Autodestruktivna ponašanja – Rečenica „Želeo je sebi da oduzme život!“ najčešće je konstatacija i neverica nakon situacije u kojoj je osoba izvršila ili nameravala da izvrši suicid. U profesionalnom radu iskusili smo ili smo bili izloženi, nekom vidu autodestruktivnog ponašanja i uglavnom se pitamo da li smo dobro kao profesionalci odreagovali i da li smo mogli preventivno da reagujemo. Nakon toga javlja se čuveno zašto.
Zašto je jedna mlada osoba radila nešto što je ugrožava? Šta je uzrok takvom ponašanju?
.
Autodestruktivna ponašanja
Autodestruktivna ponašanja imaju različite oblike ispoljavanja i isto toliko opravdanja zašto se javljaju. Samoubistvo je najekstremniji oblik autodestruktivnog ponašanja, ali i sva ona ponašanja koja štete samoj osobi, a nemaju momentalni ishod vlastitu smrt, već samopovređivanje (pokušaji samoubistva, razmišljanja o samoubistvu, uzimanje alkohola i droge, izvršenje krivičnih dela, odlaganje izvršenja važnih zadataka i dr.) spadaju u autodestruktivna ponašanja. Bilo kako bilo, autodestruktivna ponašanja mogu biti svakodnevna i osnovni cilj im je da rade u korist štete.
Nije moguće nabrojati sve uzroke autodestrukcije, jer se svako sebi na svojstven način brani od nekog nezadovoljstva, pa je individualnost glavna karakteristika autodestruktivnog ponašanja. Da bi se olakšalo razumevanje uzroka i u skladu sa tim pružanje pomoći, treba otkriti šta takvo ponašanja radi za tu osobu, koju „korist“ donosi za nju tj. koju emocionalnu dobit osoba ostvaruje za sebe na takav način. Naravno, ta „korist“ nije racionalna, ali osoba oseća da iz autodestruktivnih ponašanja izvlači nešto što joj je potrebno, zadovoljava neku svoju emocionalnu potrebu.
Čudno zvučito da se neko samopovređuje, a od toga ima neku korist. Ipak kroz analizu tih radnji može se videti da, na primer, osoba time ublažava osećaj krivice, potvrđuje svoju izgrađenu sliku o sebi, uništava bol koji oseća, kažnjava nekoga na koga je besna… i, na taj način, pokušava da uništi neprijatnost koju oseća (tugu, bol, bes…) i postigne olakšanje i zadovoljstvo. Međutim,način na koji to radi donosi, moglo bi se reći, više štete nego koristi.
.
Autodestrukcija sadrži u sebi agresivnost prema drugima koja je usmerena ka sebi
Autodestrukcija sadrži u sebi agresivnost koja je usmerena ka sebi. Analiza agresivnosti je jedna široka tema koja zahteva posebno razmatranje, ali svakako treba napomenuti njen mehanizam koji prati autodestruktivnost. Psihoanaliza i Frojd govore o psihičkoj energiji ili libidu kojeg svaka osoba poseduje u manjoj ili većoj meri. Tako možemo videti ljude koji svoj energiju investiraju u druge objekte (npr. posao koji vole, osobe koje vole i dr.) ili je usmeravaju ka sebi. Dobro izbalansirani odnos ulaganja psihičke energije u druge objekte i u sebe donosi zadovoljstvo i razvoj ličnosti. Međutim, dešava se da psihička energija bude investirana samo u druge objekte, pa ti objekti postaju najznačajniji i najvredniji deo ličnosti (npr. roditelje). U tom slučaju gubitak objekta znači i gubitak sebe. U slučaju investiranja samo u sebe, osoba radi sve one stvari koje potvrđuju da ona vredi, da je savršena i najbitnija u odnosu na druge koji su beznačajni, nebitni i neinteresantni. Isto se dešava i sa agresivnim nagonom, on se može vezati ili za sebe ili će biti usmeren ka drugima. Kada je agresivnost usmerena ka drugima, agresivne osobe napadaju druge objekte, ponižavaju ih, ogovaraju… sve do činjenja teških krivičnih dela. Drugi su krivi za nezadovoljstvo i loša osećanja. U slučaju samopovređivanja, agresivnost je usmerena ka sebi, jer osoba želi da uništi ono što je boli, muči i ne da joj da „diše punim plućima“. Samopovređivanje je rešenje ili put ka postizanju zadovoljstva.
.
Agresivnost usmerena ka sebi
Kao što sam u prethodnom delu rekla, samoubistvo je ekstremni oblik autodestruktivnosti. Jedna od opšte prihvaćenih definicija samoubistva je autodestruktivan čin koji ima za cilj oduzimanje vlastitog života. Međutim, ako se osvrnemo na gore rečeno možemo se pitati da li je glavni cilj: oduzimanje vlastitog života ili nestajanje nepodnošljivih osećanja.
