Хамваш, благо прошлости која се у теби препозна!

(Зашто читати Хамваша?)

1) ХАМВАШ O ПОТПУНОСТИ ЏОЈСОВОГ „УЛИКСА“

Још нисте читали Џојсов „Уликс“! Има вас који нисте ни покушавали, зар не? И оних који су „стали на пола пута“. А има вас, вероватно, и таквих који би пре читања радо прочитали нечију препоруку. Или нечије студиозно тумачење све не би ли се лакше кретали кроз баш замршен књижевни свет Џејмса Џојса. Али, како доћи до праве препоруке, односно тумачења? Вајни савремени критичари и историчари књижевности веће су „мрсаџије“ и од самог Џојса, мислите у себи. Шта они коме да препоручују? Биће да сте у праву. Оставите савремене тумаче, завирите дубље у „прошле дане“. Будите упорнији у трагању, чека – сигурни смо у то – само вас „даблинским фењерима“ обасјан есеј Беле Хамваша „Улис Џемса Џојса“! И то ће бити крај ваше потраге за тумачењем и тумачима чудесног Џојсовог романа. Нећете више имати потребе да чекате нова ишчитавања и преиспитивања. А после ишчитавања Хамвашевог есеја, и у то смо сигурни, храбро ћете кренути у читалачку авантуру. Хамваш је, уверили смо се толико пута, добро знао како се пише о врхунској литератури, како се речима празникује књига која се „уграђује у темељ“ свекњижевности, и њему капа доле. Но, да видимо зашто ће вам тумачење Беле Хамваша бити више него довољно? Хамваш већ првим реченицама есеја „везује“ читаоца за свој текст и буди знатижељу а све износећи ову чињеницу: Неколико година име Џеси Џемса кружи књижевним круговима као алармантна вест. Подстиче страсне расправе, љутита одушевљења и још љућа супростављања.

Овде већ ваша машта добрано је заголицана. Чиме је то Џојс узнемирио књижевну и културну јавност свог доба? Зар се толико разликовао од својих претходника и савременика? Зашто? Како? Хајде, покушаћемо и сами да дамо делимичан одговор. Јер, Џојс није манипулисао ликовима и догађајима, његова бескрајна спремност на књижевну играрију исписане авантуре и духа готово да је заразна. Лако прелази на читаоце (наравно, преноси се читањем!) а повремена присутна „бруталност израза“ провоцира укус и оних са најлибералнијим схватањима. Амбиције Џојсових јунака нису мегаломанске, они тек „користе“ своје најпростије прилике и неприлике колико могу, па и нека су то непријатности из њихових спаваћих соба? Колика је заправо њихова слобода? Џојс је, условно речено, не ограничава али, временски су спутани да би сазнали баш све детаље из њихових живота. Чудо да то ни Џојсу није пошло за руком? И комуникација Џојсових јунака је за причу. Њихове мисли јесу предвидив израз духа прошлог времена. Знате, баријера звана црква, морал, и тако то – тешко је премостива. Али Џојс ту баријеру превазилази, он своје тезе износи бестидно као оне девојке у „Кућама са црвеним фењерима“ што „износе“ своје тело! Ех, Црква! Њој увек некакав ђаво смета! А Џојс се, ипак, успешно стопио са књижевном традицијом, само је отишао много корака даље од других… То је у најкраћим цртама речено оно најбитније што стоји уз Џојсову тежњу за савршеним књижевним изразом, пре лавиринтом.

Читате текст мог омиљеног есејисте:

Боје га се, чак и не разумеју. Има следбенике а делује и на оне који га проклињу. Тумаче га, многи му се смеју, још више њих негодује и саблажњава се…

Е, сад, већ ври у вашој глави! Ви сте прочитали много књига, ви се баш сада присећате Борхесових речи како је „Уликс“ дело које није написано за читање, намењено је за нешто много више; написано је да би аутор постао славан, да буде проучаван и да уђе у историју књижевности. Збуњени сте, навикли сте да верујете у сваку Борхесову реч, да имате поверења у суд тог ненадмашног „књижевног играча“. Али, присећате се и Данила Киша, заправо: његовог пре признања него мишљења како Сви смо ми модерни изашли не из Џојсовог шињела, него из Џојсовог кошмара, из Џојсовог књижевног пораза… Па буди паметан, помислите и одлучујете да сва та ваша присећања оставите „по страни“. Јер, поново, Затиче вас Хамвашева реч (помињући своје савременике који су већ писали о Џојсовом роману) коју зналачки пласира баш где и како треба: …ниједан од њих не пружа ни бледу слику о потпуности његовог дела. А да ли је и могућа права слика о потпуности Џојсовог дела, скромни, тек – питате се! Хамваш, знајући да је то од важности, напомиње Џојсово католичко васпитање, да је себе припремао за свештеника, али и његово признање да је за основни облик свога мишљења захвалан филозофији Томе Аквинског. Џојс, то већ сви знамо, није постао свештеник. Због чега? Због својих еротских осећања која су се пробудила ванредном силином. Џојс је постао писац, и Богу је остало да немоћно шири руке! Добро, де… Бога је баш брига? Било како било, већ од првих штампаних прича, песама и драме, приметан је Џојсов стваралачки напор уложен све у жељи да се разликује од других писаца, да изгради специфичан стил, да тежи нечему чега се још нико није смео да подухвати. Збирка новела Даблинци, још увек, не издваја га од армије других писаца. Али, наговештава долазак књижевног генија и већ први објављени одломци романа „Уликс“, у часопису наравно, приморали су Цркву да потегне за звонима. И не само црквена, била је то узбуна и за књижевна упоришта, а појаснила се и друштвена и политичка срџба!

Џојс постаје становник Париза. У Паризу, најпре дипломира на боемији…

Наравно, већ на овом месту неко може да упита па шта је то Хамваш посебно истакао што други нису а када је у питању Џојсов роман? Одговор је (бар тако мислимо) у последњој реченици овог осврта, а до тада нису на одмет Хамвашеве складне „опажице“. Намера Џојса је да оствари нешто што још није постојало. Нешто коренито, потпуно ново, изненађујуће оригинално. Изврће језик, пориче најприхваћеније конвенције и традицију…/…/…описује драстичне сцене, раскринкава, изазива разочарење и то све језиком који се тешко може следити, често се уопште не може разумети, може се тек наслутити. Наравно, и Хамваш, да би дочарао своја опажања, цитира Џојса. Чини то вешто, а добро знамо да већини тумача чак ни то не успева! И још: Хамваш зналачки трага за Џојсовим узорима уз закључак: Али није могуће да неко нема оца. Нема коренитог, битно новог. И Џојс је произашао из некога. Ето, Хамваш је, за разлику од ововремених тумача, истраживао најпре оне који су утицали, условно речено, на Џојса који, ипак, није дозволио да ишта засени његово запањујуће дело. Хамваш је сигуран у Раблеов утицај, потом Стериов и трећи Малармеов. Хамваш не би био оно што јесте да у пар реченица није образложио њихове утицаје на Џојса. А већина данашњих критичара? Они (када је у питању Џојс) најпре истражује на кога је Џојс утицао. Већина њих ће тако олако изрећи за нечије стваралаштво да јесте наследно и све се „као подудара“ са Џојсовим али, по правилу, никако не улазећи у дубље анализе, у „упоређивање“, да и тако кажемо, итд. Свака част изузецима, има их и „наш језик“! Пишући о утицају поменутих великана на Џојса, и помињајући скелет романа, Хамваш „просипа“ на папир и ово: Конструкцију сматра занемарљивом, можда и не уме да конструише… И још толико тога може да се каже само на основу Хамвашевог текста који истиче нпр. и о чему то заправо Џојсови јунаци воде бесконачне разговоре. Да, господо, разговори су то подједнако вредни свеједно да ли о музици, књижевности, проучавању медицинских наука, дрвећу у близини или кантама за смеће, цркви и свештеницима и о… минулом дану. Минулом дану (16.јун 1904.), да… Дану који је обележио светску књижевност, а да тако остане потрудио се баш тај „чудак“ Џојс! И када кажемо подједнако вредни разговори мислимо једнаке само у служби саме књижевности. А оних неколико сати које Блум проводи у јавној кући? Хамвашу нису промакли, неће ни вама! А да ли могу на једном месту филозофија, сатира, комедија, сарказам, „подивљали језик“, максимално слободна књижевност… после „Уликса“ нико се више није упитао. Ни Бела Хамваш, подразумева се. Хамваш истиче и необичност оних фамозних Џојсових дугих поглавља а које чине тек две реченице (једна заузима деветнаест и по страна, друга двадесет једну и по) а које су без иједне запете, цртице, узвичника, тачке запета! Хаос роман? Свет у својој сређеној несређености, или несређеној сређености… На крају, Хамваш, сетивши се Џојсовог дела после „Уликса“ а које се „објављује“ у наставцима, опомиње: Нико не схвата ниједну једину ре. Али они који познају дело а не спадају у принципијелне противнике Џојса, они кажу да је веома занимљиво. И све мислим да сте некако пронашли Хамвашев есеј (написан тако давно), да сте га прочитали (у преводу Саве Бабића) и пуни ишчекивања већ добро „начели“ Џојсов роман. Још ми се причини понекад и да вас чујем, читате (већ сте на 259. стр. издања Геопоетике): Све је то рођено у тамној црвљивој земљи, хладне искре ватре, опака светла што сјаје у тами. Тамо где су пали арханђели побацали звезде са својих чела. Блатњаве свињске њушке, шаке, рију ли рију, грабе и преврћу. Она плеше у гнусној тмини где горе смола и лук. Морнар, риђобрад, сркуће рум из пехара и посматра је. Дуга и морем подстицана пожуда… А оно, по чему се разликује Хамвашев приступ, можда најчудеснијем роману у историји књижевности, од писања наших савремених теоретичара ? Па, сетите се само оне једне примедбе Ниједан од њих не пружа ни бледу слику о потпуности његовог дела (Хамваш мисли на оно што су о Џојсовом делу писали Валери Ларбо на француски и Роберт Курцијус на немачком). Не казује ли и та једна једина примедба (иако изречена у времену пре нас?) о критици и тумачењу дела много више него јшто запажамо „на први поглед“? Није ли највећи проблем ововремених тумачења што су тумачи острашћени, осветнички нерасположени (ко им је крив што и сами нису вешти писању?), неискрени, непрофесионални, што тумаче махом по „позиву“, дакле: због хонорара, што су неретко и површна и изграђена на прихваћене (издиктиране) шаблоне, што су најчешће велики промашај у односу на мету! „Уликс“ је исувише далека мета, тешко је и добацити се до ње, а камоли погодити је, то би многи од њих морали да знају. Да ли је мету погодио Бела Хамваш? Господо, то је непристојно питање. А да ли је мету погодио Џејмс Џојс? За дивно чудо, Ирац није погодио! А није, јер: Он и његов „Уликс“ и јесу Мета. Довољно о роману који се деценијама књижевно самохрани…

