Fenomen Nestorović – Harizmatična pojava i javni nastupi dr Branimira Nestorovića, profesora Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i člana Kriznog štaba za zaštitu zdravlja stanovništva od zarazne bolesti kovid-19, ozbiljno prete da ugroze i redefinišu pojam Nestorove ili nestorijanske jeresi, koja je odbačena na Četvrtom vaseljenskom saboru u Halkidonu 451. godine. Razmotrite sledeći popis neobičnih tvrdnji, ekscentričnih ocena i neverovatnih predviđanja:

//Rus Aleksandar Gurvič je 1919. godine u laboratoriji na Krimu pokazao da i biljke i životinje komuniciraju kanalima koji nisu fizički, a njegova teorija je definitivno uobličena u delu engleskog biologa Ruperta Šeldrejka, verovatno najvećeg neprijatelja materijalističke nauke koji postoji. Šeldrejk je napravio preko 26 hiljada eksperimenata sa životinjama i ljudima u kojima je pokazao da smo mi svi umreženi u jednu nevidljivu mrežu telepatskih veza; kada su na japanskom ostrvu Kodžima majmuni, jedan od drugog, naučili da operu krompir u vodi pre jela, svi majmuni na susednim ostvrima počeli su da peru krompir, iako nisu videli majmune sa ostrva Kodžima; trenutno je dešifrovano oko 20-30% Ramanudžanovih matematičkih formula, kada se dešifruju sve, dešifrovaće se i svemir; u jednom eskperimentu, u okviru Global Consciousness Project-a, 2 miliona učesnika eksperimenta uspelo je da kolektivnom snagom uma pomeri zalazak Sunca za 4 sekunde; transplantacijom srca, primalac organa dobija pamćenje davaoca organa; kada sanjaš nekoga, ti si u telepatskoj vezi s njim; žene koje imaju karcinom dojke, ako imaju cilj u životu, žive dok ga ne ostvare; kalendar Maja nije dobro protumačen 2012. godine jer je tada zaista počelo ‘novo doba’; psihička energija može da se izmeri preko takozvanih biosenzora, za koje je najbolje koristiti krastavce; Tesla je najveći naučnik svih vremena, u sledećih 5-10 godina Teslina teorija svemira će se potpuno vratiti, Ajnštajnova teorija će pasti u vodu. Apsolutno ne postoje nikakve sumnje u to.//

Sve navedeno su, od reči do reči citirane i dodatno precizirane, tvrdnje prof. dr Branimira Nestorovića, koje je on izrekao u samo jednom gostovanju u emisiji „A šta vi mislite?“ (29.02.2020.) na televiziji Ras, autora i voditelja Ratka Dmitrovića. Pored ove emisije, prava riznica heterodoksnih stanovišta i izjava atipičnih za jednog univerzitetskog profesora je i nastup dr Nestorovića u emisiji „Govornica“ (07.12.2019.), valjevske televizije Marš, autora i voditelja Mila Perića. Obe emisije su dostupne na Youtubu pod navedenim datumima.

Zbog svojih nekonvencionalnih pogleda suprotnih kanonima akademske medicine i savremene nauke, koju dr Nestorović naziva mehanicističkom, ugledni profesor je i pre epidemije bolesti kovid-19 stekao reputaciju heroja kod pristalica raznih aleternativnih pravaca u medicini, dovođenjem u pitanje učinkovitosti i bezbednosti MMR vakcine postao je zvezda među antivakserima, a svoj krug uticaja proširio je i na nemedicinske oblasti u koje često pravi iskorak tvrdnjama neprihvatljivim za veliku većinu proučavalaca u tom polju istraživanja (posebno su, u ovom smislu, atraktivni stavovi dr Nestorovića o Nikoli Tesli).

Kako je bespredmetno dovoditi u pitanje medicinsko obrazovanje i naučnu pismenost dr Nestorovića (specijalista pedijatrije sa subspecijalizacijama iz pulmologije i alergologije i redovni profesor na katedri za pedijatriju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu od 2002.), a  potpuno nezadovoljavajuće objašnjenje svoditi na Sabatovu misao da je „malo ljudi tako praznovernih kao što su lekari“, poreklo Nestorovićevih pseudonaučnih stavova i verovanja u paranormalne pojave najpre treba tražiti u specifičnoj strukturi ličnosti, koja je, nezavisno od inteligencije i univerzitetskog statusa, sklona jeretičkim pogledima na stvarnost, po standardima onoga što je Stiven Vajnberg nazvao „konvergentnim obrascem naučnih objašnjenja“.

