У пронађеним мојим давним белешкама пише

ПУТ У ВАВИЛОН

Роман Миленка Пајића, без имало претеривања, јесте „Библија постмодернизма. Знате, није лако сакупљати и тумачити туђе снове, као што није лако ни изнова разоткривати тајне које су нам биле надохват разјашњења Пајићев „Пут у Вавилон“ јест пут до „тамо“ где се сусрећу најмаштовитији међу нама, пут до најудаљеније станице Књижевног Света. Тачније речено, ово је роман који се не може тек тако лако препричати. Писац не дозвољава. Браво.

О БЕЗГРАНИЧНОСТИ ПОНИЖЕЊА

Варлам Шаламов први пут је ухапшен као студент. Осуђен је на пет година робије и било је то његово прво искуство са „механизмом стаљинистичких логора“. Поново је ухапшен 1937. године, незаконито осуђен, и послат у један од логора на далеком Северу. Варлам Шаламов, са малим прекидима, у логорима проводи читавих тридесет година. „Приче са Колиме II“ „трују“ нашу машту сведочанствима робијаша. „Трка за димом локомотиве“, „Губавци“, „Огрлица кнегиње Гагарине“, „Житије инжињера Кипрејева“, „Последња битка мајора Пугачова“… то су сведочанства која су ми добро начела „душевни мир“, колико и сам увод приче „Избледела фотографија“, што сам од себе „све каже“ о најстрашнијем и непоправљивом моралном пропадању, како јединке – тако и друштва у целини:

„Једно од главних осећања у логору је безграничност понижења, али и осећање утехе да увек, у свакој прилици има некога коме је горе него теби. Та скала је велика. Ова утеха је спасоносна, и можда је у њој сакривена главна тајна човека. Ово осећање је спасоносно и у исто време представља мирење непомирљивог“.

Тајна човека, то је то.

ВРХУНСКА ПРОЗНА МАШТАРИЈА

Ернесто Сабато, „О јунацима и гробовима“

„ … Један од романа чије се читање завршава у четири изјутра“, јер, „овде немамо посла са идејама него са страстима, опчињавањима, перверзијама, иницијацијама, обедима, укратко са светом једног песника“… Наравно, нема се шта додати мишљењу Витолда Гомбровича о роману Ернеста Сабата, једног од највећих мистичара стварности, тек можда „голи“ технички подаци и један одломак. Роман сачињавају четири поглавља: „Змај и принцеза“, „Невидљива лица“, „Извештај о слепима“ и „Непознати Бог“. А одломак, који најјасније истиче маштовитост рукописа, налази се у поглављу „Извештај о слепима“ :

„… Одакле Сектом, што значи Светом, управљају велики и непознати поглавари. Из тог тако рећи предворја успео сам да прибавим понека обавештења, вазда штура и нејасна, о тим чудовиштима и средствима којима се служе да управљају целим Светом. Тако сам дознао да се та превласт постиже и одржава не само обичном, свеприсутном болећивошћу, него и анонимним позивима, сплеткама, сејањем заразних болести, контролисањем снова и кошмара, месечарством и трговином дрогама“…

Крај цитата, али и Света који смо познавали. Толико у најкраћим цртама о рукопису ненадмашног Аргентинца, који вешто балансира између филозофског есеја и уметничке прозе.

ЏОЈСОВ МИСАОНИ СВЕТ

Џојсови „Даблинци, „Белешку о аутору“, без потписника, садржи заправо све оно што би морали да знамо о чудесном ирском писцу. Добар део белешке односи се на најзначајнији Џојсов роман „Уликс“. Како да читамо Џојсову прозу? Ево једног корисног мишљења из поговора:

„Сам рад читаве маште ту није довољан, он не обезбеђује поуздан улазак у Џојсов свет. Тај свет није дочаран само у конкретној чулној непосредности података и сугестија, него има свој прецизно изграђени интелектуални координатни систем и, као сви заокружени, херметични мисаони светови, своје логичне премисе, линије својих кретања, своје сопствене симболе, чак свој функционални, циљевима условљени поетски језик“.

А „Даблинци“? Ако би био приморан да препоручим само једну причу, одлучио бих се за „Болан догађај“. Или, … Ма, свих осам су за пажљиво ишчитавање. Написао их је Џојс, побогу.

МАЛО СЈАЈНОГ И ЛАКОГ ПЕПЕЛА

Поетичке одреднице романа „Рукопис нађен у Сарагоси“ су: поигравање тематиком и формом, спој реалног и измаштаног, реалистичке маштарије, магијска реалистичност, тематски микрокосмос, језичка бравурозност, фрагментарност… Ово су шифре, да их и тако назовемо, за отварање бајковите прозе Јана Потоцког (1761 – 1815). „Рукопис нађен у Сарагоси несумњиво представља најзначајнији роман доба у коме је настао, и да његова књижевна сродства треба тражити у арапској књижевности на Истоку и пикарском роману на Западу, пре свега у „Хиљаду и једној ноћи“, којој дугује своју конструкцију и композицију, као и многе егзотичне елементе, и Лесажоовом Жил Блазу, с којим га вежу многе аналогне сцене и доживљаји јунака“ (др Стојан Суботин, поговор). Да би се лакше одлучили на ишчитавање романа, придодајемо и цитат изабран насумице:

„После ових речи мој отац ишчезе а на његовом месту нађосмо само мало сјајног и лаког пепела. Прикупио сам ове драгоцене остатке. Затворио сам их у једну урну и поставио у унутрашњи табернакл наше куће, под крила херувима“

Мало сјајног и лаког пепела, довољно.

С ОВЕ СТРАНЕ

Хулио Кортасар потписао је десетине књига, али ниједна није изазвала такав „потрес“ у светској књижевности као роман „Школице“. Велика прича у којој „главни јунак Оливеира настоји да успостави истинску комуникацију с оне стране и саме речи, а оно неисказиво о себи наслућује у свом двојнику Травелеру (Силвиа Монрос Стојковић, поговор). Поред Упуства за употребу, роман чине и поглавља: С оне стране, С ове стране, Са других страна (Необавезна поглавља). Како је писао Хулио Кортасар? Цитат:

„Замишљам човека као амебу која баца пеудоподије да би сустигла и обавила своју храну. Има и дугих и кратких пеудоподија, премештања, околишања. Једног дана се то фиксира (то је оно што називају зрелошћу, одраслим човеком). С једне стране стиже далеко, а с друге не види лампу на два корака. И ту се ништа не може“.

Уосталом, није ли Карлос Фуентес, инспирисан баш романом „Школице“, назвао Кортасара „Боливаром хиспаноамеричког романа“?

О КИШУ, И (СТРАВИЧНОЈ) ПРИЧИ

Сава Бабић, „Бокорје Данила Киша“

Eсеји Саве Бабића истинска су „духовна храна“ за нас писце и читаоце. На крају крајева, и сама помисао на Данила Киша и његово стваралаштво, „чини да чујем“ глас ОНОГ револуционара чија је животна опсесија била да направи бомбу величине ораха а невиђене разорне моћи: (Записујем за монодраму):

Ја, Борис Давидович Новски, умро сам 21. новембра хиљаду девесто тридесет и седме, у четири сата после подне. Оставио сам за собом неколико цигарета, четкицу за зубе и животну причу која би, да није истражитеља Феђукина, личила на савршену биографију револуционара!

А Сава Бабић, у есеју, записује и ово:

„Али мајсторство Киша и његове стилизације управо и јесте у томе да нас доведе у такво стање и „превари“ тиме што нам се учини да све знамо. Гробница за Бориса Давидовича је тако организована да нас писац увлачи у стравичну причу о нашем времену, али причу која већ више није случајна, нити појединачна, жрвањ могуће машинерије која је организована на чврстим основама и отуда делује кроз уметничко дело (овде је одиста немогуће користити термин „типично“)“.

ТАЧНА СЕЋАЊА И ДАЛЕКЕ УСПОМЕНЕ

Габријела Гарсија Маркес „Сто година самоће“

Једна од најбитнијих одлика Маркесовог књижевног умећа јесте моћ „пласирања“ најдаљих успомена и најтачнијих сећања. Та моћ је таква да просто разгрће не само његове, већ и све наше „тешке снове“. Древно и модерно, илузија и стварност, почетна реалност и завршна магијска реалност. И ликови чији животи јесу пуно и сочно трајање „под плавим небом“ баш због необичних њихових судбина. Сторије њихових живота јесу фотографски тачни описи

„Аурелијано Сегундо се угојио, постао љубичасто црвен и налик на корњачу, све због апетита, који се могао поредити само с оним који је имао Хосе Аркадио кад се вратио с пута око света.“

Маркесова ненадмашна прича се, дакле, одмотава као са филмске траке. И то је разлог да његов роман „Сто година самоће“, докле читамо, „згрћемо“ незасито. Тада је и наша машта приморана на да се „врти“, као да је на рингишпилу. Тако и треба, доста нам је прозе које као да пишу „под утицајем седатива“!

КАФКИН ПРИЈАТЕЉ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ

„Желим да читаоци мојих књига уживају у томе што читају“, рекао је једном Исак Башевис Сингер. И, заиста, захваљујући Сингеровом умећу, његовој богатој реченици, ликовима које „као да гледамо“, ми и јесмо „приморани“ да уживамо у ишчитавању његове збирке „Кафкин пријатељ и друге приповетке“. Збирку отвара управо прича „Кафкин пријатељ“. Упознајемо Жака Кона, заправо Лорда. Надимак су му дали циници у варшавском клубу јидиш књижевника. „Носио је монокл на левом оку, висок старомодни оковратник (познат као „оцеубица“), лаковане ципеле и дерби шешир“. У клубу, о Лорду, кружила је шала: „По цео дан лежи у шатору с кисеоником, а ноћу излази као Дон Жуан“. Само неколико реченица Сингеру је довољно да дочара лик свог јунака чији сусрет са стварношћу јете суров и то заправо јесте пишчева истина о свету и човеку! А сама атмосфера коју Сингер ствара пишући, готово да је филмска. Ево примера, односно почетка „Приче из запећка“:

Напољу је падао густ снег. Предвече је почео да стеже мраз. Са Висле је дувао ледени ветар, али земљана пећ у училишту била је врела. Просјаци су пекли кромпира на жару“.

После овог цитата још јасније је због чега уживамо у ишчитавању Сингерових приповедака. Последња прича у збирци је „Има ту нешто“. Наравно, јер: да нема „ту нешто“, књига не би красила моју библиотеку.

за П.У.Л.С Милан Р. Симић

Džems Džojs, Ernesto Sabato, Gabrijel Garsija Markes, Hulio Kortasar, Književnost, Milan Simić