Gistav Flober – Salamba: roman spektakl

„Ništa se veliko ne postiže bez fanatizma“ (G. Flober)

„Bilo je to u Megari, predgrađu Kartagine, u Hamilkarovim vrtovima. Vojnici kojima je komandovao u Siciliji priredili su veliku gozbu da proslave godišnjicu bitke kod Eriksa, a pošto je gospodar bio odsutan, a njih mnogo, jelo se i pilo potpuno slobodno.“

Ovako otpočinju prve, nezaboravne rečenice blistavog Floberovog romana koji je, u ono davno vreme pre filma i televizije, u pisanoj formi predstavljao nešto kao dalekog pretka današnjih epskih filmova i serija poput holivudskih filmova „Antonije i Kleopatra“, „Gladijator“ ili novijih vizuelnih spektakala kao što su „Gospodar prstenova“ ili „Borba prestola“. „Salamba“ – roman u sinemaskopu, pisan mnogo pre nastanka te reči i tehnologije – epska je priča puna širokih slika u koloru o pobuni i krvavim bitkama, o ljubavi i nasilju, o drevnim bogovima i magiji, o toj legendarnoj i davno nestaloj Kartagini, čije ime samo po sebi nosi nešto od romantične i glamurozne predstave o prohujaloj slavi i moći.

Kartagina, „gospodarica mora, sjajna kao sunce, a strašna kao bog.“ Kartagina najveći protivnik kog je stari Rim ikada imao i od koje je odavno ostao samo prah.

„Veliki grad, koji je ispod njih spavao u mraku, odjednom ih zaplaši silesijom stepenica, visokim crnim kućama i maglovitim bogovima, još svirepijim od njegovog naroda…

Ulegnuta duž jedne duge krivine, varoš se spuštala sa svojim hramovima, pozlaćenim krovovima, kućama, palmovim bokorima…bedemi su činili kao džinovski rub tog roga izobilja, koje se izlivalo…“

Napisavši „Gospođu Bovari“, roman koji mu je doneo koliko slavu toliko i razne probleme, uključujući osude dela javnosti i sudske postupke, „zamoren modernim svetom“ Flober se okrenuo nečemu sasvim drugačijem – antičkoj istoriji koji je pokušao da oživi kao nešto što je proživljeno „emocijama i osećajima“. Flober je u tom cilju izabrao jednu malo poznatu epizodu iz istorije – pobunu kartaginske najamničke vojske nakon Prvog punskog rata (239. g. pre n.e). Roman je pisan nekoliko godina. Pročitavši sve antičke pisce koji su pisali o Kartagini, a posebno Polibija, koji je najdetaljnije prikazao rat sa najamnicima, Flober je proveo par meseci u Tunisu, obilazeći sva mesta gde je rat vođen. U međuvremenu, spalio je prvu verziju svog romana i zatim, inspirisan utiscima i vizijama koje je nosio nakon lutanja ruinama antičkog sveta, ponovo krenuo od nule, da tokom nekoliko godina ispriča priču o Salambi i njenom rodnom gradu. Iz stranica njegovog romana izranjaju jarke egzotične slike pune boja, mirisa i zvukova davnog grada, njegove vreve, svetkovine, ceremonije, njegovi vrtovi, ulice, hramovi, emocije ljudi – nestali svet koji umetnička lepota „vraća kao život i istinu.“

„Prodefilovaše Kamonovom ulicom i Cirtskom kapijom izmešanni strelci s hoplitima, starešine sa vojnicima…Oklopi su im bili ulubljeni katapultima, a lica potamnela od pripeke u bojevima. Promukli uzvici izbijali su iz gustih brada: poderane pancirske košulje udarale su o balčake mačeva, a kroz otvore na tuču videli su se goli udovi, strašni kao ratne mašine…“

Flober je proveo pisanje Salambe u nekoj vrsti ekstaze koju je opisao kao „crnu bolest“ koja ga troši i fizički i duhovno: „Ne mogu više, pisao je jednom prijatelju, opsada Kartagine, koju završavam, potpuno me je dokrajčila. Ratne mašine mi seku kičmu, umesto znoja curi mi krv, svako veče dobijam temperaturu, jedva držim pero.“

„Gal je priljubljenih usana uz otvore svog šatora, ječao od iznurenosti i tuge. Mislio je na miris pašnjaka u jesenja jutra, na snežne pahuljice, na rikanje bivola izgubljenih u magli, pa mu se, sklapajući oči, činilo da vidi kako po barama, u dubini šuma, podrhtavaju vatre iz dugih koliba sa slamnim krovom“.

Kao na filmskom platnu, bez učenih komentara iz istorijskih priručnika, Flober jednostavno prikazuje vrtoglave scene koje se pamte. U velikoj epopeju o pobuni, opsadama gradova i bitkama sa slonovima, provejavaju junačke i romantične priče o vođi najamnika po imenu Mato, fatalno privučenom lepotom nedostižne kartaginske plemkinje, kćerke vojskovođe Hamilkara; o Salambi, krhkoj i junačkoj kćerci Kartagine, koja prvo gubi pa onda vraća plašt boginje Tamide; ili priča o oholom Hamilkaru, gospodaru života i smrti svojih robova i vojnika, koji krši zakone svoga grada i njegovih bogova da bi spasao život sina Hanibala.

„Preci koji su mu počivali pod nogama slali su njegovom srcu nešto od svoje večnosti. Osećao je da je sasvim blizu podzemnih duhova. Bila je to kao radost jednog Kabira; i snažni sjajni zraci koji su mu padali na lice, izgledali su mu kao krajevi neke nevidljive mreže koja ga je preko bezdana vezivala za središte sveta“.

Nezaboravne su slike Salambe koja pleše u hramu tokom verske ceremonije i erotično se uvija oko svetog pitona; ili Hamilkara, koji posle dugog putovanja obilazi nadzemno i podzemno bogatstvo svojih palata, usput surovo kažnjavajući sluge i za najmanju pogrešku; ili brojne masovne scene bitaka, poput pobunjeničke vojske koja gine na zidinama Kartagine; ili slike surovih pogubljenja zarobljenika; prizor lavova koji su prikucani na krstove i zapaljenih slonova sa odsečenim surlama; ili priča koja se po užasu možda najupečatljivija: žrtvovanje kartaginskih dečaka kao jedini načinu koji je sveštenicima preostao da bi umilostivili surovog boga Moloha i spasli grad od uništenja.

„Slonovi uđoše u tu ljudsku masu. Šiljci na njihovim prsima razdeliše je, koplja na njihovim zubima počeše da riju po njoj kao raonici plugova…videla se samo velika gomila na kojoj su se ljudska tela činila kao bele pege, komadi od tuča kao sive ploće, a krv kao crvene rakete.“

Slikar epskih scena i sveprožimućeg nasilja, Flober je isto tako i veliki slikar pejsaža, treperavih mediteranskih predela sa suncem koje se rađa ili se gasi, sa varljivim svetlom koje oslepljuje i omamljuje, sa neprekidnom hukom morskih talasa, ehom ribarskih glasova, zujanjem cvrčaka.

Poslednje poglavlje romana predstavlja i vrhunac epske i romantične drame o varvarinu Matu i plemenitoj Salambi. Prvi prolazi put torture i pogubljenje, dok se Salamba priprema za venčanje. Finalna scena, u nekoj vrsti klimaksa, kroz prizor patnje i umiranja, predstavlja i trenutak neočekivanog ponovnog susreta ta dva toliko udaljena i različita bića, koje je samo neverovatna avantura koja se naziva život mogla da na momente privuče i spoji – jednom u vidu kratktrajne ljubavi, drugi put u beskraju smrti.

„Došao je tačno pod samu terasu. Salamba je bila nagnuta nad ogradom; te strašne zenice posmatrale su je, i ona se seti svega što je on podneo nje radi. Iako je umirao, on ga je videla u njegovom šatoru, na kolenima, kako joj rukama obuhvata struk i šapuće umilne reči; izgarala je od želje da ih još jednom oseti, da ih čuje; nije se mirila sa njegovom smrću! U tom času Mato silno uzdrhta; ona htede da vikne. On pade nauznak i više se nije maknuo.“

Roman je odmah po objavljivanju doživeo veliki uspeh kod čitalaca. Bio je inspiracija za brojna umetnička dela, od slikarstva, opere (Musorgski) do filma. I danas je primer rekonstrukcije prošlosti koja snagom inspiracije i piščeve mašte postaje stvarna bez obzira na njenu realnu zasnovanost. Posebna lepota leži i u ritmu Floberovih rečenica koje poput nekog eha, poetske opere, odzvanjanju i nakon što se sklope korice knjige.

„Briljantnost stila podrazumeva i da se sve prihvati. Čitalac ostaje bez reči nad rečenicama koje težinom zlata ili bronze natkriljuju romanesknu fantaziju o Hamilkarovoj kćerki“ (Margaret Jursenar).

za P.U.L.S.E: Duško Lopandić

Duško Lopandić, Francuska književnost, Gistav Flober, Salamba