Da bismo što bolje razumeli o kakvom tipu ličnosti se radi, u pomoć treba opet prizvati samog dr Nestorovića, odnosno jedan insert iz njegovog gostovanja u emisiji „Osvrt“ na televiziji B92 od 23.05.2020. godine. Pred sam kraj emisije, dr Nestorović taksativno nabraja posredne argumente (circumstantial evidence) zbog kojih ima određene simpatije ili razumevanje za konspirativne spekulacije o kontroverznoj ulozi Bila Gejtsa u epidemiji kovida-19 i njegovoj inicijativi za neodložnu vakcinaciju protiv SARS-CoV-2 virusa. Na pitanje voditeljke –  „Zar to nije potpuno apsurdno?“ – dr Nestorović priznaje da to jeste teorija zavere i pojašnjava šta to znači: „Kad ti imaš razne činjenice, kad ih poređaš, ti možeš da ih povežeš na razne načine“. Drugim rečima, dr Nestorović ispravno i racionalno primećuje da teoretičari zavere imaju tendenciju da spajaju nasumične ili nezavisne događaje u smislene obrasce kojima onda dodeljuju nečiju nameru, ali istovremeno pokazuje i snažnu sklonost upravo prema ovakvom načinu rezonovanja. Kako objasniti tenziju između ova dva aspekta iste ličnosti?

Ljudi su evoluirali kao vešta bića koja uočavaju obrasce u prirodi. Oni koji su bili najbolji u pronalaženju obrazaca (npr. postavljanje zasede uz vetar je loše za lov jer će vas divljač otkriti po mirisu, kravlji stajnjak je dobar za useve, itd.) ostavljali su najviše potomstva. Problem u traženju i pronalaženju obrazaca je u prepoznavanju onih koji imaju smisla i onih koji nemaju. Ljudski mozak, nažalost, nije uvek dobar u utvrđivanju ove razlike. Razlog je taj što otkrivanje besmislenog obrasca (smatra se, recimo, da su naši preci pre lova slikali životinje na zidovima pećina radi sigurnijeg ulova) obično ne izaziva nikakvu štetu, a može čak i da doprinese smanjenju anksioznosti u nesigurnim okruženjima.

U našem složenom i kontingentnom svetu, nasumični događaji često se dešavaju u naizgled osobenim sledovima koji vape za smislom. Na ovaj izazov, najčešće odgovaramo pronalazeći obrasce u prirodi, čak i kada oni ne postoje ili nemaju stvarni značaj (nemački fizičar dr Klaus Buhner i američki lekar dr Tomas Kovan, uprkos konsenzusu kolega, vide obrazac u tome što se virus SARS-CoV-2 prvo raširio u Vuhanu i činjenice da je taj grad među prvima u svetu imao 5G mobilnu mrežu).

U određenom smislu, kreativnost podrazumeva proces paterniciteta, odnosno uočavanja novih obrazaca (paterna) i generisanja originalnih proizvoda ili ideja iz tih obrazaca. Podrazumeva se da ti proizvodi i ideje moraju biti korisni ili prikladni u određenom kontekstu ili okruženju, inače ne bi bilo moguće razlikovati običnog skribomana od Lava Tolstoja ili krenka zaluđenog rešavanjem kvadrature kruga od Ojlera. Veza između paterniciteta, kreativnosti i ludila dolazi iz načina razmišljanja koji je previše sveobuhvatan (‘all inclusive thinking style’) i koji neselektivno vidi obrasce svuda oko sebe. Svi smo mi tražioci obrazaca u prirodi, ali neki ljudi pronalaze više obrazaca od drugih, zavisno od toga koliko neselektivno povezuju tačke između nasumičnih događaja i koliko značenje pripisuju takvim obrascima.

Kod većine ljudi, najveći deo vremena, moždani filteri za otkrivanje grešaka u obrascima eliminišu dobar deo njih, ali ipak ne uklanjaju sve lažne obrasce koje pokupimo kroz asocijativno učenje, dok vodimo umereno kreativne živote, prihvatajući različita sujeverja. Ta sujeverja potiču od lažnih paterna koje propuštaju naši filteri za razlikovanje pravih od lažnih obrazaca. Neki ljudi veruju u neverovatne teorije zavere zato što su njihovi filteri za otkrivanje obrazaca širom otvoreni i propuštaju svakakve šablone kao stvarne, bez odgovarajuće provere potencijalnih lažnih obrazaca. Jasno je da je ovde ‘filter’ terminus technicus, dok se u ravni neuronauke ova odstupanja objašnjavaju individualnim razlikama u funkcionisanju prefrontalnog korteksa (PFC) i prednjeg cingularnog korteksa (ACC).