Да, чујем вас! Браво, већ сте стигли до 672. стр: Пример? Она није волела кишобран на киши, он је волео кад жена носи кишобран, она није волела шешир на киши, он је волео кад жена носи нов шешир, он је купио нов шешир по киши, она је носила кишобран с новим шеширом. Прихвативши аналогију на коју је упућивала парабола његовог госта, које је примере поствавилонских великих личности он навео?

Које примере, односно велике личности је навео? Наравно, већ сте сазнали…

2) КРИТИЧАР ЈЕ БЕСПОМОЋАН У ОДНОСУ НА ВЕЛИКУ УМЕТНОСТ

Посвећено Бели Хамвашу

Многи теоретичари књижевности знали су како да нам препоруче књиге Кнута Хамсуна. Али, ако би морао да бирам између свих прочитаних, без размишљања, препоручио бих текст Беле Хамваша „Уметност Кнута Хамсуна“. Јер, довољно је да прочитамо само овај Хамвашев текст и да схватимо шта је изворни осврт на нечије дело. Да се уверимо колико је Хамваша „служила мисао и хтела реч“, и да Он дефинитивно јесте од оних књижевника и филозофа који су своје написано оставили сваком добу, па и нашем. Стваралаштво Беле Хамваша нама на услузи. Хвала му!

Сам почетак есеја „Уметност Кнута Хамсуна“ је неочекиван, снажан, пун погодак. Хамваш у десетак реченица износи све битне детаље из живота норвешког Нобеловца. Да је био рибар, разносач угља, обућарски калфа. Да није ишао у школу и да је готово гладовао. Животопис уметника закључују одлазак у Америку. И у Америци, Кнут Хамсун није бирао послове. Чак, ловио је рибу све дивећи се небу и мору. И тако… у Америци, Хамсун је написао свој први роман Глад. Писао га је на крпама папира. Свеједно, Глад му доноси светску славу, решава материјалне проблеме, добиће највеће признање за књижевност. Покориће писани свет. Новац му више не треба. Ни жена! Добиће много, изгубити неће ништа. Сачуваће спокој, живеће као и до тада. Како се већ навикао. Али, да ли су се љубитељи књижевности широм света тек тако лако навикли на ликове његове прозе? На његово чудно дело! На једноставност јунака о којима пише. Читајући есеј, примећујемо да је и сам Хамваш затечен, очаран, изненађен. Зато презентује говор Хамсунових ликова: „Хм“, „Па“, „Да“, чак и „Добар дан“. Или, замислимо ово: Када се роди дете, мушкарац пита жену: Да ли си то све обавила? – Јесам“ – одговара она- сада је већ све готово. Пишући овај текст, баш на овом месту, да ми се не замери, помислио сам како би изгледало да се Кнут Хамсун понашао као његови јунаци у одбрани пред судом после Другог светског рата. Да је и сам одговарао са: Хм, Па, Да, итд. Али не, Кнут Хамсун је пред судом, између осталог, рекао и ово: …Они који сада ликују нада мном, јер су победили, победили извањски, на површини, њих нису посећивале породице, од најмлађих па надаље, и плакали због својих очева, својих синова, своје браће, затворене у овом или оном жицом окруженом логору, који су били осуђени на смрт… И Хитлер је на крају почео добијати моје телеграме. Дојадили су му… Ето, ово је изговорио на суду Кнут Хамсун, уметник! Хм, па, да… могућ је наш коментар! Али, вратимо се тексту мађарског филозофа и књижевника. Дакле, Хамваш нас на најбољи могућ начин упознаје са делом чинећи то „преко“ разговора Хамсунових „речитих“ ликова код којих нема крупних речи и беспотребних великих размишљања. То су ликови који максимално јесу људски. Још истиче: Нагел је јунак Тајни: нема позива, запослења. Живи. Негде му се нешто допадне и он тамо остаје једно време, потом опет даље лута док једног човека, животињицу, дрво, кућу, мирис, осећа као сроднике, о њима до миле воље може да сањари. Наравно, поменути су и заљубљени у чамцу, учитељ, потом и човек који у великој пустоши севера купује колибу, купује козу, оре, сеје, гаји овце… после десет година постаје најбогатији у околини. Није, дакле, морао у Америку! И тако редом, Хамваш се осврће на модерну књижевност тражећи неког налик Кнуту Хамсуну … да би, потпуно неочекивано, тек закључио: Али тиме такорећи још ништа нисмо казали. Критичар је беспомоћан у односу на велику уметност… Хамсунова дела се не могу анализирати. Док се тумачи, губи се у међувремену његово најистакнутије својство које је највећа уметност: непосредност. Кад неко прочита Глад, осетиће у стомаку грчеве… а кад прочита Тајне, онда напушта породицу, пријатеље, креће да живи, јер осећа да је Нагел једини који одиста живи. Добро, де! Не препоручујемо да читате Хамсунове Тајне!

Knut Hamsun, norsk forfatter.

Али, нешто друго хоћемо да истакнемо. То је Хамвашево мишљење: Критичар је беспомоћан у односу на велику уметност. Хм, па, да! – тачно је то. Критичари су беспомоћни и у односу на велику уметност Беле Хамваша, али нико то да призна. Овим смо – биће да је тако – ипак, нешто казали?

3) КАД ЕСЕЈИ САЗНАЊИМА ЗАСТРАШУЈУ?

