Rad je stvorio čoveka

(Priča o Nagonu za samopotvrđivanjem)

 

Rečenica iz naslova (Rad je stvorio čoveka) jeste jedna od najpoznatijih, najpopularnijih i najčešće korišćenih krilatica marksističke filozofije, kojima je tako obilovao društveni život komunističkih i socijalističkih zemalja druge polovine dvadesetog veka, širom sveta, a ponajviše u istočnoj i jugoistočnoj Evropi. Prožeta je romantičarskim zanosom ljudske jednakosti, zajedništva i konstruktivnog pregalaštva, na putu u svetlu budućnost, koja otprilike predstavlja socijalni raj za sve ljude na planeti. Sećam se patosa sa kojim su nam je predstavljali profesori, ne samo marksizma i sociologije, već i istorije, biologije, književnosti… Taj romantičarski duh oseća se već u izvornom članku Fridriha Engelsa: Uloga rada pri pretvaranju majmuna u čoveka, odakle je krilatica i potekla.

 

 

Učinilo mi se zanimljivim da se još jednom spustimo toboganom poslednje faze ljudske evolucije, faze u kojoj je „od majmuna nastao čovek“ – kako reče Engels, oslanjajući se na Darvinova učenja. Jedina razlika u odnosu na Engelsov spust biće obraćanje pažnje na psihološke karakteristike čoveka, kao i na ulogu ljudske psihologije u dešavanjima tokom tog evolutivnog spusta. Naime, marksističku filozofiju odlikuje globalno sagledavanje toka i transformacija socijalnih odnosa kroz ljudsku istoriju, u kome su ljudske psihoemotivne karakteristike istaknute na blago rečeno insuficijentan i definitivno neobjašnjen način, preko dve uniformne grupe: eksploatatore i eksploatisane. Zato bi, čini se, primereniji naziv za marksističku filozofiju bio marksistička sociologija, time pokazujući između ostalog i to koliko je sociologija bez psihologije površna društvena nauka. Odiseja komunizma u drugoj polovini dvadesetog veka predstavlja verovatno najveći sociološki eksperiment u ljudskoj istoriji, koji je najočiglednije pokazao upravo to – da su zaključci socioloških analiza neprimenljivi u praksi kao anticipacija budućih transformacija društvenih odnosa, bez podrške psihologije. Sociologija i psihologija zajedno, u međusobno prožimajućem odnosu – to već zaslužuje da se nazove filozofija.

 

Rade i životinje, ne samo čovek

 

Neću se više osvrtati na Engelsov članak, iako će mi neke njegove opservacije služiti kao poštapalice u ovom prikazu. Tako i počinjem, pokušajem da definišem ono što u tom članku nedostaje. Najpre, to je definisanje rada kao životne, biološke kategorije, mnogo pre profilisanja njegove uloge u socijalnom razvoju čoveka. Fasciniranost i opsednutost društvenim, uz zanemarivanje biološkog u čoveku, tipično je slepilo narcizma ljudske svesti, čemu nisu odoleli ni Marks i Engels. 

Kao i sve druge karakteristike i aktivnosti živog sveta, rad podleže procesima evolucije tog istog sveta. Bilo bi nedopustivo površno kategoriju rada svesti na sofisticirane i osmišljene ljudske aktivnosti, kao što je recimo rad na obradi zemlje, u proizvodnom pogonu ili na šalteru banke. Ljudski rad podrazumeva i branje voća, što se nimalo ne razlikuje od sličnih aktivnosti nekih životinja. Ako neko misli da razlika postoji u tome što je čovek osmislio skladištenje ubranog voća radi odložene upotrebe, slično radi i veverica, koja u istu svrhu skladišti lešnike.

 

 

Na ovom nivou, gde rad definišemo u njegovom bazičnom smislu – u kome je njegova svrha više nego očigledna, neopterećena komplikovanom ljudskom psihologijom, a to je održanje života – moramo se složiti da sve aktivnosti životinja koje služe održanju njihovog života predstavljaju nekakav rad. Jurcanje za plenom i bežanje od predatora jeste rad, kao što je rad pravljenje gnezda ili kopanje jama u cilju zaštite od hladnoće ili predatora. Zar nije ogroman rad seoba ptica u toplije krajeve u jesen, a onda povratak na mesta bogata hranom u proleće?

