Rudolf Štajner

Suština umetnosti 

Jednom u praiskonu

Pristupi nebeskom duhu

Duh zemaljski

I usrdno reče:

Znam da govorim

Sa ljudskim duhom;

Ipak i onu mi reč

Molim te daj,

Kojom zbori

Srce sveta, ljudskom srcu.

Dobri nebeski duh dade tad

Zemaljskom duhu:

Umetnost.

 

1. Štajner: „Wahrspruchswote“.

   

Pred nama se pruža široka, snegom pokrivena ravan; pojedine reke i jezera na njoj zamrzla su se. Velikim delom je zamrznuta i susedna morska obala sa silnim plovnim ledenim brdima, tu i tamo niska drveća i šiprag, sasvim pokriveni smetovima snega i ledenim sve ćama. Veče je. Sunce tek što je zašlo i bacalo još svoj zlaćani sjaj večernjeg rumenila.

Usred našeg predela stoje dve ženske prilike. I iz večernjeg rumenila rađa se jedan glasnik – tako reći izaslanik – viših svetova, koji staje pred obe gospođe, i koji napregnuto sluša šta izražavaju usta koje od njih o njenom najprisnijem osećanju, o njenom najprisnijem doživljavanju.

Jedna od tih gospođa stiska svoje udove uz telo, sva se skuplja i govori reči: „Zima mi je!“ – Druga gospođa šalje pogled preko snežne ravni, preko smrznutih voda, preko drveća pokrivenog ledenicima, a na njene usne naviru reči – u potpunom samozaboravu svog rođenog osećanja, u potpunom sasmozaboravu na ono mraza što bi sama mogla osećati kroz spoljašnje fizičko toga predela: „Kako je divan predeo unaokolo!“ Oseća se da toplota struji ka njenom srcu; jer ona zaboravlja na sve što bi se moglo osećati od fizičkog mraza i fizičkog uticaja. Ona je u svojoj unutrašnjosti sasvim ovladala silnom lepotom ovog tako ledenog predela.

I sunce zađe dublje, i večernja rumen izblede, i obe ženske prilike padoše u dubok san. U jedan san, koji je mogao da je glave stane, pade jedna od njih, ona što je maloč as mraz osećala tako jako na svome dragom telu; a i ona druga utonu san, na kome se videlo da dejstvo osećanja, obuhvaćenog u reč i: „Ah, kako je lepo!“, još odjekuje i udove toplotom prožima, i da se njen unutarnji život održava još i u snu. I čula je ona druga ženska prilika od mladića, koji je rođen iz sjaja večernjeg rumenila, čula je reči: „Ti si umetnost!“ – I ona zaspa; i ponese sa sobom u spavanje sve doživljaje i utiske koje je imala od opisanog predela. I pomeša se u spavanje jedna vrsta sna – koji nije bio pravi san, nego u izvesnom smislu – prava zbilja, samo po obliku srodna snu – ali otkriće jedne zbilje koju duša ove gospođe ranije nije mogla lako slutiti. Jer to što je ona proživljavala nije bio san, to je bilo samo slično snu. Preživela je ono što se može obeležiti kao „astralna imaginacija“. I, ako se hoće da iskaže što je ona proživela, reč ima se to ne može drugačije reći, nego da se da u slikama u kojima govori imaginativno saznanje. Jer duša te gospođe znala je u tom trenutku da se o onome, što joj je označio mladić rečima: „Ti si umetnost“, može samo intimno govoriti, ako se rečima izrazi doživljaj imaginativnog saznanja. I tako u ovom slučaju neka budu rečima iskazani utisci imaginativnog saznanja duše ove gospođe.

***

Kad je njeno unutarnje čulo bilo probuđeno, i čim je nešto mogla razlikovati, primeti ona jednu čudnu priliku – priliku koja je izgledala sasvim drugačije nego što se može inače, samo na osnovu fizičkog saznanja, zamisliti. Ova prilika je bila siromašna u onom što je još moglo da podseća na fizički čulni svet. Ta duhovna prilika je samo još opominjala na telesno čulni život, time, što je pokazivala nešto kao tri, jedan u drugi utkana kruga – tri kruga koji su jedan prema drugome stajali uspravno – kao da jedan stoji vodoravno, drugi uspravno a tre ći od desna na levo. A ono što je kroz ove krugove proticalo, što se moglo zapaziti, nije bilo ništa što bi podsećalo na kakav telesno čulni utisak; podsećalo je pre na nešto čisto duševno, na nešto što se može samo uporediti sa osećanjima i utiscima duše. Ali iz prilike je strujalo nešto što se drukčije ne bi moglo obeležiti nego ovako. Ono što je strujanjem izlazilo, bilo je nešto kao neka duboko zadržana intimna tuga – tuga za nečim. I kad duša ove gospođe vide to, odluči se da upita: „Šta li je uzrok tuzi tvojoj?“