Neki ljudi su ultrakonzervativni u svom paternicitetu, uočavaju veoma malo obrazaca i nisu naročito kreativni; drugi su opet neselektivni i pronalaze obrasce gde god da pogledaju, što može dovesti do stvaralačke genijalnosti ili konspirativne paranoje, pa čak i njihove međusobne isprepletanosti. Ljudi u šizofreničkom spektru, na primer,  pokazuju tendenciju da imaju sveobuhvatan stil razmišljanja, što znači da vide obrasce tamo gde oni objektivno ne postoje ili nemaju nikakvo značenje. Na određen način, postoji tanka linija između kreativnog genija u uočavanju novih obrazaca koji menjaju svet s jedne i paranoidnog poremećaja da se svuda vide obrasci i nemogućnosti odabira onih koji su relevantni s druge strane. Osoba koja je uspešna i prepoznata po svojoj kreativnosti uočavaće mnoge obrasce, jer kreativni ljudi imaju veoma inkluzivan stil razmišljanja, ali će imati i besprekorno funkcionalne PFC i ACC koji će joj reći koji obrasci su besmisleni, a koji su korisni, relevantni i suvisli.

Instruktivan primer ovog fenomena je poređenje između fizičara nobelovca Ričarda Fajnmana, saradnika američke vlade na projektu ‘Menhetn’, čija se neobičnost iscrpljivala u sviranju bongo bubnjeva, skiciranju aktova i otvaranju sefova, i matematičara nobelovca Džona Neša kome je bila dijagnostikovana paranoidna šizofrenija. U biografskoj knjizi Silvije Nazar i svojevremenom kandidatu za Pulicerovu nagradu „Blisatvi um“, prema kojoj je snimljen nagrađivani film sa Raselom Krouom u glavnoj ulozi, Džon Neš je prikazan kao čovek koji se, tokom tajnog rada za američku vladu na razbijanju kriptovanh sovjetskih poruka, suočava sa intenzivnim paranoidnim opsenama. I Fajnman i Neš su bili kreativni genijalci koji su otkrili nove jedinstvene obrasce dostojne Nobelove nagrade – Fajnman u kvantnoj fizici i Neš u teoriji igara, ali Nešov kognitivni stil je bio sveuključiv. Nešov ‘blistavi um’ svuda je video obrasce, uključujući složene zavere sa nepostojećim vladinim agentima, bez utemeljenja u stvarnosti.

Negde između Fajnaman i Neša na skali paterniciteta bio je i dobitnik Nobelove nagrade za hemiju, biohemičar Kari Malis (preminuo 2019.), koji je otkrio reakciju lančane polimerizacije (polymerase chain reaction – PCR) kojom se umnožavaju molekuli DNK. Njegov rad je revolucionisao biohemiju, molekularnu biologiju, genetiku, medicinu, pa čak i forenziku – uzimanje brisa sa unutrašnje strane obraza koje često viđamo u kriminalističkim filmovima i serijama zasniva se na PCR metodi. Međutim, osim kao Nobelov laureat za hemiju, Kari Malis je bio poznat i kao čovek koji je: tvrdio da je imao bliski susret sa vanzemaljcima, verovao u astrologiju, ekstrasenzornu percepciju (prijem informacija koje se ne stiču fizičkim čulima već telepatski) i paranormalne pojave, za koje je govorio da ne veruje već zna da postoje, odricao ljudski uticaj na globalno zagrevanje i poricao vezu između side i HIV virusa kao njenog izazivača.

Kari Malis je očigledno bio kreativni genije koji je verovao u čudne stvari i, po svojim verovanjima i tipu ličnosti, od svih pomenutih naučnika, najsličniji je bio dr Nestoroviću. Njegov filter za detekciju paterna bio je široko propustljiv i omogućavao je prihvatanje različitih obrazaca, od kojih su većina bile besmislice. Ali uvek ostaje neporeciva istina da je 99% naučnika, u najmanju ruku, skeptično prema Malisovim verovanjima, ali isto tako stoji da 99% naučnika nikada neće dobiti Nobelovu nagradu. Situaciju nalik ovoj imali smo ovih dana sa izdvojenim mišljenjem francuskog nobelovca Lika Montanjijea o laboratorijskom poreklu SARS-CoV-2 virusa.

Vrlo sličan efekat dokumentovan je i u biografiji genijalnog Alfreda Rasela Volasa, koji je nezavisno od Darvina otkrio evoluciju vrsta prirodnom selekcijom. Pored toga što je bio naučnik koji proširuje horizonte, Volas je takođe bio tvrdokorni vernik u frenologiju, spiritizam i telepatiju. Redovno je pohađao seanse i pisao ozbiljne naučne radove u kojima je branio paranormalne pojave od skepticizma svojih kolega naučnika, jednako žestoko kao što je prirodnu selekciju suprotstavljao stavovima svojih kolega kreacionista. Volas je bio ispred svog vremena i u odbrani ženskih prava i očuvanju divljine, ali je bio na pogrešnoj strani u kampanji protiv vakcinacije koja se krajem 19. veka vodila u Velikoj Britaniji. Takođe je zapao u dugogodišnji pravni spor sa jednim ravnozemljašem – Nakon što je svom oponentu dokazao da je Zemlja okrugla, Volas je proveo godine na sudu pokušavajući da naplati raspisanu nagradu za pobednika debate. Na kraju je prekinuo i sve odnose sa Čarlsom Darvinom s kojim se razišao zbog neslaganja oko evolucije ljudskog mozga, za koji je Volas tvrdio da ne može biti proizvod prirodne selekcije.

Volas je imao jeretički tip ličnosti ili „jedinstveni obrazac relativno trajnih osobina koje pojedinca čine otvorenim za teme u suprotnosti sa onima koje se smatraju autoritativnim“. Volasov filter za detekciju obrazaca bio je dovoljno porozan da istovremeno propušta i revolucionarne i apsurdne ideje. Ne bismo mnogo pogrešili ako bismo javne nastupe prof. dr Branimira Nestorovića i čitavu paletu njegovih smešnih, besmislenih i bizarnih stavova pripisali upravo ovom tipu ličnosti, koji istovremeno može biti i genijalan i potpuno iščašen iz stvarnosti. Varijacije od jednog ka drugom polu uvek su moguće i one su za svaku takvu ličnost jedinstvene. Napred opisani tip ličnosti, potkrepljen konkretnim primerima genijalnih naučnika i njihovih potpuno iracionalnih pogleda na stvarnost, nezavisno od njihove inteligencije i obrazovanja, mogao bi da bude verodostojno objašnjenje za vezu između paterniciteta, kreativnosti i verovanja u čudne pojave.

U tom smislu neprihvatljiva je ocena Borisa Dežulovića izrečena u njegovoj kolumni „Kratka istorija srpskog postrealizma“ kako „činjenica da dr Branimir Nestorović, umesto na gajbi Jelen piva ispred marketa, sedi u nacionalnom kriznom štabu, predstavlja trenutak svečanog proglašenja kraja srpske nauke“.  Naučnici od mnogo većeg formata, na bitno značajnijim pozicijama i sa daleko zvučnijim titulama i priznanjima od dr Nestorovića bili su skloni, u najmanju ruku, jednako sumanutim i besmislenim uverenjima, ali Nobelove nagrade, univerzitetski status i mesto u istoriji nauke koje su zauzeli ni na jedan način tu nauku nisu osakatili ili uništili. ‘Fenomen Nestorović’ je, u svetskim razemarama, neobična ali univerzalna pojava u istoriji nauke i treba ga tumačiti i razumeti nezavisno od naučnih rezultata, društvenog položaja, univerzitetskog zvanja i akademskih priznanja koji se vezuju uz taj fenomen na određenom, konkretnom primeru.

za P.U.L.S.E: Aleksandar Divović

LITERATURA:

Michael Shermer, The Believing Brain: From Ghosts and Gods to Politics and Conspiracies – How We Construct Beliefs and Reinforce Them as Truths, Henry Holt and Co, New York, 2001.

Michael Shermer, How We Believe: Science, Skepticism, and the Search for God, Holt Paperbacks, New York, 2003.

Stiven Vajnberg, Snovi o konačnoj teoriji, Polaris, Beograd, 1995.

Sylvia Nasar, Genijalni um, Kristofori, Koprivnica, 2017.

  Aleksandar Divović, dr Branimir Nestorović, Društvo, Sociologija, teorije zavera