Tolerancija na egzistenciju-sposobnost za podnošenje života
Zašto neki ljudi podnose životne teškoće bez pokušaja da pobegnu od života, bez autodestukcije, a neki ne? Znamo da je život težak i da često frustrira naše potrebe. Adekvatnim sazrevanjem čovek stiče određene emocionalne kompetencije koje ga čine sposobnim da se nosi sa teškoćama i frustracijama koje život sa sobom nosi. U O.L.I. Integrativnoj Psihodinamskoj Psihoterapiji ta opšta sposobnost da se podnosi život sa svim svojim razvojnim i svakodnevnim problemima naziva se tolerancija na egzistenciju. To je složena sposobnost izgrađena od određenog broja bazičnih emocionalnih kompetencija koje razvijamo tokom života. Ukazaću na neke od bazičnih emocionalnih kompetencija koje čine čoveka otpornijim na frustracije života, a čiji nedostatak u razvoju dovodi do brojnih emocionalnih problema, pa i do problema autodestrukcije.
.
Ambivalencija i autodestruktivnost
Jedna od bazičnih osobenosti suicidnih osoba je ambivalentnost prema životu – stalna klackalica između života i smrti. Postoji neodložna potreba da se pobegne od patnje, a sa druge strane skrivena želja da se živi. Žele da trenutni bol koji osećaju nestane kako bi nastavile da žive. Zbog njihove ambivalencije osobe iz okoline uvek su na njihovoj klackalici. Prilično stresno i frustrirajuće deluje, jer se stalno prebacuje odgovornost na okolinu da svojim činjenjem ili ne činjenjem odlučuju o tuđem životu. Međutim, glavnu odluku ipak donosi sama osoba, a okolina može samo uticati na smer odluke. Život na klackalici nije baš zanimljiv, ne donosi potpuno zadovoljstvo(razrešenje problema). Nikada ne možeš da odlučiš čemu želiš potpuno da se prepustiš. Život uvek sa sobom nosi i prijatne i neprijatne stvari. Razrešiti ambivalenciju prema životu znači imati jasnu unutrašnju odluku „želim da živim, i pored neprijatnih stvari koje život donosi“. Sposobnost za podnošenje ambivalencije (sposobnost za toleranciju na ambivalenciju) razvija se tokom detinjstva i kada je prethodno razvijena sposobnosti za podnošenje frustracije (sposobnost za toleranciju frustracije). Znači, da bi osoba mogla nešto da odluči moraće da podnese određeni stepen frustracije koji dolazi sa odlukom. U ovom slučaju, suicidna osoba živi u začaranom krugu donošenja odluke: da li da živim, a to znači da moram da podnesem svoju nepodnošljiva osećanja ili da umrem, iako mi se živi, ali ću time da rešim svoj problem. Moglo bi se na različite načine posmatrati ambivalentnost – kako se razvija i kako se održava, ali ono što je za rad sa ovakvim osobama bitno jeste pružiti im podršku da odluče u korist svog života. U zavisnosti od uzrasta osobe, okolnostima koje prate njen život, može se napraviti plan po kome će se raditi na prevazilaženju ambivalentnih osećanja, razvijanju tolerancije na frustraciju i sa tim donošenje odluke da se živi.
.
Impulsivnost i autodestruktivnost
Druga osobina suicidnih osoba je impulsivnost – odmah i sad želim da ne osećam neprijatnost. Osoba je pod naletom energije za sopstvenim uništenjem. Ne razmišlja, samo želi da dela. Imulsivno reagovanje je prolazno i može trajati od nekoliko sati do nekoliko dana, u zavisnosti koliko je osoba sposobna da neutrališe nagone. Sposobnost za neutralizaciju omogućava da se sirova energija emocija (kao što je npr. bes, strah, očaj) najpre stiša („smiri strasti“) a potom pretvori u razumni oblik ponašanja u datoj situaciji. Ova sposobnost se izgraduje tokom detinjstva, a započinje u kontaktu sa majkom. Najpre dete uči kako da umiri samo sebe, onako kako ga je majka umirivala, a vremenom uči koju emociju umiruje (npr. kada sam ljut radim fizičke vežbe ili pričam o tome). Kod agresivnih nagona, sposobnost osobe za neutralizaciju pretvara je u unutrašnju snagu kojom se bori protiv problema. I kod odraslih osoba često možemo primetiti da im manjka sposobnost stišavanja pa takve osobe besne, ne mogu da odlože zadovoljenje svojih potreba, imaju izlive emocija na male povode i dr. Sposobnost za neutralizaciju posebno dobija na značaju kada su situacije „nabijene emocijama“ odnosno u kriznim situacijama. Da bi osoba neutralizovala impuls za sampovređivanjem, potrebno je da neko bude uz nju, jer ona to sama očigledno ne može, odnosno da joj bude neutralizator i mentalna podrška i snaga. Pokušaće da prepozna osećanja suicidalne osobe, umesto nje će ih mentalno obraditi-razumeti činjenično stanje, njegove želje, uverenja, svrhu takvog ponašanja, a potom će ih vratiti samoj osobi na način da ih lakše razume. Proces mentalizacije nije samo puko ponavljanje tuđih reči, već suštinsko filtriranje namere šta činom samopovređivanja osoba želi da uradi i šta očekuje od okoline. Sposobnost za mentalizaciju suicidalna osoba razvija tokom razgovora sa profesionalcem nakon prolaska krizne impulsivne situacije. Ona uči da razume, mentalno obradi sopstvene emocije i stanja, da „razume sebe“. U literaturi se mogu pronaći razne tehnike za razvoj navedenih sposobnosti, ali se i kroz svakodnevnu komunikacije pospešuje njihov razvoj.