Tada ova duhovna prilika saopšti gospođi: „O, imam ja izvesan razlog za ovako raspoloženje; jer ja proizlazim iz visokog duhovnog plemena. Ovakva kakva ti se pojavljujem, pojavljujem ti se i kao ljudska duša. Ali moraš da se vineš visoko u redove hijerarhija, ako hoćeš da otkriješ moje poreklo. Ja sam dovde sišla iz viših hijerarhija sveta. Ali zato su ljudi, koji su na drugoj strani života, u fizičkom svetu, gde mi sad nismo, ti ljudi su mi moje poslednje mladice pokidali; poslednju, koja je iz mene izbijala, otkinuli su mi, uzeli ju samu za se i okovali u tvorevinu koja liči na stenu, pošto su je – to je najgore – smanjili što su mogli više!

I razmahnu se na to duša ove gospođe i upita: „Ko si, upravo, ti? Ja sad mogu stvari obeležavati još samo rečima koje su mi ostale u sećanju iz života na fizičkom planu. Kako bi mogla da mi učiniš pojmljivim svoje biće, biće svog izdanka koga su ljudi okovali?“

„Tamo u fizičkom svetu obeležavaju me ljudi kao jedno čulo, kao jedno sasvim malo čulo. Obeležavaju me čulom koje zovu čulo ravnoteže, koje se smanjilo i svelo na tri donekle nezavršena kruga prikovana u uhu. To je moj poslednji izdanak. Njega su oni otrgli i prebacili u drugi svet i uzeli mu ono što je ovde imao da bi mogli sa svih strana biti slobodni. Svaki od krugova rastrgli i na svakoj strani ga čvrsto privezali za neku podlogu. Ovde – kao što me ti vidiš – ja nisam privezana, ovde imam u sebi potpune krugove. Ovde sam sa svih strana zatvorena. Tu vidiš moju istinsku priliku“.

Tada se uzvinu duša ove gospođe i upita: „Čime bih ti mogla pomoći?“ A duhovna prilika reče: „Mogla bi mi pomoći samo time kad bi svoju dušu s mojom sjedinila, kad bi prenela ovamo u mene sve što ljudi tamo u životu saznaju č ulom ravnoteže. Tada bi ti u samu mene urasla; tada bi postala velika koliko i ja sama. Tada bi se oslobodila od svojega čula ravnoteže i izdigla bi se – duhovno slobodna – preko okovanosti za zemlju.“

I duša gospođina učini to. Ona se sjedini sa duhovnom prilikom. I kad se jednom s njom sjedinila, oseć ala je da bi ona morala nešto izvesti. I ona stavi jednu nogu pred drugu, promeni mir u pokret – i promeni pokret u kolo – a kolo zatvori u krug. „Sad si me pretvorila – reče duhovna prilika. – Sad sam postala ono što samo kroz tebe mogu postati, ako se ti budeš vladala kao što si se sad vladala. Sad sam postala jedan deo tebe; tako sam postala da bi me ljudi na taj način mogli samo naslutiti. Sad sam postala umetnost ples. Pošto si htela ostati duša i nisi se sjedinila s fizičkom materijom, mogla si da me oslobodiš. I ti si me u isto vreme korakom privela ka duhovnim hijerarhijama kojima ja pripadam, ka duhovima kretanja; i odvela si me duhovima oblika kad si kolo zatvorila. Mene samu privela si duhovima oblika. Ali sad ne smeš dalje ići; ako učiniš samo još jedan korak više od onoga što si za mene učinila, sve što si učinila – biće uzalud. Jer bogovi oblika su oni koji imaju da izazovu sve u toku zemaljskog vremena. Ako bi stupila u ono što je zadatak duhova oblika, uništila bi sve što si malo čas izvela; jer bi morala pasti u oblast koja se zove na onoj strani, kod onih što vas iz duhovnog carstva obaveštavaju, pri opsivanju astralnog sveta „požuda“.

Tvoj duhovni ples pretvorio bi se u ono što proizilazi iz divlje požude, ako ljudi teraju ono što danas jedino i samo od mene poznaju kad svoj ples izvode. Ali, ako ostaneš pri tome što si sad učinila, onda ćeš u kolu i u zaključku svoga kola, u obliku, stvoriti sliku onih moć nih plesova koje u nebeskim prostorima izvode planete i sunca, da se fizičko čulni svet tek učini mogućnim!“

Dalje je živela duša gospođina u ovom stanju. I k njoj pristupi jedna druga duhovna prilika – opet veoma, veoma različita od onoga kako ljudi obično svojim telesno čulnim saznanjem zamišljaju oblike duhova. Pred nju stupi nešto što je bilo baš kao prilka koja se svodila na površinu i koja nije imala tri dimenzije. Ali ta prilika je imala nešto jako osobeno. Iako je bila svedena na površinu, duša gospođina je mogla uvek da je vidi u svom imaginativnom stanju sa dve strane. I ova prilika pokazivala se na sva sasvim različita načina – jedanput sa jedne, drugi put sa druge strane.

Opet upita gospođina duša ovu prliku: „Pa ko si ti?“ I ova prilika reče: „O, ja potič em iz viših oblasti. Sišla sam do oblasti koju kod vas zovu oblast duha, a koja se ovde naziva oblast arhanđela. Sišla sam do ovoga stepena. A morala sam se spustiti da bih došla u dodir sa telesno čulnim carstvom zemlje. Ali ljudi su poslednji moj izdanak isčupali, odneli ga i tamo preko ga utamničili u svoju vlastitu fizičko čulnu priliku pa ga nazvali jednim od svojih čula koje označuju kao „čulo sopstvenog kretanja“ – kao ono što u njima živi kad pokreću sami svoje udove ili delove tela.“

A gospođina duša upita: „Šta bih mogla da učinim za tebe?“

Tada i ova prilika odgovori: „Sjedini svoje rođeno biće s mojim, tako da se tvoje biće stopi s mojim“.

Gospođina duša učini to. I sjedini se s tom duhovnom prilikom – sasvim se preli u tu duhovnu priliku. Duša te gospođe opet izraste, opet posta velika i lepa. A ona duhovna prilika reče joj: „Gle, pošto si to učinila, zadobila si mogućnost da utoneš u duše ljudske na fizičkom planu – jednu sposobnost koja se izživljuje u jednom delu onoga čime te je mladić obeležio; jer time si postala ono što se označava kao „veština mimike“, veština mimičnog izražavanja“.

A kako je duša ove gospo đe još imala sećanje na svoju zemaljsku priliku, jer ona tek što je bila zadremala, mogla je preliti u oblik što je sad bilo samo u ovoj prilici. I ona postade praslika mimičkog umetnika.

„Ali ti smeš ić i samo do izvesne mere – reče duhovna prilika. – Smeš sad u oblik preliti upravo još taj pokret to ga izvodiš. U onom trenutku kad budeš prelila svoje sopstvene želje, unakazićeš oblik u grimasu – u kreveljenje – i onda bi bilo svršeno s tvojom umetnošću. Tako je kod ljudi tamo preko došlo dotle, da su oni svoje želje i požude stavili u svoj mimički izraz, te u njemu sami dolaze do izraza. Ali ti treba da puštaš da dođe do izraza samo nesebičnost, i onda si praslika mimike umetnosti“.

I dalje je živela u ovome stanju duša one gospo đe. I priđe joj jedna druga duhovna prilika, koja se, u osnovi uzeta, pojavljivala samo u jednoj crti, samo u jednoj crti se kretala. I kad gospođina duša primeti da je tužna i ova prilika što se samo u jednoj crti kreće, ona je upita: „Šta bih mogla za tebe učiniti?“ Onda reče pojava: „Ja proističem iz viših oblasti, iz viših krugova. Ali sam se spustila kroz carstvo hijerarhija do carstva koje vi, negujući duhovnu nauku, označujete kao oblast „duhova osobenosti“, a to carstvo ljudi imaju samo u jednoj kopiji“. Jer i ova prilika je morala priznati da je izgubila u svome dodiru sa ljudima poslednji od svojih izdanaka. A dalje reč e: „Ljudi tamo na zemlji nazivaju poslednji od mojih izdanaka svojim vitalnim, svojim životnim čulom – onim preko koga oni osećaju svoju rođenu ličnost, to ih prožima kao trenutno raspoloženje, kao trenutna ugodnost i što oni u sebi osećaju kao okrepljenje i očvršćenje svoje rođene prilike. Ali ljudi su sami u sebi sputali ovo čulo“.

„Šta bih mogla da učinim za tebe?“ – upita gospođina duša. I opet zatraži duhovna prilika: „Treba da se stopiš s mojim vlastitim bićem! Sve što ljudi od svoje osobenosti imaju u sebi da pustiš iz sebe i uđeš u moju sopstvenu priliku – da sa mnom zajedno pođeš i sa mnom budeš jedno“.