(Над збирком есеја Беле Хамваша „Ода ХХ веку“ у преводу Саве Бабића)

Добри есеји су одговори који ни најпосвећенијим читаоцима не остављају потребу питања! Одреда, сви есеји у збирци „Ода ХХ веку“ су сјајни, чак има их са којима Бела Хамваш додирује саме врхове есејистичког писања и размишљања, али: четири текста у збирци заслужују „посебно светло“. То су текстови: „Најтужнији човек“ (стр.44); „Кратка епизода о могућности убеђења“ (стр. 49);„Хитри мангуп“ (стр. 52) и „Паника дела“ (стр.65). Поменути Хамвашеви записи, прочишћени и растерећени захтева да буду „нешто најбоље написано“, настали у хаосу ХХ века, постали су баш оно „много добро написано“ и оно што застрашује никог другог до најпосвећеније читаоце који су, овог пута, једноставно приморани на питања! Заправо, могућ избор је застрашујући, а тај могућ избор Бела Хамваш решио је овако: „Када би ми неко предложио да изаберем између есесовца и Панике дела, мислим да би одабрао хитрог мангума.“ Па шта је ту застрашујуће? Намеће се питање. Зато, пођимо редом…

Ако се сложимо да је најдубље у Бели Хамвашу филозофу свест о усамљености и заплашености других; да је основна врлина његовог писма пластичност, уз њу и сликовитост и оно поседовано духовно што је нарасло до гордости оствареног мислиоца; долазимо до тога да је читав Бела Хамваш Способност. Шта то значи? Да је његова стварност једина, односно тачна, и још: нешто много озбиљније: да Свет пред њим није кадар да сакрије ниједну тајну! Значи и то да је Бела Хамваш знао како треба оплодити размишљања о људском карактеру, нарави, потребама, речју: поседовао је способност да домисли „вечну ведрину“, све време имајући на ум да ће све своје разоткривене тајне и остварена расположења поделити са нама кад-тад! Да будемо прецизнији: Бела Хамваш мисли, опажа и пише ниједног тренутка не тражећи Човека! Није за тим имао ни потребе, Човека је носио у себи. Наравно, мислилац Бела Хамваш је све то време пазио да не досегне крајњи врхунац, а тај врхунац је статус Идеалног уметника. Јер: „Идеални уметник је чудовиште“, записује Хајнрих Ман у свом есеју „Гистав Флобер и Жорж Санд“. Да, Настанак Беле Хамваша (тежак је то и дуг процес, треба се избећи Паника дела?), је за посебну Велику причу, толико велику да Светска уметност једноставно не може без ње! Бела Хамваш, и то се мора једном рећи, пишући, није ни помишљао на признања и награде (присећамо се: било му је забрањено да објављује), а добио је две највеће награде: Трајност дела, и још већу награду: Читаност дела! Али, рекосмо, ставови и посебна особеност Беле Хамваша понекад плаше, чак застрашују! Враћамо се, дакле, на Хамвашев текст „Кратка епизода о могућности убеђења“ у коме нам онако „хамвашевски“ саопштава да „Снага се може убедити, слабост пак никад“ (види: крај текста). И, наравно, не оставља нам Хамваш никакву могућност супрутног мишљења (а то и плаши!) јер нам је ово саопштио најуверљивије како је умео, а колико је и како умео, знамо!

Пођимо, дакле, од његовог текста „Кратка епизода о могућности убеђења“. За многе, тешко је писати о погледу на свет, не и за Белу Хамваша! Он одмах истиче да је најбитнији наш „однос према убеђењу“. Даље, Хамваш је дошао до спознаје како усвојити убеђење које је против „сопственог интереса“, а дошао је и до истине да се никада не придржава једног одређеног принципа и убеђења, односно погледа на свет? Такав је случај и са нама, зар не?, или би требао да је такав случај и са нама! „Људе није зато немогуће убедити што се придржавају свога схватања света и својих принципа, него зато што заправо озбиљно немају ни принципа, ни схватања Света, а нису их ни имали, нити ће их имати“, мисли Хамваш. И још: прибележиће Хамваш оно кључно, а то је да „Убеђење није питање аргумената, није питање спретне расправе, а поготово не скривене резерве истине, него питање снаге.“ Запамтите: питање СНАГЕ! Јер, где је снага, природно, близу је и слабост! О томе се ради, Снага на једној, Слабост на другој страни (есесовац, Паника дела, Хитри мангуп /по мени?/). Отуда Хамвашев опомињајући и застрашујући закључак (понављамо га): „Снага се може убедити, слабост пак никад.“ А сећате се, о погледу на свет говоримо, и убеђењу говоримо! И зато, нимало се не плашим да „разговарам“ са Белом Хамвашем, плашим се својих сазнања после тих „разговора“. Хоћу да учим, а Хамваш? Оставио нам је књиге да учимо из њих! Ето. Тип есесовца, то је „Најтужнији човек“. Није само Бела Хамваш био мишљења „да је овај тип једно од великих открића нашег века“. Тако су сматрали много. А и сам Хамваш више је него јасан: „Тип есесовца је злочинац схватања света и зато је он par eхcellence јаван човек“. Наравно, у тексту, Хамваш је у „шетњи“ временом. Рећи ће да тип есесовца није нов у историји, да га је било и у доба Византије, инквизације (не чуди ни мало!), Венеције, итд. И? Каква је казна за тип есесовца, његову кривицу, злочин? Погубљење! Па, то је најлакше, најбезболније, хришћански, је ли? Али не! Бела Хамваш мисли да би казна за тип есесовца била кад би био примљен у друштво супрутног схватања света, али потпуно сређено друштво, и кад би био принуђен да живи заједно с другима. Ту би он ужасно патио… A „Хитри мангуп“? Да ми не замери Остварени мислилац, не бих о Хитром мангупу много јер „То је циничан каријериста и насупрот Ханану и есесовцу, односно великим страшилима, он је хитри мангуп, онај окорели, дрски лакташ, бични лажов и бешчасни издајник домовине, виртуоз двоструког морала приказан у поглављу politique macabre.“ (Види: Бела Хамваш, „Ода ХХ веку“, стр. 35). Толики о Хитром мангупу? Заудара, ето…

Долазимо и до „Панике дела“. Читам. Хамвашеве речи су попут удараца ножем у месо! Да ми се опрости овако поређене, читалачки сам ошамућен, потпуно збуњен. Ово је текст којим смо Сви приморани да тражимо и себе у њему (Свету панике дела!). Не, ја не припадам овде? Али… Мисли су ми збркане. Читам поново… Јесте! Није! Чекај, „страсно лудило“? Да видимо: када сам последњи пут сео испод процвале трешње и слушао песму коса? Не памтим… Хладан зној, припадам… Ма, ја нисам од оних који је ставио „сав свој новац на једну карту: дело“. А опет, не, не и не! Ја не живим у паници дела! Је ли? Када сам последњи пут сео… Хамваш, како си успео да „иступиш из своје судбине кад год пожелиш?“ Како? Питам глупост, показао си, нисам довољно пажљиво ишчитавао… Свеједно, овај текст биће прекретница у мом односу према стваралаштву. Да, баш тако. Не плашим се разговора са Белом Хамвашем, разумем колико могу. Застрашен сам, мени је довољно! Паника дела, непријатељ који те самеље и нема те више! Е, такав је избор: есесовац, хитри мангуп, онај који живи у паници дела. Враћамо се на почетак где Бела Хамваш вели: „… мислим да би одабрао хитрог мангупа“. Признајем, помало застрашен, питам се: да ли је велика трешња, уљез у мојој шуми багрема , жива? Присећам се њене велике крошње, јаких грана, њене висине, коре… Већ сутра, одмах по сунцу, отићи ћу да је видим. И тамо, да седнем, да одморим, да слушам птице… Јер, нисам рођен да живим у паници дела; и хоћу да искажем Снагу. Како? Учећи да располажем стеченом влашћу (добро, тек треба да је стекнем, и све се питам каква ће то борба да буде?О, мени… ) и иступим из своје судбине гад год се пожелим! Да ли случајно, Велика трешња израсла је Тамо, где сам се у неколико наврата већ одмарао. А да ли сам тада, одмарајући се, чуо песму птица? Не, не сећам се! Не сећам се песме птица! Ето, о томе вам говорим…

4) ЧИТАЈУЋИ ХАМВАШЕВЕ И СВЕДЕНБОРГОВЕ КЊИГЕ СВЕ ПИТАЈУЋИ СЕ О СМИСЛУ ПИСАЊА И ЧИТАЊА!

(Читалац открива за себе, он није лутка која учи захваљујући безбројним понављањима, већ сам узима из текста оно што му је потребно.)

Давид Албахари

1.1.

У есеју „Платонизам писања“, из збирке „Човек без уметности“, Бела Хамваш пише: „…Писање је настало у свету распада и од тада је мера: време сиромашно књигом је јако, богато и у развоју; време пустошења преплављује писање. То је знак: мало, или нимало књига и много живота; много књига – назадовање, што више књига, све веће назадовање. Јер је писање знак пропадања и истодобно његов узрок: долази из пропасти и даљег пустошења…/…/…“

