Tautologija i moderna metafizika: jezik, ništavilo i struktura moći kod Borhesa, Beketa, Orvela i Benjamina

Tautologija kao metafizički simptom

U formalnoj logici, tautologija je izjava koja je uvek istinita, bez obzira na vrednosti njenih delova. Međutim, u filozofiji i umetnosti XX veka, tautologija zadobija dublji, gotovo metafizički status. Postaje simptom dublje krize: urušavanja razlike između jezika i sveta, između reči i istine. U svetu u kojem se istina proizvodi jezikom, a ne otkriva u iskustvu, tautologija postaje zatvor iz kojeg nema izlaza.

Ovaj esej analizira kako četiri velikana moderne misli — Borhes, Beket, Orvel i Valter Benjamin — koriste (ili demontiraju) tautologiju da bi pokazali granice jezika, metafizike, pa i same svesti.

1. Borhes: Tautologija kao ontološka struktura sveta

U priči Tlön, Uqbar, Orbis Tertius, Borhes zamišlja svet u kojem stvari postoje samo ukoliko su opisane. Ovaj svet nije metafora za idealizam, već radikalna logička konstrukcija: tautologija postaje realnost. Ako se štap opisuje kao “visok, tanki predmet koji izgleda kao štap”, njegova stvarnost zavisi od jezika koji ga potvrđuje.

„Filozofija je, u Tlönu, grana fantastike…” (Borhes)

U takvom svetu, identitet je tautološki: svaka stvar je ono što se za nju tvrdi, a istina je posledica rečenične strukture. Tautologija se tako premešta iz logike u ontologiju: ono što se stalno ponavlja, postoji.

Povezani tekst:

• Borhes i književnost tautologije

2. Beket: Tautologija kao struktura ništavila

Kod Beketa, tautologija više nije struktura sveta, već struktura njegove praznine. U U očekivanju Godoa, jezik se stalno vrti oko istih rečenica, istih gestova, istih pitanja. “Ništa se ne dešava” je i izjava i njen sopstveni dokaz.

“Ovde se ništa ne može učiniti.”

Tautologija kod Beketa nije komična logička greška, već egzistencijalna istina: da u svetu posle smrti Boga, posle istorije, posle smisla, ostaje samo jezik koji opisuje sebe.

Tautološki svet Beketa je istovremeno precizan i apsurdan, kao dijalog sa samim sobom u zatvorenoj sobi.

Povezani tekst:

• Beket i filozofija tišine

3. Orvel: Ideološka tautologija kao instrument moći

U 1984, tautologija prestaje da bude filozofska figura i postaje tehničko oružje moći. Slogani poput:

• “Rat je mir”
• “Sloboda je ropstvo”
• “Neznanje je moć”

nisu puki paradoksi. Oni funkcionišu kao tautološke petlje: značenja koja sama sebe potvrđuju, bez spoljne provere. Oni nisu opis stvarnosti, već njen nalog.

Orvel gradi distopiju u kojoj se tautologija koristi kao jezička diktatura: ako reč znači ono što Partija kaže da znači, onda je istina ono što Partija kaže da je istina.

Tautologija postaje kraj svake filozofije: nema potrebe za dokazom, jer se tvrdnja samim svojim ponavljanjem ustoličuje kao činjenica.

Povezani tekst:

• Esej o jeziku i moći kod Orvela

4. Valter Benjamin: Tautologija i tiha katastrofa jezika

Za Valtera Benjamina, tautologija se pojavljuje kao simptom tihe katastrofe jezika. U svom eseju O jeziku uopšte i o jeziku čoveka, on piše da jezik nije samo sredstvo, već oblik postojanja stvari. Ali kada jezik izgubi tu vezu sa stvarnošću, ostaje samo njegova prazna forma  – tautologija.

U Porijeklu nemačke žalosne igre, Benjamin ukazuje na alegoriju kao figuru u kojoj značenje stalno izmiče. Tautologija je ovde njena suprotnost: mesto gde značenje ne izmiče, jer ga nema. Sve se svodi na to da je ono što jeste, jeste.

Benjamin, međutim, veruje u “jezik stvari” – čist jezik izvan tautologije i moći, koji čovek može samo nazreti, ali ne i govoriti.

Povezani tekst:

• Benjaminova alegorijska misao

  Borhes, Filozofija, ironija, Jezik, Logika, Ludvig Vitgenštajn, metafizika, orvel, saznanje, Semjuel Beket, Tautologija

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.