I uč ini to duša ove gospo đe. Tada primeti da ona – mada se ona prilika samo u jednoj duži pružala – samu sebe puni snagom prema svima pravcima, da ona sama sad ispunjava onu priliku koju je imala na zemlji, koje se sećala i koja joj se samo u novom blesku, u jednoj novoj lepoti ovde opet pojavila. A reče tada duhovna prlika: „Ovim svojim činom postigla si nešto što te opet čini jednom jedinkom u velikom područ ju, po čemu si bila ime dobila. Ti si u ovom trenutku postala ono od čega ljudi tamo na svaki način nešto umeju: postala praslikom „plastične umetnosti!“.

Praslikom plasti čne umetnosti postala je duša ove gospođe. A praslika plastične umetnosti mogla je sad onim što je stekla sama izliti u duše ljudske jednu mogućnost. Bila je u stanju preko onog duha osobnosti to izliti u duše ljudske; mogla je to kao sposobnost. I time dade ona ljudima na zemlji plastičnu maštu, mogućnost da stvaraju u plastičnoj slici.

„Ali ti ne smeš ni koraka dalje! Moraš sva ostati u obliku. Jer samo do duhova oblika i njihovih oblasti sme da se izvede ono što je u tebi. Jer, ako iz toga iziđe, delovaćeš kao sila koja uzbuđuje ljudske požude. Ako ne ostaneš pri plemenitom obliku, onda baš u tvojoj oblasti ne može ništa dobro da iziđe na videlo. Ali ako ostane u onom plemenitom oklopu oblika, smećeš onda izliti u oblik ono što je tek u dalekoj buduć nosti mogućno. I tada, mada ljudi još dugo nisu postigli onu priliku kojom bi mogli izživeti u čistoti ono što je danas predato u vlast sasvim drugim silama u njima, ti ćeš onda smeti da im pokažeš ono što će ljudi u buduće smeti da prožive u jednom pročišćenom stanju na planeti Veneri, kad njihova prilika bude postala sasvim druga. Smećeš onda pokazati kako će, prema današnjoj ljudskoj prilici, u budućnosti ona izgledati čista i nevina“.

I pojavi se iz prevrtljivog mora pojava imaginacije nešto nalik na praslikuMiloske Venere.

„Ti smeš ić i samo do izvesne granice pri izražavanju oblika. U trenutku kad u obliku samo malo preteraš i uništiš jaku osobenost, koja oblik ljudski mora uvek održati, stala si na granicu onoga što je još mogućno kao „lepo“, kao umetničko delo“.

I pojavi se opet iz uzburkanog astralno-imaginativnog valovitog mora jedna prilika; na njoj se moglo videti kako je, zbog onoga što je bilo unutra, dospeo spoljašnji oblik čovekov sve do granice, gde bi oblik izneverio unutrašnju vezu ličnosti, gde bi se izgubila li čnost kad bi se pošlo samo korak dalje. I iz slike astralnoga pojavi se lik „Laokon“.

I dalje iđaše duša ove gospođe, doživljajući po imaginativnom svetu. I sad naiđe ona na jednu priliku za koju je znala ovo: „Ona ne postoji tamo na fizičkom planu; njoj ne pristaje ništa tamo na fizičkom planu; ja tek sad počinjem da je upoznajem. Mnogo što-šta postoji na fizičkom planu što u vrlo dalekoj meri podseća na ovu priliku, ali ove prilike nema nigde ovako neokrnjene kakva je ovde“. – Bila je to jedna za čudo opora prilika, koja, na pitanje ženine duše, objasni da proističe iz dalekih oblasti, a ne samo iz visokih oblasti; ali da mora prvo delovati u oblasti duhova oblika. “Ljudi tamo preko nikad nisu mogli“ – tako reč e ova prilika gospođinoj duši – „da dadu ma kakvu sliku mene same, da izvedu ma šta što meni sasvim odgovara. Jer moja prilika, kakva je ovde, ne postoji na fizičkom planu. Zbog toga su morali da me razdrobe, i pomoću toga rasparčavanja dovedena sam u mogućnost, da, sad – ako ti ispuniš što treba da ispuniš, da se sa mnom sjediniš – da pozajmim tebi sposobnost kako ćeš u ljudske duše staviti mogućnost, sposobnost uobražavanja. Ali, pošto će se ona u dušama ljudskim raspasti, cela može da se pojavi samo ponegde raskomadana na pojedine oblike. Ne služim se nikojim ljudskim čulom, ali zato ni ljudi mene ne mogu okovati. Oni su me mogli samo iskidati na pojedine delove. A uzeli su mi i poslednji moj izdanak; ali su ga iskidali na pojedine komade“.