Хамвашево тумачење упозорава нас на време пустошења, али у упућује на питање: има ли смисла писати (и читати) у свету који одумире? Како одговорити на темељу прецизног Хамвашевог размишљања!? Одакле почети? Можда баш од питања: како је Бела Хамваш био у стању да пише (чита, истражује) у животним условима које „су га затекле“! У готово незамисливом нескладу његове спремности и жеље за потпуним остварењем као мислиоца, и животних стварности које су га „нападале“ са свих страна! Бела Хавваш, да се присетимо, свој филозофски поглед на свет гради у време „друштвеног система диктираног из Москве“. У време када појединце који штрче и никако се не уклапају у Гомилу, једноставно хапсе, убијају, протерују. Или „жигошу“ одузимањем радних места, забранама јавног деловања и објављивања књига.. Њему, Бели Хамвашу, забрањују да објављује. И одузимају радно место библиотекара. Забранили бу му и да пише, да мисли! Нису могли! Ако придодамо и Хамвашева претходна страдања: учешће у Првом светском рату, у коме је доживео душевни слом, потом и горку судбину да му граната разори стан и уништи све књиге и готове рукописе, од Хамваша можемо очекивати све, али не и да настави са писањем! Али, Бела Хамваш, са немерљивом духовном и моралном снагом наставља да пише! Да пише! Да мисли! Да истражује! Да оставља свој траг што дубље може! Ређају се Хамвашеви рукописи, и Он, лишен помисли на отпор и освету према онима који су га „изоловали“, никад одлучнији, остварује се као мислилац, као писац, као теоретичар! Пише о књижевности, ликовној, музичкој и позоришној уметности, о неопходности књиге, о цивилизацијама, о диктатурама; стиже да напише и пар романа, „храни нас откопаним коренима филозофије“. Пише о цвећу, дрвећу, вину! Прати савремену светску књижевност. Поврх свега, прибележи и по коју драму! ПИСАЊЕ, то је најбољи одговор Беле Хамваша Заједници која „га неће“! Заједници којој никако не одговара Хамвашево устремљење ка „мисаоним и умним висинама“! Ето, баш у време „пустошења“, Бела Хамваш успиње се на највеће врхове духовности, ако тако можемо да кажемо. Разоткрива велике тајне, сачињава књижевне и филозофске укрштенице за обдарене следбенике (којима се нада?). Пише за њих и сам откривајући „безброј“ светова, односно „задате и толике облике људске постојаности“. Бела Хамваш се понаша тако све до смрти, до тренутка када је заокружио своје Остваривање. До тренутка када је мирне душе могао себи да „дозволи“ физички одлазак све осећајући да ће његово духовно присуствово – и останак „подно неба“ – трајати до „вечности“ самог света. А знао је то јер је у писање унео своју веру (и веровања), и своју читаву Љубав према животу! Писање, то је за Белу Хамваша простор за срећу и трајање! Бела Хамваш је тај простор, све време пишући, максимално искористио.

2.

Наравно, нека ми буде допуштено да нагласим како је немогуће избећи и друга питања. У којој је мери, Бела Хамваш, када га је пронашла и присвојила Самоћа уметности, допуштао себи размишљања и сањања о могућим читаоцима који ће се (кад-тад) посветити ишчтитавању и одгонетању његових рукописа? О одјеку и „утицају“ својих запажања, тумачења и промишљања? Пишемо ово уз ограду да могућа размишљања Беле Хамваша, а у смеру потајних следбеника и читалаца, нису ни налик, нпр. Џојсовим размишљањима који је „признао да сања о читаоцу који ће читав живот посветити одгонетању његовог дела“ (Ласло Блашковић). Јер, Хамвашево потпуно „остваривање“, за разлику од Џојсово, намењено је много широј читалачкој сведуховности, и оно припада Првом степену стваралаштва. Ово није, разуме се, никакво непотребно поређење Хамваша и Џојса. Таман посла! Овим се никако не умањује Џојсово књижевно умеће, ваљда се разумемо! – већ причамо о нечем сасвим другом. Истина, одмах морам рећи: није свет био „у пропадању“ само у доба Беле Хамваша. Све се више чини да је Свет у таквом стању од самог свог настанка! Природно, некада су претње нестанку Света веће, некада мање То је оно: време развоја и време пустошења – по Хамвашу! Ево, и сада, на почетку новог миленијума, време је пустошења! Види се и по „писању“. У Француској, годишње се објави ненормално много романа. У Енглеској, Немачкој, Мађарској, Словачкој, такође. Србију да и не помињемо: сви пишу – мало ко чита? Па добро, рекли би злобници: нису сви предодређени да пишу! Постоје и они који ће се упитати: шта да радимо ми који не пишемо а хоћемо себе да „осиромашимо“ сазнањима из књига? Одговор не може бити простији: ту је добро старо читање! Дакле, ако не пишемо, читајмо!

3.

Чије књиге, и на који начин, Бела Хамваш предлаже као обавезну лектиру? Ево примера (Бела Хамваш, „Сто књига“, број 51. Емануел Сведенборг): „Сведенборг је најбоља проба. Дај некоме нека прочита десет редака његовог дела. Ако каже: Глупост! – тај човек је плитак и безвредан тип. Ако каже: Не разумем га – тај је накриво насађен. Ако каже: досадан је – тај више нека не узима књигу у руке. Ето, Емерсон је посветио једну од својих најбољих студија оном Сведенборгу коме су се јављала таква осећања да је видео кроз чврсту материју, и приметио је духовна бића. Сведенборг је један велики модеран човек који је имао способности као велики тибетански, египатски, и индуски мајстори древног доба.“

Емануел Сведенборг (1688-1772), по Борхесовом мишљењу најтајанственија личност међу поданицима Карла XII, мистик који је „одбацио“ Спасење кроз милосрђе а проповедао о спасењу кроз рад Дела које садржи читавог човека, његов дух и ум, као да је одживео три, а не тек један живот! Тај мистик, за неверицу, остао је упамћен и као проналазач! Скицирао је возило за кретање кроз ваздух, нацртао је возило за кретање кроз воду. Још занимљивије, занимао се и за анатомију! Највише га је интересовао одговор на питање где се тачно дух сједињује с телом? А сад, замислимо Сведенборга, таквог радозналог, да се занима за столарски и тесарски занат. И занат градидеља инструмената! Приде, цртао је и мапе за глобусе! Одиста, шта је још потребно рећи о Сведенборговој „мисији“ па схватити колико нам недостају њему слични којих је, у ово наше „време пустошења“ тако мало – на прсте руке да се изброје! А Сведенборгово писање? То је истраживачко писање, његови утисци са шетњи Другим светом, прислушкивања Анђела и духовних бића, и разговора са самим Творцем! Да поновимо: Сведенборг нам приповеда о спасењу кроз „тројство“ духа, ума и разума. После ће доћи и Вилијем Блејк који ће „умити тројство“ и које нас „приводи“ Спасењу придодавши му тврдњу да човек мора бити и уметник да би се спасао!

Читам и решавам ове књижевне укрштенице и као да сам у најлепшем сну! Успут, храбро се питам где се тачно брише граница између овог и оног света? Не могу а да се и сада не присетим извесног узбуђења које сам осећао а докле су ми мисли о недељивости Уметности и Спасења летеле на „све четири стране ума“. Раздрагане стваралачке мисли моје! Одлетеле су и ка Бели Хамвашу! То је то, сада знам. И Хамваш је дошао до спасења кроз Дело! Кроз дело, да… Нису то пусте речи, нису…

Узгред, овом приликом, тако се ваља, препоручујемо две књиге Емануела Сведенборга: „Небо и пакао“ и „Нови Јерусалим и његово Небеско учење“ уз један цитат: (Небо и Пакао, стр.111., Обитавалишта и станови Анђела): „183. Пошто у Небу постоје Друштва, а Анђели живе као људи, они имају обитавалишта, а ова се разликују сходно стању живота сваког појединог Анђела. Она су велелепна за оне у вишем достојанству , а мање велелепна за оне у нижем стању. Често сам разговарао са Анђелима о становима у Небу, говорећи да би данас мало ко веровао да они имају обитавалишта и станове; неки стога што их не виде, а неки стога што не знају да су Aнђели људи, а неки стога што верују да је анђеоско Небо онај свод који виде својим очима; а како овај изгледа празан, то они претпостављају да су Анђели ваздушни облици, па да стога и живе у ваздуху. Поред тога, они не могу да схвате да у Духовном свету постоје исте онакве ствари какве постоје у Природном, јер не знају ништа о Духовном…/…/“.

Тешко је пронаћи било шта налик Сведенборговом сведочењу. И сведочењу Анђела!

На наш предлог, „надовезује“ се Хорхе Луис Борхес, који у свом огледу „Емануел Сведенборг“ записује: „Што ће рећи да је Сведенборгово небо небо љубави и изнад свега небо рада, алтруистичко небо. Сваки анђео ради за друге; сви анђели раде за остале. То није пасивно небо. Нити је каква награда. Ако је неко анђеоске нарави, има такво небо, и удобно му је на њему. Но, постоји друга разлика која је веома важна у Сведенборговом небу: његово је небо превасходно интелектуално. Сведенборг прича повест, патетичну, о човеку који је себи за живота наложио да заслужи небо; тад се одрекао свих чулних уживања. Повукао се у самоћу. Лишио се свега. Молио се, молио за небо…“

Нема потребе за допунским расветљавањем. Загонетност Сведенборговог учења је лако решива. Приде, овакво учење добро је дошло његовом времену, али добро дође „и овомти свету јадовних граница `непокајаних душа штоно би се касало`“, како пише у свом најновијем роману Радован Бели Марковић.