Tako dolazimo do toga da rad moramo podeliti na rad u opštem, biološkom smislu, koji podrazumeva rad svih živih bića, i rad kao ljudsku socijalnu kategoriju. Ne sumnjam da je Engels mislio na ovu drugu kategoriju, dok je pisao svoj članak. 

Svrhe rada 

 

Razvoj razmišljanja kroz evoluciju možemo uporediti sa izoštravanjem slike na optičkom instrumentu, kada od mutnih i slivenih detalja polako dobijamo jasno konturisanu sliku. Razmišljanje nije zaslužno samo za jasniji pogled, već svojim učinkom doprinosi i da se nejasno isprepletani nagonski motivi živih bića zasebno istaknu, čime postaju uočljiviji u svojoj posebnosti. U slučaju motiva za rad, kod čoveka je jasnije vidljivo nego kod drugih životinja da nije u pitanju jedino održanje života, nego i održanje života na što lakši i što lagodniji način.

Ne možemo se oteti utisku da prvi sofisticirani oblici ljudskog rada kao svrhu imaju za cilj da čoveka poštede ne samo od neizvesnosti preživljavanja, već da ga poštede i od samog rada. Odnosno, da smanje količinu rada a povećaju njegov učinak. Zašto se mučiti i preduzimati naporne i emotivno iscrpljujuće selidbe, kada se sve može rešiti izgradnjom sigurnog staništa, skladištenjem hrane, toplom vatrom…

Tako je, i to je važno! Imaju za cilj da ga poštede ne samo od rada već i od psihoemotivnog iscrpljivanja.

Prikazom prapočetaka sofisticiranijih oblika ljudskog rada donekle smo izašli iz sveta životinja, ali još uvek nismo došli do Engelsa. Međutim, prilično stabilno zavrtele su se navedene dve svrhe sofisticiranog i osmišljenog rada. Ako znamo da rad, pogotovo prekomerni nametnuti rad, predstavlja određenu vrstu psihoemotivnog iscrpljivanja, može se steći utisak da je odvajanje ove dve svrhe pleonazam. Razlika ove dve svrhe rada ipak postoji, na nivou dubljih emotivnih motiva. Rad nije uvek psihoemotivno iscrpljivanje, štaviše u ogromnoj proporciji predstavlja psihoemotivno zadovoljstvo; pritom, količina i kvalitet rada koji određuju da li će on biti iscrpljivanje ili stimulativno zadovoljstvo zavisi od niza činilaca društvenih okolnosti i individualnih karakteristika radnika, značajno se i kontinuirano menjajući kroz istoriju. Sve ovo zaslužuje posebnu i iscrpnu analizu, ali definitivno ne možemo negirati trend težnji da se što manjim radom dobije što više, nezavisno od toga da li se rad doživljava i kao zadovoljstvo. Ove težnje možemo posmatrati kao prirodnu lenjost živih bića, primetne su i kod životinja. Tehnološki razvoj neumitno ide svojim tokom, delom i u pravcu povlađivanja prirodnoj lenjosti. Već nije teško zamisliti budućnost u kome će sve ljudske prirodne potrebe zadovoljavati mašine, odnosno tehnološki proizvodi, bez konkretnog rada pojedinca.   

Psihoemotivno iscrpljivanje u svom najosnovnijem obliku možemo predstaviti kao strah od smrti – zbog nedostatka hrane, izloženosti predatoru… Ovo je jasno kada su u pitanju proste aktivnosti – seobe, i slično… Međutim, pošteda od psihoemotivnog iscrpljivanja kao svrha rada značajno se menja evolutivnim razvojem čoveka, pre svega razvojem razmišljanja i nastankom svesti o sebi. U uslovima postojanja svesti o sebi, strah od smrti prerasta svoju evolutivnu ulogu neposrednog očuvanja života. Čovek počinje smrti da se boji ne samo u funkciji opstanka, već i smrti kao prirodne životne pojave, kojom se život neminovno završava. Sa pozicije prethodne faze evolucije ovaj strah je iracionalan, i stvara novu iracionalnu emociju: želju za besmrtnošću.

Uporedo sa ovim dešavanjima, pošteda od psihoemotivnog iscrpljivanja kao svrha rada takođe se transformiše, dobijajući elemente iracionalnosti. Njen iracionalni deo polako izrasta i utapa se u sledeću, najsofisticiraniju svrhu rada.