.
Celovito doživljavanje stvarnosti
Jedna od ključnih emocionalnih kompetencija je ono što u OLI metodu nazivamo celovitost objekta-ili „lepak psihe“. Impulsivnost je vezana i za celoviti doživljaj sebe i drugih. Loša kontrola emocija uzrokovana je nedostatkom sposobnosti da se trenutna situacija sagleda na razborit način, sa svim svojim pozitivnim i negativnim stranama, potom da se prihvati i deluje na najbolji način za tu osobu. Osoba koja nema ovu sposobnost sagledava svet ili crno ili belo. Mehanizam cepanja je dominantan i izražava se kroz fokusiranje samo na jednu stranu, u slučaju suicida samo na negativno-crno. Obezvređivanje sebe rezultira očajem ili mržnjom usmerenom ka sebi. Kad izgubi lepak psihe, sposobnost celovitog opažanja sebe i drugih, izmešanih dobrih i loših aspekta, osoba „odlepi“, stvari vidi ekstemno crnima ili belima.
Zbog tog mehanizma cepanja i nesposobnosti za neutralizaciju, kao i nedovoljno razvijene kontantnosti objekta (bazične sigurnosti dobijene u porodici), suicidalne osobe brzo menjaju raspoloženje, čini nam se da na najmanji povod reaguju burno, teško posle toga opraštaju i teško prevazilaze razočarenja. Razvoj ovih sposobnosti je važan i zahteva tretmanski rad u dužem periodu.
Treća osobina suicinih osoba je rigidnost – kategoričko mišljenje. Oštro sude i lako smeštaju ljude, sebe, situacije u razdvojene suprotne kategorije dobrog i lošeg (idealizuju ili ocrnjuju). Kod suicidalnih osoba fokus je uglavnomna negativnim stvarima, a pozitivne stvari se zanemaruju, nisu bitne, odnosno potiskuju se. Celovit doživljaj sebe (ja sam u isto vreme i dobar i loš) nije prisutan. U situacijama kada „naleti“ problem osoba razmišlja isključivo crno i sve što je do tada bilo lepo se zaboravlja. Rigidnost se ogleda i u ponavljanju istog obrasca samopovređivanja – isti način, ista mesta, često su iste osobe uključene i iste misli koje pokreću situaciju. Jačanjem celovitosti doživljaja (sebe, drugih i situacija) i konstantnosti smanjivaće se rigidnost u celokupnom ponašanju, a sama osoba će se osposobiti vremenom da odstupi od već utvrđenih obrazaca.
Otpornost na životne teškoće je složena sposobnost, sastavljena od određenog broja bazičnih emocionalnih kompetencija, među kojima su sposobnost za podnošenje frustracije, sposobnost celovitog doživljavanja stvarnosti, sposobnost utišavanja i obrade emocija….
Dajte do znanja osobi da nije sama, budite dobar i pažljiv slušalac, ne kritikujte je, ne morališite, ne sažaljevajte, budite strpljivi i otvoreno postavite pitanja vezana za samoubistvo, pokušajte da utvrdite da li osoba ima jasan plan kako će izvršiti samoubistvo, uklonite sve rizične predmete, nemojte pokušavati da je „razveselite“ i utešite omalovažavanjem njenog problema („nije to tako strašno“, “proći će to“), budite dobar podnosilac tišine, ćutite zajedno sa tom osobom.
Smernice za osobe koje su podrška suicidnim osobama:
Pomozite osobi da shvati da su problemi rešivi, a ako i nisu – da postoje načini kako prihvatiti nerešive probleme i da postoje druge alternative osim samoubistva. Pomozite joj da shvati da nepodnošljivi unutrašnji doživljaj koji ima neće trajati večno i da samoubistvo nije nikakvo rešenje. Pomozite joj da shvati da ne želi da ode zauvek, već samo da njen doživljaj nestane na neko vreme.
Autor: Marina Brašić
Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E
Autodestruktivna ponašanja added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →