pri čemu bi se akt otvorenja pitosa sveo na čin radoznalosti i nesmotrenosti a ne kao strogo planirana Zevsova volja. Ovakav pristup u interpretaciji zapravo fokus usmerava na ljudsku prirodu i čini da zlo zapravo predstavlja konsekvencu greške (ljudska slabost tj. nesmotrenost). Tekstovi koji naglašavaju Epimetejev zaborav i Pandorinu radoznalost čine stoga ljudsku odgovornost ključnom gde zlo jeste „pušteno“, ali je i ljudski čin okidač nezavisno od Zevsove zamke. Dakle u suprostavljenom tumačenju obe navedene verzije mita paradoksalno se istovremeno uočava istinitost. Zevs planira i koristi Pandoru kao instrument, ali Pandora (i/ili Epimetej) dovršava ostvarenje plana svojim činom. Ovde se javlja epistemološka napetost pošto je  zlo istovremeno bilo zapravo i nametnuto i omogućeno. Zevs je uzrok prema volji a Pandora i Epimetej su uzrok prema izvršenju. U navedenom okviru nema moralno “čiste“ osobe niti apsolutnog pravednika već zlo zapravo nastaje kroz interakciju božanskog i ljudskog. Ovde bih samo ukratko ukazao na problematiku Elpis-a, odnosno nade koja je ostala prema mitu u pitosu. U suštini radi se o unutrašnjoj kontradikciji unutar mitskog narativa gde se kao krucijalno i ujedno najbrutalnije pitanje vodi u hermeneutici, šta zapravo predstavlja to što je nada (Elpis) ostala u posudi (pitosu). Pristupajući ovom problemu, uočavaju se dve interpretativne tradicije. Prema prvoj, nada ostaje kao dar koji ublažava ljudsku nesreću, odnosno kao “poslednja uteha”. Druga pak nadu interpretira kao još jedno zlo – verovatno najveće, odnosno kao lažnu utehu i izvor permanentne letargije. Suštinski, obe interpretativne tradicije otvaraju krucijalno epistemološko pitanje o tome da li ljudsko stanje ostaje politički i moralno pokrenuto (npr. nada kao podsticaj za otpor) ili pasivizirano (nada kao opijum)? Dok akademska literatura ostavlja prostor za obe mogućnosti i interpretacijski se razlikuje u zavisnosti od autora, lično se priklanjam drugoj interpretaciji i eksplicitno dodajem: Nada koja prema konkretnom mitskom narativu ostaje u pitosu, predstavlja još jedno zlo s obzirom da kreira dodatnu iluziju i slepoću samoobmane kao metod nesvesne samoodbrane od realnosti epistemologije apsurda ljudske egzistencije i besmisla postojanja. Nezavisno od mog tumačenja, uočava se epistemološka implikacija koja zbog ove višeslojne ambivalencije mit o Pndori čini da funkcioniše kao model teodicejsko-analitičke kompleksnosti budući da se istovremeno  omogućava i optužba na račun bogova i preispitivanje ljudske odgovornosti. Akceptujući ovu dvostrukost  ja samo iznova ističem kako konkretan mit strukturira problem teodiceje, odnosno kako je čini neodrživom  etički problematičnom! Konsekventno ujedno – kao i u kontekstu sadističkog Jahvea – ističem da Zevs i praktično celokupni starogrčki panteon uzimajući u obzir sadržaj grčke mitologije, čini sve božanske entitete sa Olimpa krajnje negativnim i esencijalno zlim entitetima koji se bez milosti iživljavaju nad čovečanstvom koje im služi za rešavanje njihovih međusobnih hirova I konflikata. Retko se mogu naći sujetniji i problematičniji božanski entiteti, od onih u starogrčkom mitološkom supstratu.

Paralela sa kasnijim pristupima u tumačenju: Sokrat – tragedija – Platon (od mita ka logosu)

Grčki filozofski odgovor na mitove o Prometeju, Epimeteju i Pandori iz svega do sada navedenog jasno da nije jedinstven i monolitan, nego ga odlikuje visok stepen heterogenosti tumačenja. Posebno je potrebno usmeriti pažnju u izvesni preobražaj ovih mitskih narativa u logos, ali uz akceptovanje činjenice da je logos zapravo utemeljen na trajnim odjecima inicijalnih mitskih elemenata. Tako na primer, grčka tragedija prelama navedene mitove kroz prizmu ljudske patnje i božanskog autoriteta. Eshilov Okovani Prometej prezentuje Prometeja kao tragičnog junaka čije dobročinstvo trpi božanski gnev, ali ova tragedija ne daje jednostavno moralno opravdanje nego samo zapravo izlaže sukob zakonitosti, moći i patnje. Tragičari često ostavljaju moralna pitanja otvorenima što postaje adekvatan poligon za filozofske pristupe gde patnja i božanska volja ostaju po pravilu nerazrešeni. U tom kontekstu, starogrčka tragedija je tesno povezana sa antičkim filozofskim refleksijama o pravdi i sudbini. Sudeći prema Platonovim dijalozima, Sokrat nije poricao vrednost mitova kao pouka, ali je isticao važnost nadvladavanja razuma nad mitom ukoliko je cilj znanje i etička jasnoća. U nekoliko dijaloga nalazimo skepsu prema “literalno-primitivnoj mitologiji” a istovremeno pomalo paradoksalno razne mitove (uključujući i Mit o Prometeju) Sokrat i/ili Platon preoblikuju u etičke i pedagoške narative. Sokratova metoda dakle stavlja naglasak na samospoznaju i etičku refleksiju što je premeštanje teodicejskog pitanja iz ontologije u etiku i epistemologiju. Platonska prerada mita o Prometeju i Epimeteju kod Protagore se u izvesnom smislu tumači kao teorija porekla moralnih institucija. Epimetej pravi grešku u raspodeli osobina, Prometej „nadoknađuje“ grešku darom znanja, dok Zevs interveniše darujući potpunost kroz društvene sposobnosti (sram, pravda). Dakle mit kod Protagore postaje instrument objašnjenja za nastanak političke zajednice i moralnih običaja, dok kod Platona se pokazuje kako se mit može racionalno preformulisati da podrži normativne teorije, čime mit zapravo postaje izvesna pedagogija logosa.

U suštini, postoje dva osnovna odgovora u helenskom intelektualnom hronološkom horizontu: 1. euhemeristička racionalizacija – prema kojoj mitovi predstavljaju ishodišta istorijskih događaja. 2. alegorijska transformacija – svojstvena stoicima i njihovim sledbenicima prema kojima mit skriva filozofsku istinu. Oba navedena pokreta služila su u suštini istom cilju, odnosno smanjivanju ontološkog pritiska mitske teodiceje i smeštanje značenje mitova unutar razložnog okvira. Taj proces je ključan za shvatanje antičke reinterpretacije mita u filozofsku problematiku.

Zaključno, kao epistemološku sintezu navedenog, mogu se izvesti sledeće postavke: Dok Hesiod i tragičari dramatično svedoče o neodredivom statusu zla (božanska osvetoljubivost, ljudska bespomoćnost), filozofi  – Sokrat i Platon – pokušavaju da ritualnu i poetsku snagu mita kanališu u racionalnu pedagogiju. Time mit gubi svoj status jedine ontološke objašnjivosti i postaje instrument za proučavanje etike, društva i epistemologije. Međutim, sama problematika teodiceje ostaje budući da antička filozofija nije neutralisala problem već ga je samo drugačije artikulisala na relaciji od pitanja „zašto Bog dopušta zlo?“ do pitanja „kako razum i zajednica mogu ograničiti nesreću?“ Uprkos racionalizaciji, mit nije prestao da oblikuje grčko mišljenje – naprotiv, postao je njegov podtekst, odnosno prostor gde filozofija ne ukida mit već ga preobražava u pojmovni izraz. Taj prelaz od mita ka logosu stoga ne znači odbacivanje mitskog, nego njegovu “racionalnu” sublimaciju. Suštinski, ovaj pokušaj premošćavanja nije doprineo esencijalno ničemu, nego je ostao limitiran u ograničenjima ljudske nemoći, neznanja i besmisla patnje!

Petrovaradin, 22-24.10.2025. / Publikovano: 24.10.2025.

Subjektivni zapisi o teodiceji, religiji i problematici vere – Prvi deo 

Subjektivni zapisi o teodiceji, religiji i problematici vere – Drugi deo

Subjektivni zapisi o teodiceji, religiji i problematici vere – Treći deo

Subjektivni zapisi o teodiceji, religiji i problematici vere – Peti deo

Autor: Kristijan Obšust

Tekst predstavlja deo do sada neobjavljene publikacije “Apsurdna razmatranja” i preuzet je sa sajta LEGATA PORODICE OBŠUST.

• LEGAT PORODICE OBŠUST: Legat Marije, Vladimira i Kristijana Obšusta, osnovan je 9.4.2025. godine i funkcioniše u sklopu Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju “Adligat” (Beograd, Republika Srbija).

 

  Antička filozofija, apsurd, D.O.M.I.N.E, Eshil, Grčka filozofija, Grčka mitologija, Grčka tragedija, Hebrejska mitologija, judaizam, Koncepcija greha, Koncepcija zla, Kosmogonijski mitovi, Kristijan Obšust, Legat porodice Obšust, Logos, Mit, Mit o Pandori, Mit o Prometeju, Miti o Epitemeju, Mitologija, Platon, Religija, Sokrat, transgresija

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.