Vitgenštajn, Hajdeger i jezik tišine

Ako je moguće misliti više nego što možemo reći, onda ćemo morati da se poslužimo tišinom. Svi možemo prepoznati trenutke kada nismo bili u stanju da artikulišemo nešto važno. Takvi trenuci nas stavljaju u situaciju jezivosti (uncanniness), suočavajući nas sa raskorakom između nas samih i sveta oko nas. Uobičajena reakcija na ovo dezorijentišuće iskustvo je da ga ispunimo rečima, pošto to nije nešto što želimo dugo da trpimo. Međutim, kada unesemo tišinu u jezik, i priroda jezika i konstruisani svet koji on obuhvata prolaze kroz značajne promene. Kao što je Kjerkgor jednom napisao, „Donesite tišinu ljudima koji slušaju i posmatrajte kako se posvećuju sebi“.

Nije slučajno da su dva najpoznatija filozofa 20. veka, Hajdeger i Vitgenštajn, stavila fenomen tišine u centar svojih filozofija. Kada je Hajdeger označio nihilizam kao unutrašnju logiku zapadne istorije, ukazivao je na raskorak između jezika i sveta; kada je Vitgenštajn insistirao na kraju svog dela Logičko-filozofski traktat (Tractatus Logico-Philosophicus) da su sve rasprave o etici, vrednostima i smislu života besmislene jer nemaju jasne referente izvan jezika, i on je takođe ukazivao na isti raskorak između reči i stvari.

Kao i Hajdeger, Vitgenštajn je duboko razmišljao o odnosu između jezika i sveta, ili reči i stvari. Takođe, kao i kod Hajdegera, njegove ideje o ovoj temi su pretrpele drastične promene kako se udaljavao od svoje prvobitne pozicije. U svom ranom radu, Traktatu, napisanom u rovovima tokom Prvog svetskog rata, iskreno je verovao da je rešio sve značajne probleme koji su postojali u svetu filozofije. U svom predgovoru tom delu, insistirao je da je „razlog zbog kojeg se ovi problemi postavljaju to što je logika našeg jezika pogrešno shvaćena“. Dalje je rekao da se „celokupni smisao dela može sažeti u sledećim rečima: ono što se uopšte može reći, može se reći jasno, a o čemu ne možemo govoriti, o tome moramo da ćutimo“.

To, međutim, nije značilo da ga ta pitanja ne zanimaju. To je samo ukazivalo na to da mora da se izmisli drugačiji način korišćenja jezika, možda pod zapovešću tišine. Najvažnije je da se mora poštovati suštinsko dostojanstvo „neizrecivog“. Vitgenštajnovo razmišljanje ovde može biti prošireno pozivanjem na ono što je napisao svom prijatelju Paulu Engelmanu u vezi sa pesmom nemačkog pesnika Ludviga Ulanda: „I ovako je: ako se samo ne trudite da izgovorite ono što je neizgovorivo, onda se ništa ne gubi. Ali neizgovorivo će biti – neizrecivo – sadržano u onome što je izgovoreno.”

U svom Traktatu (Tractatus), Vitgenštajn je razvio ideju, koja je kasnije imala ogroman uticaj na logičke pozitiviste, da se može razviti formalna teorija jezika, sposobna da pokaže kako propozicije mogu uspešno predstavljati stvarna stanja stvari. Jezik je, rekao je, poput slike koja je prislonjena uz stvarnost kao mera i doseže do nje. Ali Vitgenštajn je ubrzo uvideo da se povezivanje propozicija u obliku jezika sa činjenicama koje se tiču sveta ne može samo po sebi dokazati. Bez dokaza, njegova kuća od karata se ruši. Iako su propozicije zaista sposobne da modeluju i opisuju svet sa rigorom koji nije nepodobno sličan matematičkim prikazima fizičkih fenomena, one ne mogu opisati kako opisuju ovaj svet, a da ne postanu autoreferentne (self-referential). Stoga se propozicije suštinski prepoznaju kao besmislene (meaningless), budući da se njihov smisao sastojao samo u njihovoj sposobnosti da se povežu sa svetom izvan jezika.