I opet se duša ove gospođe sa ovim duhovnim bićem sjedini – ne gledajući na žrtvu da i sama bude rastrgnuta za jedan trenutak.

Tada joj reče ta duhovna prilika: „Sad, pošto si to učinila, opet si postala jedna pojedinost od onoga što si značila kao celina. Postala si praslika arhitekture, praslika građevinarske umetnosti. Možeš ljudima dati prasliku arhitektonske uobrazilje, ako preliješ u ljudsku dušu ono što si baš sad sama postigla. Ali ćeš moći da im daš samo arhitektonsku uobrazilju, koja im u pojedinosti kazuje ono što im omogućuje izvoditi zgrade, koje se izuzimaju kao nešto što se širi iz duhovnog sveta od gore na dole, kao što je to prestavljeno na piramidama. Ti ćeš ljude osposobiti da dadu samo jednu vrstu kopije onoga što sam ja, ako ih navedem da građevinarstvo upotrebe za jedan hram duha, koji već u spoljašnjem izgledu nosi to obeležje, a ne za nešto što treba da služi kakvoj zemaljskoj svrsi“.

I tako se sad – kao što se ranije pojavila piramida iz uzburkanog mora – pojavi grčki hram.

I jedna nova prilika pojavi se iz toga uzburkanog astralnog mora – prilika koja nije težila odozgo na dole da se pri dnu raširi, nego koja je stremila na više, podmlađujući se prema onamo gore: treća pojava u koju se morala razbiti arhitekstonska mašta. Pojavi se gotski zvonik.

Tada življaše duša te gospođe i dalje u imaginativnom svetu. I naiđe na nju jedna druga prilika, još drukčija od prethodne i još čudnija od nje. Sasvim drugačija i čudnovata. Iz nje je strujilo nešto kao ljubav koja zagreva i opet nešto što bi moglo biti hladno.

„Ko si ti?“ – upita gospođina duša.

„Ja imam samo jedno ispravno ime tamo od onih na fizič kom planu koji ljudi obaveštavaju o duhovnom svetu. Samo ti znaju moje ime tačno upotrebiti. Jer ja se zovem intuicija i potič em iz jednog dalekog carstva. I to daleko carstvo, iz koga sam pošla u svet, carstvo je Serafima“.

Od serafimskog bića bila je ova prilika intuicije. – I opet reče gospođina duša: „Šta hoćeš da učinim?“. „Moraš se sa mnom sjediniti; moraš se usuditi da se sa mnom sjediniš. Onda ć eš moći da zapališ u ljudskoj duši, tamo na zemlji jednu sposobnost, koja je opet deo njihove uobrazilje, i time ćeš postati jedna grana od onoga čime te je mladić nazvao“.

I odluči se gospođina duša na to delo. I tako ona postade nešto što je, uzeto u osnovi, i po samoj spoljašnjoj pojavi, bilo jako daleko i čudno prema onome što je spoljna fizička ljudska prilika, i o čemu je mogao suditi samo onaj koji je bio duboko zavirio u samu dušu čovečiju. Jer samo s nečim duševnim dalo se uporediti ono u što se sad bila preobratila gospođina duša, duša koja je ranije još uvek na sebi nosila nešto eterično.

„Zato što si to učinila“ – reče duhovno, serafimsko biće koje je nosilo ime Intuicija – „zato sad možeš dati ljudima sposobnost slikarske uobrazilje. Time si postala praslika slikarstva, time ćeš biti u stanju da u ljudima podžežeš jednu sposobnost: a jedno njihovo čulo, oko, koje ima u sebi nešto što – kao neko mišljenje koje ne dosiše čovekova samosvest – koje ima u sebi vasionsko mišljenje spoljašnjega sveta – i to čulo moći ć eš obdariti, pošto imaš u sebi slikarsku uobrazilju. I to č ulo će biti u stanju da, u onome što je inače bez života i bez duše, upozna duševno biće prosijavajući površinu. I sve što se ljudima inače na površini stvori, pojavljuje kao boja i oblik, to će oni tvojom sposobnošć u oduhovljavati; sa tim će oni tako postupiti, da će kroz oblik progovoriti duša – i da kroz boju, koju će oni dočaravati na površini, progovori njena suština – kao što sve što od mene dolazi teži iz najveće dubine nadolje. Ti ćeš biti u položaju da dadeš ljudima jednu sposobnost kojom će biti u stanju da u samu neživu prirodu, koja se inače pojavljuje samo u bojama i oblicima dez duše, unesu svojom sopstvenom duševnom svetlošću ono što se zove duševni pokret. Ti ćeš im dati č ime će moći u mir preobratiti kretanje, čime će moći da učvrste pokretno u spoljnjem fizičkom svetu. Krakotrajnu boju što se razliva i preko koje preleće zrak sunca na istoku – boje, koje su u neživoj prirodi, naučićeš ih da zadrže za uvek“.

I pope se jedna slika iz uzburkanog mora imaginativnog sveta – slika koja je predstavljala slikanje predela. – I pope se jedna druga slika koja je predstavljala nešto drugo, i koju je duhovna prilika time objašnjavala što ona reče: „Šta se u čovečijem životu, u kratkom ili dugom vremenu, u minuti, času ili u stoleću zbiva i doživljava, i što se dogodi u jednom kratkom trenutku, ti ćeš ljude naučiti da to ovekoveče sposobnoš ću koju im daješ. Ti ćeš ljude osposobiti samo onda, ako se prošlost i budućnost u takvom pokretu na moćan način ukrste, čak onda, ako se ova dva pokreta, prošlost i budućnost, nađu, ti ć eš ljude učiti kako da pri susretu prošlosti i budućnosti, kao uravnotežen mir u sredini ovekoveče. I vinu se iz uzburkanog mora imaginacija slika tajne večere od Leonarda da Vinčija“.

„Ali ti ćeš imati i poteškoća. Imaćeš najve ćih teškoća onda kad budeš htela dati svoju sposobnost ljudima da primene na onome u čemu je već pokret i duša, kud su oni već pokret i dušu uneli s fizičkog plana. Tada ćeš najlakše moći da pogrešiš. Tu će biti granica onome gde će još moći da budu nazvane umetnošću kopije praslika koja si ti. I tada će nastati opasnost“.

I pope se iz uzburkanog mora imaginativnog sveta portre.

I dalje je živela duša one gospođe u imaginativnom svetu. I jedna druga prilika pristupi joj – opet čudnovata – koja nije bila slična ničemu što se tamo u fizič kom svetu dalo naći – opet nešto što se moglo nazvati „nebeskom prilikom“, a nije se moglo uporediti ni sa č im na fizičkom planu. I gospođina duša upita: „Ko si ti?“ Tada reče ona prilika: „O, ja imam tamo na zemljinom žaru samo jedno ime, koje ispravno upotrebljavaju oni što donose ljudima vesti o duhovnom svetu, oni me zovu „Inspiracija“. Ja sam poreklom iz jednog dalekog carstva, ali sam morala imati prvo svoje mesto u oblasti koja se tamo, gde se govori o duhovnom carstvu, naziva oblast Herubima.“

Jedna prilika iz obasti heruvimske pojavi se iz imaginativnog sveta. Kad je upita ženska duša: „Šta mogu za tebe da učinim, šta treba da učinim?“ – opet reče ta heruvimska prilika: „Moraš u samu mene da se prometneš. Moraš sa mnom da se sjediniš!“.

I, usprkos opasnosti koja je s tim bila skončana, uđe ženina duša u biće te heruvimske prilike. I time postade još manje slična svemu telesnom što postoji širom zemlje. O ranijoj pojavi moglo se još kazati: „Za to ima u najmanju ruku kao analogiju u onome što postoji na zemlji“. A ova heruvimska prilika morala se obeležiti kao nešto što je samo u sebi nosilo biće koje je bilo toliko strano svemu na zemlji, da se nije moglo baš ni sa čim sravniti. I ženina duša sama postade potpuno neslična svemu zemaljskome; ona postade takva, da se na njoj videlo da je sad i ona sama prešla u neko duhovno carstvo – da pripada sa celim svojim bićem duhovnom carstvu, koje se ne može naći u čulnom svetu.

Pošto si to učinila možeš zasaditi u ljudske duše jednu sposobnost. I ako ta sposobnost na zemlji proklija u ljudskim dušama, ona će u njima živeti kao muzička uobrazilja. I ljudi neće imati ništa – toliko si sa svojom sposobnošću postala strana zemaljskom svetu – što bi mogli uzeti spolja da u nj utisnu ono što sama duša oseća pod uticajem tvoga nadahnuća. To moraju oni sami na nov način rasplamteti jednim čulom, koje inače poznaju na sasvim drugi način: moraju čulu zvuka dati novi izgled, moraju muzički zvuk naći u svojoj vlastitoj duši. Kao iz nebeskih visina, moraju stvarati iz svoje rođene duše. I ako ljudi budu tako stvarali, poteći će iz njihove sopstvene duše nešto što će biti kao ljudski otsev svega onoga što u spoljašnjoj prirodi može da teče i izbija tek nesavršeno. Tako će poteći iz čovekove duše kao jedan takav otsev: žubor potoka u prirodi, fijuk vetra, tutanj grmljavine. Neće to poteći iz ljudskih duša kao neka kopija svega toga, nego kao nešto što se prislanja kao po sebi razumljiva sestra uz sve ove veli čanstvenosti u prirodi, koje kao proističu iz nepoznatih duhovnih dubina. Time će ljudi postati sposobni da stvore nešto što će zemlju obogatiti, čega ne bi bilo bez tvoje sposobnosti. I ti ćeš im dati sposobnost da ono što im leži u duši iskažu – a što se nikad ne bi moglo iskazati, ako bi ljudi morali ostati na onom što sad imaju, na mislima i na pojmu. Svima osećanjima, koja spaljuju pojam, i koja bi se zamrzla da su ostala u pojmu, svima osećanjima, za koja bi bio pojam kao zakleti neprijatelj, ti ćeš dati mogućnost da iz sebe dahnu, na krilima popevke i pesme, najdublju suštinu duše širom zemlje, i da zemaljskome svetu utisnu nešto čega inače ne bi bilo. Sva složena moćna osećanja, sva osećanja, što u duši ljudskoj žive kao zaseban moćan svet, koja se inače nigde u spoljašnjoj prirodi ne mogu tako doživeti – koje samo ljudska duša može doživeti, samo ako se prožme istorijom sveta i nebeskim prostorima i svim nebeskim carstvima – jer bi tu morala da proteku sva suprotna strujanja koja su morala proći kroz stotine i hiljade godina, ako bi se htelo znati šta su ljudi ovde-onde iskusili – sve će to oni svojom sposobnošću moći da spoje i da preliju u ono što su stekli svojim simfonisko-muzičkim delima“.

I gospođina duša razabra: kako se spusti iz duhovnih visina sveta ono što se označava kao nadahnuće i kako to treba da se izrazi običnom ljudskom dušom – i razabra da se to može izraziti samo onda ako se prelije u zvuke. Sad je gospođina duša znala ono što može da opiše duhovni istraživa č, ako opisuje samo svet inspiracije ili nadahnuća, i kako je to samo trebalo da se dade na fizičkom planu fizičkim srestvima za izražavanje, kako to ne treba da bude samo kopija nego da istupi neposredno pred ljude

– a tako se moglo dati samo u muzičkom umetničkom delu. I gospođina duša razumede da bi se moglo samo u muzičkom umetničkom delu dati ona moćna činjenica kako je Iran jednom svoje osećanje potpalio na ljubavnoj vatri Gejinoj – da bi se moglo izraziti što se dogodilo kad je Kronos ono, što je u njemu živelo kao duhovna suština, hteo da prosvetli svetlošću Zevsa! Takve duboke doživljaje imala je duša one gospođe u tom dodiru sa ovim heruvimskim bićem“.

Dalje se uživljavala gospođina duša u imaginativni svet. I naiđe na nju jedna druga prilika, opet jako drugačija od onoga što postoji na zemlji. A kad duša gospođina upita: „Ko si ti?“ – odgovori joj duhovna prilika: „Moje ime pravilno upotrebljuju samo oni koji tamo u fizičkom svetu saopštavaju duhovne doživljaje iz duhovne nauke. Jer ja sam imaginacija. I ja potičem iz dalekog carstva. Ali iz toga dalekog carstva ja sam se spustila u oblast hijerarhija, koja se zove oblast duhovne volje“.

„Šta treba da učinim za tebe?“ – upita opet gospođina duša.

I ona pojava je zahtevala da ženina duša sjedini svoje rođeno biće sa ovom pojavom duhova volje. I opet postade gospođina duša sasvim neslična sa običnom duševnom pojavom; ona postade sasvim jedan duševni lik.

„Zato što si to učinila, ti si sad u stanju da ucepiš u ljudske duše onu sposobnost koju ljudi proživljuju na zemlji kao pesničku, kao poetsku maštu. Postala si praslika pesni čke mašte. I kroz tebe će ljudi biti u stanju da izraze na svom jeziku nešto što nikad ne bi mogli izraziti, ako bi se držali samo spoljnjeg fizič kog sveta i hteli samo ponavljati stvari koje postoje u fizičkom spoljašnjem svetu. Ti ćeš dati ljudima mogućnost da kroz tvoju maštu izraze sve što njihovu sopstvenu volju dira, i što se ne bi u drugom obliku moglo izraziti, niti bi moglo da izbije iz duše ljudske zemaljskim srestvima izražavanja. Ti ćeš dati ljudima sposobnost da to izraze. Na krilima tvoga ritma, tvoga metra i svim onim što budeš mogla dati ljudima, ljudi će izraziti nešto za što bi inače jezik bio jedan isuviše grub instrumenat. Ti ćeš im dati mogućnost da dadu izraza onome to se inače ne bi moglo izraziti“.

I izroni u slici Lirike ono što se kroz stoleća od kolena do kolena preživljavalo i čitava pokoljenja nadahnjivalo.

„A moći ćeš da obuhvatiš i ono što se nikad ne bi moglo prestaviti jednim spoljnim događajem. Tvoji vesnici biće skaldi, pesnici svih vremena. Oni će u etici obuhvatiti što se zbija iz krugova čovečanstva. I oblik koji primi volja, ako strasti nasrnu jedna na drugu, što ljudi na zemljinom žaru u fizičkom svetu nikad ne bi mogli da izvojuju, ti ćeš svojim srestvima pred njih dočarati na pozornici, gde ćeš im pokazati kako sukobljene strasti donose jednima smrt, a drugima pobedu. Ti ćeš dati ljudima mogućnost dramske umetnosti“.

I duša one gospođe primeti u tom trenutku u sebi samoj jedan unutrašnji doživljaj – unutrašnji doživljaj, nešto što se može označiti na zemlji uobičajenim izrazom „viđenje“.

Usled čega se budila? – Budila se usled toga što je videla kao u ogledalu ono čega na zemlji nema. Ona je sama u suštini postala isto sa imaginacijom. Što na zemlji živi kao poezija – to je slika imaginacije u ogledalu. Sliku imaginacije u ogledalu u pesničkoj umetnosti vide duša gospođina. Time se ona probudila. Ona je doduše morala tim viđenjem ostaviti sanjarsko carstvo duhovno, ali je bar došla u nešto slično – iako samo kao mrtva slika u ogledalu slično duhovnom životu spirituelne imaginacije. Time je bila probuđena.

***

A pošto se probudila, mogla je primetiti kako je noć bila prošla. Opet je oko nje bio snegom pokriven predeo, opet obala sa plovnim ledenim brdima, a na drveću ledenice. Ali čim se probudila, primeti da kraj nje leži druga gospođa kao ukočena od mraza koji je trpela, ne zagrevana iznutra onim što je sa sobom ponela o ovom snežnom predelu kao utisak: „Ah, kako je lep“. Sad primeti duša gospođe, koja je u no ći sve ono preživela, da je ona druga gospođa, koja se bila skoro ukočila, jer nije ništa mogla da preživi u duhovnom svetu, da je to ljudska nauka! I ona je uze k sebi da bi joj mogla od svoje toplote nešto dati. Ona je pazila i negovala, i ona gospođa se otkravi pod uticajem onoga što je duša druge gospođe bila donela iz noćnog doživljaja.

Tamo sa istoka prosu se po predelu jutarnja rumen. Sunce je objavljivalo sebe. Zora je postajala sve crvenija i crvnija. I sad pošto je budna, duša one gospođe što je imala noćašnji doživljaj mogla je sagledati i slušati ono što ljudska deca na zemljinom žaru govore, ako su kao slutnju doživela u sebi nešto od onoga što se u imaginatvnom svetu može doživeti. I ona ču iz hora ljudske dece, što je iz najboljih samo odjeknulo, kao njihova slutnja o onome o čemu oni sami ništa kroz imaginaciju ne znaju, ali što oni puštaju da poteče iz najdubljih temelja njihove duše kao smernicu za celo čovečanstvo. Ona je slušala glas jednog pesnika koji je jednom naslutio veličinu onoga što čovekova duša doživljava iz imaginativnog sveta. Ona razumede sad da ona mora postati spasiteljka za ono što je ovde bila upola smrznuta nauka; ona razumede da ona mora zagrejati i prožeti onim što je ona sama – pre svega onim što je ona kao umetnost, i da ono, što donosi kao sećanje na noćni san, mora saopštiti upola smrznutoj nauci. I ona primeti kako ono što je upola smrznuto brzo kao munja opet može postati živo, ako nauka bude mogla da primi saopšteno kao saznanje.

Opet pogleda ona na zoru. I zora joj postade simbol onoga iz čega se sama probudila, kao i simbol njenih sopstvenih imaginacija. I ona razumede što je pesnik iz svoje sušine ako mudro kazao. Što je ona čula iz jednog novog duha, to joj dođe u susret iz svih strana zemlje.

Samo kroz zoru lepoga,

Prodrećeš u zemlju saznanja!

Rudolf Štajner

Stenogram predavanja od 28. oktobra 1909. u Berlinu

Preveo prof. Nikola Petrović

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Antropozofija, Filozofija, Rudolf Štajner, Umetnost