Али, вратимо се примарној малој причи о стваралаштву Беле Хамваша, његовом писању у „време пустошења“ Вратимо се Бели Хамвашу, решеном на жртву Небу! Размишљамо о Његовом небу! И оно је Небо љубави? И оно је Небо рада? Превасходно, Ителектуално небо? Значи, Бела Хамваш, Анђео?То хоћемо да кажемо! Бела Хамваш, Анђео који пише за друге… Дакле, хајде да „прислушкујемо“ Хамваша, Борхеса и Сведенборга. И тако, упознајмо Духовни Свет читања. Немојмо остати незналице! Уосталом, и Давид Албахари зналачки примећује: „Читање је непрекидан процес прилагођавању, својеврсно учење о себи, налажење себе чак и тамо где се нисмо надали да ћемо се пронаћи.“ Дакле, са прилагођавањем имамо посла! Са прилагођавањем!

4.

О чему је, заправо, реч? У питању да ли се и читањем може доћи до потпуног личног остварења? Природно, посебно је битно правилно одговорити у време трајања „пустошења“ а ког се и не треба плашити? Јер нас Хамваш (опет Он – речима доброг Анђела!) смирује: „Отуда када се говори о кризи и подиже бука, заправо се збива нешто бескрајно просто и природно: оно што се увек и збивало. Неко сувише осетљиво реагује на нешто што баш није повољно. Постали су тежи изрази којима се иначе разлажу на исувише значајне чињенице; ствар остаје каква је и била, једноставна стварност. Кад се нека комета приближава, сместа започиње страховање од смака света, зна се каква је хистерија завладала Европом око 1000. године. Специфично лудило! И данас ваљда постоји такав разлог, али не вреди га чак ни потражити. Овде ничему нема конца, није сумрак западне културе, ништа неће пропасти. Свет се мења, али то је његова природа. Сувишно је бојати се тако избезумљено од онога што долази: суштински се неће разликовати од онога што данас постоји и што је увек постојало.“ (Види: Бела Хамваш, „Криза Света“, Модерна апокалипса, текст: Литература о кризи света).

Шта рећи после ових умирујућих Хамвашевих речи? Хвала му на свим „писмима“ које нам је послао јер, баш књиге јесу заменила добра стара писма! Хвала му на „дописивању“ – ево му тек једног одговора. Наравно, све мислимо: на Небу има и Поште. Немамо разлог да не верујемо Емануелу Сведенборгу, зар не?

Да! Пустих речи никад доста. Пустих речи…

5) ПУСТИЊА НИЈЕ СТВАРНА, АЛИ ПУСТИЊСКИ ПЕСАК У НАШИМ ЦИПЕЛАМА ЈЕСТЕ СТВАРАН!

(Фрагменти и белешке, размишљања после читање Хамавашевог есеја Маја)

1. О спаваћивости

Бог је створио Свет, вештину учења о свету препустио је нама. Временом, учење о свету злоупотребили смо. Како? Погрешно схвативши улогу творца, створили смо други Свет. Свет без оданог саживота са мајком Природом, свет који је обасјан зрацима Црног сунца. И упорни, срљамо у тај други свет као у своје последње уточиште! Ми, а не благи Бог, створили смо Рај, Пакао, Чистилиште. Створили смо и анђеле. Меланхоличне и веселе анђеле, анђела „који узима душу, анђеле са трубама, њих никако не би смели да изоставимо. Ми, а не Бог, пројектовали смо онострано, магијско, фантастично, невидљиво (а постојеће!). А ако је Илузија божије чедо, Халуцинација је наше! И то не било каква халуцинација! Баш у њој се крије потпуна стварност свих наших снова. Заправо, то је Лабораторија за наше снове. Живимо тренутке наших халуцинација, дакле. Ми смо осмислили и религије, крсташке ратове, џамије, цркве… Верујемо у пророчанства, бајемо, врачамо, делимо магију на Црну и Белу. Измислили смо календаре, пешчане сатове, хоћемо да знамо тачно време Вечности. Научили смо се разговору са покојницима заборављајући да разговарамо са живима! Све би да „видимо душу“, хоћемо њен садржај на длану, као да је то могуће, чак и научници исписују бајке о души! Није више ни наука оно што је била. Небројани низ писаца, уметника, филозофа и интелектуалаца свих врста, права армија мислилица „у истом лонцу“, вековима дописује Водич за душу све тешећи се легитимном својом заблудом да бесмртност постоји. Ми не признајемо затечену Чаролију која је довољна сама себи.Чаролију којој нису потребна тумачења, која је стање у које се не дира! Јер, учење Беле Хамваша опомиње: Метафизика каже да је целокупни видљиви свет чаролија, маја, јер ништа од онога што човек искуси својим чулима није стварност. Ако је биће будно, неће бити опсењено, само је спаваћиво. Зато чулни свет, који изгледа стваран, није ништа друго до опсена спаваћивог бића. Објективне стварности нема. Све оно што изгледа спољње, чаролија је небудног бића. Свет није место, него стање. То стање је чаролија, маја.

Ствар је у вештини учење, можда.

Јер, невешти – створили смо други Свет – мало нам је био овај један! И све оно што „немамо“ на овом свету, осмислили смо да нас чека на оном свету! Рај, Пакао, Чистилиште, ма колико вам се чини, на овом свету не постоје, свеједно да ли се позивамо на појам стварног или појам нестварног. Добро, да прогледамо кроз прсте: можда тек постоји истурено оделење Чистилишта? Онострано, магисјко и фантастично такође припада другом свету, не овом. Нека писци противрече колико хоће, али је тако. Уосталом, и Књижевни свет не припада овом свету, и тачка! Магија, враџбине, бајање, сви заједно одвраћају нас од овог света и „гребу“ по малим тајнама оног света! Календари – „жив“ си онолико колико трајеш у сећањима! – и пешчани сатови потребнији су оном свету! И… разговор са покојницима је за онај свет (који језик је важећи за онај свет?). А анђели? Покажите ми само једног на овом свету!

Ако је тако, онда је и „наш“ други свет тек Чаролија. Тачнија, копија Чаролије. И, није место, него стање. То стање је копирана Чаролија. Опсена, једна мање или више, свеједно. Живот је дар онолико колико је и казна. И ту се ништа не може променити. Знао је Бог шта ради!

2. Грешни и негрешни

Биће се губи у стварности, стварност нестаје у дубину времена. Шта је стварно? Да грешни су пре (про)нашли смисао постојања од негрешних! Да ли је то стварно? То да постојање грешних истинитије је од постојања негрешних! Ако се на путу бића испречила пустиња, како даље? Хајде да мирно прихватимо. Нема пустиње. Пустиња није стварна, али пустињски песак у нашим ципелама јесте! Можемо ли на крај са таквим сазнањем? Или, и то стање припада тек вештини учења. Ето, није стварна кућа која се налази испред мене, ни облак иза ње, нити небо иза њега. Све је чаролија. Није стварност девојка која долази према мени, нити цвеће које држи у руци. Није стварност што седим и гледам и размишљам. Чаролија. Није стварност ни да сам се родио, нити да су се људи и пре мене рађали, да постоји историја, да је живело много људи, нису стварне патње и сузе и чаролија је проливена крв, насиље, љубав, саосећање, поштовање. Чаролија, само моје заблудело Ја види у полусну, нема тога у стварности Било да то човек први пут чује, било стоти пут, не може да се одбрани. Не може да се привикне. Никада није изречен дрскији парадокс од овога. Каква бесмислица! – закључује Бела Хамваш.

Каква бесмислица? „Бесмислица“ једнака „свемисаоним трајницама“ Емила М. Сиорана, (не)стварног и једног од најдрскијих остварених филозофа. Али, вратимо се „бесмислици“ и нашем (не)спокоју!.

Посматрам облак који није стваран! Облак у панталонама, како записа песник! А девојка која долази према мени. Није стварна, као ни цвеће које држи у руци. Осећам мирис ружа! Аха! Осећам мирис ружа, Ја (не)стваран! Ја гледам, понешто да видим од стварног. Размишљам о постојању ставрног… Пишем, а нисам се родио!. А ако није стварно да пишем, онда се и ове моје речи гомилају, и тапкају у месту, онда се и моје речи претварају у велику Мрљу, у тачку која није стварна. Та Мрља је колевка мојих мисли. Родио сам се, али не стварно. Оно духовно рођење чекам; и, трудићу се да то рођење остане стварно. Ако све ово није стварно, и ако свет постоји јер није стваран, онда хоћу да поверујем у стварну Чаролију. Чаролија, Неосновано и глупо, али човек ипак уздрхти, можда је истина. Да су грешни пре (про)нашли смисао постојања од негрешних.

Каква бесмислица?

3. Пролаз између светова

Бела Хамваш, ко би други? Мишљење никада није спадало ни међу шкодљива нити међу нешкодљива занимања. У сваком случају мишљење почиње оним потресом који Платон назива првим кораком вечне филозофије. Тхаумадзеин – каже он, а раније се веровало да то значи просто чудо. Не. Реч је о ужасу. О потресу.../…/… У свакој прилици почињем да дрхтим када се јави сумња да је све што ме окружава чаролија, и то не из заблуде, не под непознатим утицајем, него је чаролија мога уснулог Ја одиста празна, сањарија, непостојећа... /…/… Али шта је онда оно што није чаролија? Шта је оно што постоји? Шта је постојеће? Шта је стварност?

Пролаз између светова постоји. Он је стваран. Кажем: Да. Уосталом, Хамваш је записао и ово: Зато постоји две врсте мишљења, управо две, ни више, ни мање. Да и не. Постоје они који прихватају ентузијазам мишљења и потрес ужаса. Свесни су да је боље све него шкодљивост и нешкодљивост. Прихватају да буду изврнути и раскринкани. Постају лични, преузимају на себе све последице, одговорни су, трпе, преузимају на себе и живот и смрт. Знају да мишљење није таква способност која се прибавља једном и заувек.

Дакле, пролаз између светова постоји, јер… ако смех није стваран, онда и Бела Хамваш јесте Тек дете од магле над брдима животног које је одбило да се роди.

У Чаролији је све могуће ма колико је биће (ус)противно стању.

4. Иза и испод света

„Важније је од тога оно о чему је овде реч, и треба да буде речи. Не треба говорити о две вечне жиже бивства које нису на једној равни, него о оној јединој жижи и средишту који обоје држе на окупу, и о оној јединој основи на којој обоје почивају. Ту основу Беме назива Ungrund. То је оно што се иза и испод света види као да је Ништа. Nichts. Да не буде заблуде: није реч о бескрајном простору света, о Урану, о плавом небу, о недогледним висинама космичке празнине, за коју митови баштине кажу да је лице Неухватљивости.“

Понављамо: …не буде заблуде, није реч о бескрајном простору… Извлачим реч Неухватљивост, за белешку која следи само ми је она потребна! Уз претпоставку да сам термин истине неухватљивости има „безброј“ лица, тумачи тек једно лице (тачније, један облик неухватљивости) истине.

5. Колико паука?

Да ли сте читали причу „Кафкин тата“? Аутор приче је Томазо Ландолфи, а приповест се завршава овако: Једног дана, док је очајавао како га више неће наћи и помишљао да оде и остави му на милост и немилост читав велики замак, он се одједном појавио при пуној светлости. Будући велики писац налазио се у својој спаваћој соби у коју је кроз прозор продирало сунце. Паук је на светлу изгледао још туробније и прашњавије: сивкасто лице гледало је овога пута у сина уморно, готово молећиво, с нескривеним симпатијама и сузама у очима (као некада када би се лоше осећао). Упркос томе, Кафка зграби једну столицу којом га најпре добро ошамути, па отрча у подрум по мотку и њоме га сасвим згњечи. Из размрскане главе поче да шикља нека врста сржи, мање више течне. Тако је Кафка помислио да га се заувек решио, мада врло тешко. Али… колико паука, великих и малих, крије један стари Замак?

Колико паука крије један стари Замак? – одговор никада није сазнао ни Франц Кафка, и нека их пауци. Они су стварни. Хоћемо нешто друго да приметимо (сви)… теза идентичности у логици (А једнако А) Кафк(а) једнако тата Кафк(а)!

Ипак, ма колико се истина самокривала, прича „Тата паук“ много говори о односу Кафке и његовог оца. Тачно тако: свет је много мањи него што мислимо!

6. Тројство речи

Тројство речи: говорник – реч – ословљеник. Свака реч чува у себи страст говорника, смер према ословљенику и печат речи. Ориген пак иде даље. Речи нису купони. Свака је реч целина. Нема речи која се не би односила на укупно лице света…

(Зло)употребићу Хамвашеве речи а да не „оскрнавим“ тројство речи. Навешћу пример где реч изражава укупну страст говорника, односно целу личност, где страст својом укупношћу обузима и грли ословљеника… и, као траг муње, чува у себи специфично свој печат.

Кнут Хамсун, један од највећих норвешких писаца свих протеклих времена, током Другог светског рата нашао се на страни мајора Видкуна Квислинга. То је историја, Хамсунова „улога“ њој припада, свеједно: стварној или нестварној историји. Нас овде занима шта је Кнут Хамсун пред судом истакао у своју одбрану: Седео сам у својој соби, упућен искључиво сам на себе. Нисам чуо, био сам толико глух да нико није могао са мном ништа урадити… И није било погрешно то што сам писао… Могао сам покушати побећи у Шведску, као што су многи урадили. Не бих тамо пропао. Имам тамо много пријатеља, имам своје велике и моћне издаваче. Могао сам покушати кренути за Енглеску, што су исто тако многи урадили, да би се после оданде вратили као хероји – јер су напустили своју земљу, побегли из своје земље. Ништа у том смислу нисам урадио, нисам се помакао, никада ми то није пало на памет. Желео сам што је више могуће служити властитој земљи остајући где јесам и водећи своје пољоделство на најбољи начин у тим тешким временима кад је народу недостајало свега, а уз то се служити својим пером у корист Норвешке која је имала добити тако висок положај међу германским народима Европе… Али је лоше кренуло с тим мојим настојањем, кренуло је криво… То је мој губитак, и ја га морам сносити. А за стотину година све ће бити заборављено. Чак и овај цењени суд ће бити заборављен, потпуно заборављен. Сва наша имена, присутна овде данас, за стотину ће година нестати и нико их се неће сећати, неће се више спомињати. И наша судбина биће заборављена.

И поново, (зло)употребићу Хамвашеве речи: Не умемо да изговоримо оно што хоћемо и не умемо да хоћемо оно што изговарамо; и не умемо хтети и изговорити оно што мислимо.

Ово за Кнута Хамсуна не важи!

Јер, сва наша имена, присутна овде данас, јесу стање!

Тројство речи је старо колико и памћење о свету за који знамо!

7. Путем за повратак у невидљиво

Јединство заједничког света је на крају нашег пута – за повратак у невидљиво. А да ли се вео Чаролије цепа сам од себе? Не. Приморани смо на такву игру, ми живимо уназад. Почетак света је заправо крај, а крај света је почетак. Вековима се биће спрема за повратак у невидљиво пре почетка света. Колико нам је још остало од преоброжаја човека у његовом лику до пећинског човека, и дубље ка невидљивом? Ми смо између (како Ниче рече, на пола), тек да будемо сведоци цепања Чаролије. Како се осећате на путу повратка у невидљиво? Путу од савршеног до прачовека, и даље.

8. Трком између светова

Један дечак, у кратким панталонама и с беретком наглави изненада се даје у трк преко поткресане траве… /…/… У следећој секунди хитац суво прасне… и тамо у даљини дечак пада, и нестаје с видика у високој трави. ( Стив Сем-Сандберг, Убоги у Лођу, стр.257).

Загонетка људског лудила вечно ће остати нерешива. За бога.

**9. Онога који јесам – не познајем!**

Понекад, уплашим се значења својих исписаних речи! Али, научио сам да се носим са страхом. Јер где почињем да не мислим, тамо почињем да прихватам своју сопствену спаваћивост. Чувајмо се деградиране будности, не останимо кукавице и незналице, не будимо глупи!

10. О „смрзнутим себичњацима“

Мени најдражи „смрзнути себичњак“, и чаробњак писане речи, је Емил М.Сиоран. А вама?

11. Стварност

„Чаролија је неизбежна. Зашто? Јер се налазим у њој и моје је биће њен неразобличиви услов. Толико нераобличив да је то оно што ја видим као природу и видим као природно. То је по себи разумљиво и дато. Због тога за мене проблем није чаролија, него стварност. Јер стварност је оно што не видим, с чиме се не срећем, што ми није дато и није природно. Стварност се налази иза природе…“

(Бела Хамваш Маја)

12. Хорхе Луис Борхес

Argumentum ornithologikum

Склапам очи и видим јато птица. Слика потраје секунд, а можда и краће; не знам колико сам птица видео. Да ли је њихов број одређен или неодређен? Овај проблем заодева питање да ли бог постоји? Ако бога има, број птица је одређен, јер бог зна колико сам птица видео. Ако бога нема број птица је неодређен јер нико није могао да их преброји. У том случају спазио сам, рецимо, мање од десета а више од једне птице. Али нисам видео ни девет, ни осам, ни седам, ни шест, ни пет, ни четири, ни три нити две птице. Видео сам од десет до једне, што није ни девет, ни осам, ни седам, ни шест, ни пет, и тако даље. Овај цео број је непојмљив; ergo, бог постоји.

Да Бог не постоји, не би имали појма ко је створио свет? За други свет се зна: ми смо га створили!

13 Ако иступим из чаролије и постанем чаробњак..

Ако!

14. Опуштање

Кад желим да се опустим, читам неки филозофски есеј, а кад желим да се интелектуално ангажујем – е, онда читам Корта Малтезеа, рекао је неком приликом Умберто Еко, чије су књиге лектира иоле озбиљнијих писаца. И? Пожелео сам, ето, да се опустим уз филозофски есеј Беле Хамваша. Чуј, да се опустим! А оно? У мојим мислима све се ускомешало… Сама а моћна Чаролија креће се у свим могућим правцима мојих размишљања и гута све пред собом!

И нека је, нека гута. Чекам је спреман заједно са Мрљом ових исписаних речи. То је стање…

6) БЛАГО ПРОШЛОСТИ КОЈА СЕ У ТЕБИ ПРЕПОЗНА!

Бели Хамвашу,

родбинској духовности!

1.

Белом јасену, чије је семе „ветар положио“ уз саму малу капију мог дворишта, и чија је кора још глатка и маслинастосива, дао сам Твоје име. Годинама, јасен расте, радује се сунцу, прси нејаком крошњом, сталнонада птицама. И, чини се, све хоће, понајвише баш оном слабашном „срчаном граном“ саме облаке да додирне Али, начекаће се јасенове гране додиривања облака, као што су се и књиге чудесног Мађара начекале читалаца!

Мој Бели јасен, „Хамваш“!

А када се загледам у било који јасенов непарно перасто састављени лист, тад умислим Хамвашеву књигу! Зато вам овако (и) пишем: „онај“ лист је Хамвашева књига „Модерна уметност“. Одмах до њега су: роман „Бесови“, збирка „Апокалиптична филозофија историје“. и лист који је (тако сам умислио) највише испуњен сунчевим зрацима – „Оно што потом следи“, збирка коју чине Хамвашеви поучни есеји и прикази. На „дохват ветра и руку“ су и листови: „Филозофија вина“, „Човек без уметности“, „Невидљиво збивање“, и… „Тешко је сатиру не писати“. Да застанемо мало! И да заједно завиримо у четврто поглавље „Слободна конкуренција“ у коме пише: „Маникирац је постао професир универзитета, сакрстијер је министар, монах је јахач у циркусу, затворски надзорник је школски надзорник, колпортер је пуковник, касапин је бискуп, кочничар је посланик, бербер је песник…“ итд. Када је тако, истина, тешко је сатиру не писати! А како препоручити Хавмашеву књигу „Сто књига“? Цитатом, тако је најбоље, ваљда: „Задатак је да се спасе стотину књига. Свеједно је да ли из опседнутог града, или из опседнутог света. Таквих стотину књига с којима би се, ако би нестале све остале књиге, углавном могла успоставити књижевна линија човечанства.(…)“ И, ево, да признам, од како сам књигу ишчитао, „звони ми у корену свести“ предивна Хамвашева досетка: „из опседнутог света“!. Тек, долазимо до књиге 60. Монтењ. Поново нам застаје читалачки дах: „Кажу да постоје три врсте људи: дивљак, цивилизовани варварин и Европејац. А Европејац има само једну једину par excccllence европску књижевну врсту есеја. Монтењ га је створио од елемената следећих књижевних врста: античке расправе, гаоме, дијалога, коментара, песме, медитације. Али Монтењ се не чита због тога већ четири стотина година и неће га због тога читати још много више од четиристо година. Монтењ је тражио одећу у којој се неће врпољити и, када ју је пронашао, у њој се одједном ослободило цело његово биће“. Ето, тако је Бела Хамваш писао! И, баш сада? присећам се антологијске фотографије на којој Хамваша видимо у плавом, изношеном радном оделу!

Ма, не, за-бога-милога!

Наравно, попут Монтења, и Бела Хамваш нашао је „одећу“ у којој се није врпољио, и у којој се одједном ослободило цело своје биће! Зато његовим књигама можемо само да пожелимо „што је могуће више бесмртних векова“ (Јелена Ленголд). Уосталом, говоримо о особености ненадмашног мислиоца, особености која је тако примарно изражена готово у свим „потписаним“ књигама. А онај „лист“ Белог јасена? Баш његово име јесте „Књига ловорова“! Та књига посебно ми је драга после читалачког увирања у збирку есеја „Писма мртвом пријатељу“ Каталин Кемењ, Хамвашеве животне сапутнице (види есеј: „Пођи трубачу у сусрет“). У збирци есеја „Књига ловорова“ налази се и есеј „Психологија брања цвећа“. И све ми се чини, довољно би било само овај есеј да сам прочитао из пера посебно драгог Хамваша! Добро, можда претерујем?. Уостало, просудите сами: „Када се на крају живота нађем пред Анђелом Смрти, мислим да ћу га без роптања моћи следити у непознато. Ако ме упита: Да ли си нешто пропустио? Одговорићу: не верујем. Али ако каже овако: Да ли ти је жао што овде нешто остављаш? Рећи ћу: Цвеће. Радо ћу се и лако одрећи онога што живи на земљи, али цвеће, цвеће! Анђео ће ми рећи: Видећеш, свет разума је богатији од света слика. Тамо ћеш видети изнутра. То је као када се предаш духовној медитацији. Одвојен од Земље немаш другог искуства од нематеријалног бруја; срећан и ослобођен лебдиш у безграничности. У великим тренуцима љубави, када се руши зид између спољног и унутарњег света и више не знаш где је споља ни где је унутра, тело се претвара у душу а душа у тело; у великим тренуцима вере, када се руши зид између ове и оне стране и не знаш више где је овде ни где је онде; живећеш у таквом стању када ће нестати посебна свест о теби самом и доживљаваћеш степене духа који воде према Богу, да би на крају доспео пред лице Његово и тада си стигао на циљ“!

О, тако си мудар, мој Бели јасене!

2.

Поштовани Хамваш!

Точим ти светлост. Наше „пријатељство“ мирише на зрели грозд. Поделићемо страх када се исипа тамни облак многознања над нашим, сада још истрошенијим светом! Не пре. И знај: нека ме убије „бела мисао“ ако ти икада „испустим руку“! Јер, баш ових првих јесењих дана, спремам се да успињачом снова кренем – наоружан својим „грбавим пером“ – кроз „књижевну мећаву“ само Твојих књига знајући да ћу испрва дланом прекривати очи да не видим исписану ломачу за мене брижљиво припремљену!

Хамваш, благо прошлости која се у Теби препозна!

Да, баш! Када би могли, када би само могли… заједно, и трудне лозе грозд првенац да поделимо. Зрно по зрно. Теби, свако оно зрно грозда што представља „исписано“. Мени, од оних зрна за које кажемо да јесу оно „ишчитано“! Знам да се разумемо, јер… И сада, у образима мојим осећам некакве нервне игле, а у ушима зов твојих чудесних и гласних размишљања. Да ли ћу их све дешифровати?, питам се. И… клецају ми колена, клецају! Већ виђен случај песникове сеобе, зар не? Већ знана размена дарова између писца и читаоца. И буди уверен: сећање на Твоје ишчитане књиге круже у мени, и око мене?, као сенке лахора! Уосталом, мора се признати: ако живот (читање – писање) није сан колико јесте, ми ОСТАЈЕМО тихи као нестајање! Још, питам се: може ли се?, и сме ли?, за ичије књиге рећи: да јесу слепо привиђење „на обалама слепих“; дубоко језеро на дну читаочевих зеница; нежна рука на празним грудима! О, премудри! Да, може се рећи. За твоје књиге баш то се може – и мора – рећи. Зато, слободно, пођи сваком Трубачу (читаоцу) у сусрет. Такав је живот на пољу без поздрава, али… Кад само и помислим на твоје записе, есеје, прозе, мисли, просто – осећам се као да ми најискуснији рибари нешто говоре и обећавају духовну дубину! Баш духовну дубину! Тренуци су то у којима радо изигравам Воденичара коме „твоје камене речи“ моја стечена сазнања само усавршавају! О, сенко мојих слепоочница, како сте тврде, уистину тврде, под корицама Хамвашевих књига! Зар то приносите мене свезаног баш на камен мудрости једног од највећих мислилаца кога је Колевка писане, и тешке, речи однеговала? Зар мене? А то што иза „камена Хамвашеве мудрости“, са празним удицама, један од оних Рибара на мој пад чека, ништа зато! Нека чека! Спреман сам, већ се налазим на „вавилонском путу“, оном што једини је (бар за нас, писце и читаоце) између постојећег и неповрата. И гледај, то би Те уистину зарадовало: и на том путу, као и на многим обичним, сеоским путићима и стазама, тама потапа шушањ багремовог листа! А и. ако преживим „читалачку буру“, знам, постаћу тек мали ожиљак на ненађеном дну.

Нека (ме) тамо, Хамваш, биће ме довољно! Оствариће ме и тек-толико!

3.

Бела Хамваш је најпоузданији сведок трајности саме стварности, једине коју је у своје, али и у наше име, спознао. Са фасцинантном и подједнаком лакоћом, Он пише о митовима, легендама, не увек „добронамерним“ илузијама – заблуде оставља мање обдареним мислиоцима! Њега интересује сликарство, музика, позориште, највиша књижевност, али и цвеће, дрво (живота), мудрости народа, цивилизацијe. Такође, и „пристојно“ присуство Створитеља. И… путовања, понајвише онаква духовна, узвишена путовања. Наравно, ту је и његово занимање и потрага са кореном моћне филозофије. Огромно је и његово интересовање за религију, политику, итд. Књижевни Циник би рекао: и више му ништа није било ни потребно! Због тога, осећај нас нимало не вара. Читајући његове записе, препоруке, есеје, романе; ми се преко његових речи жестоко суочавамо заправо сами са собом. Тачније речено; после таквог суочавања, мало тога остаје од недореченог. Пре би се рекло, на циљ многознања стижемо заједно: чудесни Бела Хамваш, и ми, најхрабрији читаоци! Оно, злобници би тек олако рекли: па шта, сви ми „посматрамо ствари“. Тачно, али наше и Хамвашево посматрање то је, штоно кажу, као небо и земља! Аха, тек толико, да се зна! Јер, наша посматрања су, бар признајмо, много сиромашнијих резултата. Само Бела Хамваш је у толикој мери претворио свој живот у речи, и неизмерно му хвала! И сада, као да га чујем из оних дубина које рибари, својим уверљивим причама обећавају: не измишљајте Свет, свет је већ измислио вас!

Како то изгледа? Када Бела Хамваш посматра све(т) око себе, и види ОНО што се вешто скрива! То јесте Мисаона игра у којој учествују: с једне стране СВЕСТВОРЕНО, дакле Свет, с друге стране Он, мислилац, потпуно, свешћу и духом, разоружан чаролијом духовности и очаравајућом њеном игром. И, као победник, Бела Хамваш постаје једновремено Духовни водич и Гонич!. А кога „гони“, боље рећи – приморава на сличну игру? Нас који га читамо, пратимо, нас који му се дивимо, и који га славимо! Рекох, пратимо. Докле? До сагледавања узвишене Целине! Наравно, многи од нас застану на том путу, одустану, има их и који залутају, који се врате почетном Мраку све чекајући неко слабије, а не Хамвашево светло! А тамо, на циљу, подно узвишене Целине – замислимо Белу кулу у Вавилону, у којој су укоричене књиге „тајнице“ свезнања овога света – стрпљиво и гордо стоји, и чека Мађар, Бела Хамваш. Кога? Па нас најупорније, најдоследније, читаоце од његовог поверења! Тада, сваком од нас, дарује по један „кључић“ не би ли дошли до закључаних његових тајни што, ипак их има склоњених у његовим књигама! О, не, за-бога-милога! Не скрива Хамваш истину, јер баш тако хоће да нам је дарује, да је подели са свима. И, хвала му! У томе и јесте његова величина, и бесмртност! Не плашимо се тих „кључића“, употребимо их како ко зна и уме, по својим сазнањима и духовним моћима. Природно, дешифроване Хамвашеве тајне, а то је света дужност читалаца од поверења, пренесите даље, првом до себе (ближњем?)! И ко зна? Можда ће и Вас неко једном затећи подно узвишене Целине, можда. Ко зна! Ех, ето; тако је то када Бела Хамваш посматра све(т) око себе…

5.

У књизи „Хамвашев бревијар“ јесте и ова Хамвашева мисао: „ Трговац, адвокат, сељак живе у реалитету, и они су потпуно, споља и изнутра, скроз-наскроз реални. Ова реалност је, међутим, савршено бесплодна. Зашто? Јер се распада на дане, минуте, задатке, обавезе, животу некако недостаје повезани материјал, сила која одржава и формира. Чим живот почиње да се нагомилава, да добија форму, да поприма изглед и карактер, време почиње до добија смисао, живот садржај, смер, лепоту, у том тренутку човек је присиљен да иступи из реалног света трезвеног ума. Ови људи нису реални у смислу у којем су реални чиновници. То су фантасти, сањари. То су уметници“.

Наравно, драго ми је да и сам припадам онима који су „иступили из реалног света“. И добро је да знам, односно увек имам на уму своју мисао како висине не сахрањују наша падања! Да, тачно тако! И у свету сањара имамо успоне и падове, успехе и неуспехе, дане месеца и ноћи сунца, наду у вечно а страх од свакодневног. Поседујемо још штошта, а немамо… Немамо лажни живот! Јер, у истој књизи, Бела Хамваш записује и ово: „Ко живи лажним животом, лажна је и његова уметност. Из лажног живота не извире ништа друго до само лаж“.

Богу хвала да нисам, нпр. адвокат! Ето, то хоћу да кажем!

6.

Часопис „Орбис“, лето 1997. – година II, број 2, а који је уредио Сава Бабић, уистински је мали водич ка Хамвашевом стваралаштву. На мене су посебно оставили утисак текстови Јовице Аћина („Хамваш, мој неслични до сличног“) и Миленка Пајића („Нови ледени брег“) .Уосталом, уверите се и сами, поновићу саме почетке њихових и иначе кратких текстова. „Бела Хамваш је од ретких чије есеје кад читам чини ми се да личим на њиховог писца. Он се попут фантома утеловљује у езотеричком српском језику, у његовој модулацији за којом је страсни преводилац трагао систематски, а налазио интуитивно. Сећам се када ми је, пре низ година, сад већ вечности у овом оскудном трајању, Беата Томка први пут помињала Хамваша. Говорила ми је о неком од његових дивовских романа као открића од кога се мађарска књижевност неће опоравити све док тај роман не буде једном објављен. Највише може болети оно о чему ћутимо. Присутно је без присуства, и осудно без одсуства…“ (Јовица Аћин).

Да, највише може болети оно о чему ћутимо.

А Миленко Пајић текст почиње силовито, књижевније и силније и не може: „Појаву дела Беле Хамваша, ту духовну и стваралачку хридину, доживљавам као фантастично откриће новог острва или глечера, континента или планете, као откриће које је засијало и бљеснуло на равном и испражњеном обзорју европске културе. Грозим се помисли да је лако могло да се деси да до овог проналаска уопште не дође, и дрхтим од одушевљења и страха пред сведочанством да је Хамваш имао „припремљене грађе за петсто година рада“! Ми још увек добијамо Хамваша у зналачки и прецизно одређеним дозама и по упуствима Саве Бабића…“.

Драги Боже! Припремљене грађе за петсто година рада! И? Данас, обзорје европске културе такође јесте испражњено, а новог открића, нимало сличног „открићу Хамваш“, ни од корова? И, нека га и нема! Јер, траје откриће Хамваш, и трајаће. А Сава Бабић има још сачуваних доза, уз напомену, у поговору једне преведене Хамвашеве књиге: „Ако неко не разуме Белу Хамваша, није у питању локална припадност писца, нити његово позивање на историју и прилике које читалац не зна; ако читалац не разуме Хамваша, он треба да се забрине за себе и своје поимање света.“

Тачно, јер: Хамваш, Твоје исписано је светлост – Наше је, из твојих књига, ишчитано, такође светлост. Дакле, говоримо о једној, колико Твојој, толико и нашој Светлости. Кажем: и ово ко не разуме, такође: треба да се запита за себе и своје поимање света! „Кад читам, Хамвашеве есеје, чини ми се да личим на њиховог писца“! Аћин није једини, има нас „књижевна армија“.

О заједничкој Светлости пишем. И родбинској духовности, наравно!

7.

Једна од Бабићевих „доза“ јесте и Хамвашева „Ода XX веку“. И то је књига која је дуго путовала до нас читалаца, књига која нас одвраћа од „прекопавања“ силне архиве, трагања у картотекама, библиотекама. Нимало не претерујем, јер збирку чине есеји са темама које јесу животне и које нам остављају „заједничке успомене“! У једном од њих, у есеју Mourez en silence, наилазимо на „ хамвашевски драгуљ“: Штета је да се човек бави тиме шта би било кад не би умро. Нека буде миран, умреће. И штета је да човек због, признајем, проклетог непријатног страха подиже тако велику галаму. Умрите сами. И умрите тихо.

Да, тихо. Баш како је, и колико, и овај текст тих а који ће, уверен сам, тек тако изненада да загрми! Да! Да загрми, мој Бели јасене! – претварајући се тада у речи: Хамваш, благо прошлости која се у Теби препозна.

Благо, баш…