Sa svojim novim idejama o jeziku, iznetim u njegovim Filozofskim Istraživanjima (Philosophical Investigations), Vitgenštajn je sada video jezik kao dinamički sistem, sastavljen od onoga što je nazvao „jezičke igre“ (language games). Vitgenštajnova glavna briga u ovom kasnijem radu bila je sa nesporazumima koji nastaju u našoj upotrebi jezika. „Jezik je lavirint puteva“, napisao je. „Prilaziš sa jedne strane i snalaziš se; prilaziš istom mestu sa druge strane i više ne znaš gde si.“ „Filozofski problem ima oblik: Ne snalazim se.“ Filozofiji se okrećemo, verovao je Vitgenštajn, kada smo zbunjeni, kada nešto ne razumemo. To se dešava kada udarimo glavom o lingvističke čvorove na koje nailazimo u svakodnevnom životu, kada nam smisao nečega nije jasan.

Da bi istražio smisao stvari, Vitgenštajn je prvobitno insistirao u Traktatu da moramo da postupamo logički. Ipak, u određenim situacijama, logika možda nije najegzaktniji jezik koji imamo. U Istraživanjima je stoga istraživao zamršenosti jezičke upotrebe iz drugačije perspektive. Shvatio je da je u svom Traktatu pogrešno razumeo ulogu ideala u jeziku, prepoznajući sada da puka reč nikada ne može označavati stvarnu stvar. „Osećamo se kao da moramo da popravimo pokidanu paukovu mrežu prstima.“ Ovom mrežom je mislio na vezu između jezika i stvarnosti. Pukotina znači da „moramo da odbacimo sva objašnjenja, a opis sam mora da zauzme njegovo mesto.“ Tako prelazimo sa logičkog objašnjenja u Traktatu na fenomenološki opis u Istraživanjima.

Hajdeger je, zauzvrat, poput Vitgenštajna, takođe pisao o tome kako i kada se dostižu granice jezika. Govorio je o svojoj zabrinutosti da je Dasein u opasnosti da ispari u svet trivijalne svakodnevne radne aktivnosti i da tako potpuno izgubi iz vida svoje „pravo“ ja. (Hajdeger je koristio termin Dasein, što bukvalno znači „Bivstvovanje-tu“, da bi na ne-objektivni način označio situiranu prirodu ljudskog iskustva.) Hajdeger je shvatio da, ako želimo da odredimo suštinu nas samih, moraćemo da priđemo našoj temi sa neutralne tačke gledišta – a to će podrazumevati izbegavanje naše istorijske privlačnosti i zavisnosti od apstraktnog rasuđivanja. Ukratko, želeo je da priđe Daseinu kao misteriji, kao nečemu što već nije unapred određeno. Želeo je da pređe preko našeg nekritičkog prihvatanja Aristotelove definicije čoveka kao životinje koja misli. Iako je Hajdeger priznao da se artikulacija toga ko je neko može odigrati samo u jeziku, takođe je prepoznao da je potrebno da iskorači iz tradicionalne metafizičke forme dualizma subjekat-objekat ako želi da otkrije autentičnu prirodu Daseina.

Hajdeger je ubrzo naučio da se „oslobodi“ zavisnosti od jasnosti. Taj proces je nazvao „Gelassenheit“ (spokojno prepuštanje), i on mu je omogućio da se isključi iz svoje zavisnosti od obične logike kao prikladnog sredstva za autentični diskurs. Ne samo da je Gelassenheit postao centralna tema u drugoj polovini njegove karijere — postao je neophodno stanje u procesu samotransformacije za Dasein, a postao je i sredstvo za otkrivanje autentičnosti kroz dar poetskog života.

Hajdeger je sada verovao da se „autentično istraživanje“ „prave“ prirode Dasein-a može odvijati jedino u dijalogu sa velikim umetničkim delima. Međutim, da bi se ovo autentično istraživanje uopšte dogodilo, bilo bi potrebno nekoliko transformacija u prirodi ja: iskustvo prolaska vremena, iskustvo govora drugih, i iskustvo nečijeg unutrašnjeg glasa. U delu Bivstvovanje i vreme (Being and Time), Hajdeger je pisao o transformaciji nečijeg unutrašnjeg glasa u okviru svoje rasprave o razvoju savesti. To je, zauzvrat, uključivalo transformacije u svesti o vremenu i slušanju. Njegove ideje o slušanju i ćutanju javljaju se u kontekstu njegove rasprave o mogućnosti da završi analitiku Dasein-a.

I slušanje i ćutanje zahtevaju potpuno razumevanje prirode Dasein-a: „Dasein sluša, jer razume.“ Da bi mogao da ćuti, Dasein mora imati nešto da kaže – to jest, mora imati na raspolaganju autentičan i bogat osećaj sebe. Ovaj autentični oblik diskursa zahteva rušenje običnog vremena da bi se odigrao: „Njegovo vreme je drugačije vreme, suštinski sporije vreme od vremena dokoličarskog brbljanja (idle talk), koje ‘živi brže’.“ Govorenje u ovom kontekstu mora nekako uključivati dublju vrstu slušanja, ne samo sopstvenog glasa ili čak osobe kojoj se govori. Ovde učimo kako da pustimo da sam jezik govori kroz nas. To da se to dešava u okviru dijaloga između mislilaca i pesnika je Hajdegerova glavna teza u njegovim kasnijim radovima. Međutim, u delu Bivstvovanje i vreme, verovao je da autentični diskurs pripada onima koji su se suočili sa smrću.

Uloga ćutanja u sveukupnoj analitici Dasein-a postaje konkretnija kada se posmatra u vezi sa onim što Hajdeger naziva savelju (conscience). Razumevanje Dasein-a povezano je sa njegovim stanjem uma, ili raspoloženjem. U nekim raspoloženjima, Dasein je veoma otvoren za mišljenja drugih. U tim situacijama, preti mu mogućnost gubitka sebe: „Izgubivši se u javnosti i dokoličarskom brbljanju ‘oni’, ne uspeva da čuje svoje Sopstvo slušajući sebe-njih (they-self).“ Potrebna je drugačija vrsta slušanja da bi se oslobodio ovog uticaja. Poziv koji vraća Dasein sebi je savest. Ova savest ima glas koji je Dasein sposoban da čuje; ipak to nije poziv koji se može pretočiti u reči: „Savest govori isključivo i neprestano u modalitetu ćutanja. Na taj način ne samo da ne gubi ništa od svoje primetljivosti, već Dasein koje je pozvano i prizvano tera u uzdržanost (reticence) sebe.“ Sadržaj ovog poziva je neodređen, ali je njegov smer, ka svesnoj uzdržanosti, siguran:

Samo u ćutanju savest poziva; to jest, poziv dolazi iz bešumnosti jezivosti (soundlessness of uncanniness), a Dasein koje poziva biva pozvano nazad u tišinu sebe, i pozvano nazad kao nešto što treba da postane tiho. Stoga, samo u uzdržanosti (reticence) se ovaj tihi diskurs razume na odgovarajući način u želji da se ima savest. On oduzima reči zdravorazumskom dokoličarskom brbljanju njih.

U delu Bivstvovanje i vreme, Hajdeger je povezao svoj koncept savesti sa razmišljanjem o smrti: „Autentično razmišljanje o smrti je ‘žudnja-za-imanjem-savesti’ (wanting-to-have-a-conscience).“ Ovo razmišljanje o smrti stavlja nas u stanje uma anksioznosti (anxiety), koje nas zauzvrat autentično predstavlja nama samima. Dokoličarsko brbljanje našeg sebe-njih navodi nas da smrt tretiramo kao događaj kojeg se treba plašiti. Ali anksioznost nije strah od smrti, jer je ovaj strah neautentično raspoloženje. Strahovati od smrti znači biti jezivo svestan sopstvene konačne smrtnosti. „Anticipatorna odlučnost“ (Anticipatory resoluteness) je Hajdegerov termin za autentičan način Dasein-a da tretira smrt kao smislenu mogućnost, u kojoj svest o sopstvenoj neizbežnoj smrti vodi nas specifično ka pitanju šta znači biti živ. U raspoloženju anksioznosti, ne shvatamo postojanje olako, kao nešto što treba protraćiti; tretiramo život kao dar, kao nešto dragoceno u čemu treba uživati u svakom trenutku, bilo da je dobar ili loš. Anksioznost je, dakle, raspoloženje koje je podešeno na mogućnost smrti. Savest poziva Dasein nazad u ovo raspoloženje, a time i nazad u tišinu sebe. Ova tišina označava slobodu Dasein-a, kao oblik života koji je u skladu sa sopstvenom prirodom.

Mislimo da ne možemo znati tišinu jer ne možemo opisati šta je ona. Ali možemo opisati efekte tišine. Zaista, tišina ima smisao jer utiče na naše živote. Čak i ako je tišina drugi jezik, ne može nam se obratiti direktno, jer ne sadrži ništa samo po sebi već samo reflektuje ono što je okružuje. Tišina je, dakle, primer indirektnog diskursa, analognog Vitgenštajnovom „pokazivanju“ (showing) ili Hajdegerovom „poetskom boravljenju“ (poetic dwelling). Tišina se stoga može iskusiti u procesu raspada, kao prekid u vezi između ja i sveta, a može se osetiti i kao deo iskustva isceljenja koje se dešava kada se ja i svet ponovo spoje. Oba iskustva postoje izvan reči.