Najsofisticiranija svrha rada

 

Ako psihoemotivno iscrpljivanje predstavimo kao jedan od oblika ljudske patnje, njena suprotnost biće psihoemotivno zadovoljstvo. Uklanjanje patnje otvara prostor za pojavu zadovoljstva. Ovo je nedvosmisleno jasno kada je u pitanju rad koji čoveka pošteđuje migracije u toplije krajeve da bi izbegao patnju zbog očekivane hladne zime. Međutim, ljudske patnje novog doba, doba ljudske civilizacije, imaju mnogo oblika. Svest o sebi, koja je čoveka izdigla iznad drugih životinjskih vrsta, iznedrila je nebrojeno mnoštvo iracionalnih patnji, patnji čijeg porekla čovek nije svestan. Logično je da čovek pokušava da se oslobodi ovih patnji, postupcima koji izvesno predstavljaju neku vrstu rada.

Dozvoliću sebi da te patnje, koje se kako rekoh manifestuju u nebrojeno mnogo različitih oblika (anksioznost, depresija, bolesti zavisnosti…), svedem na njihove korene, zahvaljujući tome što sam tu problematiku potanko već obradio u drugim svojim tekstovima.

Osnov svih ljudskih iracionalnih patnji jeste nesvesno potiskivanje narcizma, a narcizam je neminovni proizvod svesti o sebi. Potisnut je iz racionalnih razloga, da bi omogućio optimalno preživljavanje u sistemu društvenog življenja. Sredstvo potiskivanja narcizma jeste ljudski moral, specifični psihoemotivni konstrukt više svesti ljudskog roda koji reguliše život u zajednici. Potisnuti narcizam stvara emotivni naboj koji se na svesnom nivou doživljava kao patnja. Jedini razuman način ispoljavanja svog narcizma, koji neće ugroziti ljudsku jedinku, jeste ispoljavanje narcizma preko društveno dozvoljenih aktivnosti – društveno korisnog rada. Sila koja tera na takve aktivnosti jeste nagon za samopotvrđivanjem.

Eto, to je ta najsofisticiranija svrha rada – ublažavanje emotivnog naboja potiskivanja narcizma. Sve ikada sprovedene ljudske radnje koje nemaju za cilj neposredno preživljavanje i održanje vrste, svih ljudi kroz istoriju, predstavljaju lični rad pojedinaca čija svrha jeste smanjivanje emotivnog naboja proisteklog iz potiskivanja svog narcizma. Ova svrha rada u najvećoj meri učestvuje u iracionalnim motivima za „rad koji je stvorio čoveka“, i obećava da će čovek imati motiva za rad i kada ne bude morao ništa da radi da bi živeo.

 

Nagon za samopotvrđivanjem

Ponovićemo ono što za sada imamo kao šturu i krajnje deskriptivnu definiciju: nagon za samopotvrđivanjem predstavlja sve one (iracionalne) motive za ljudske aktivnosti koje prevazilaze osnovne prirodne potrebe održanja ličnog života i održanja vrste.

 

 

Taj nagon obeležava čitavu ljudsku svesnu istoriju. Sve oblike organizacije socijalnog funkcionisanja, miran suživot i ratove, sva dela materijalne i duhovne izgradnje, religije, filozofsku i naučnu misao, umetnost, velike segmente profesionalnog rada, celokupan angažman u slobodnim aktivnostima (hobiji), sve oblike zavisnosti… Nagon za samopotvrđivanjem gonio je na velika dela Platona, i Tomu Akvinskog, Martina Lutera, Šekspira, Getea, Đordana Bruna (njega je čak odveo u smrt, kao i mnoge druge), Darvina, Marksa i Engelsa, Frojda… I Hitlera i Staljina, svakako. Isti nagon tera alpiniste na opasne uspone, neke druge ljude na vožnju formule 1, moćne da budu još moćniji, bogate da budu još bogatiji, slavne da budu još slavniji, žene da budu lepše, muškarce da budu muževniji, uzgajivače golubova da pobedjuju na izložbama, na pobedu tera šahiste, sportiste, umetnike amatere, rešavače ukrštenica… Zavisnike tera da iluziju zadovoljavanja ovog nagona potraže prečicom – preterivanjem u hrani, piću, pušenju, kocki, opojnim drogama…

Ovaj nagon, kao i svi nagoni u čoveku, bez obzira na to da li su životinjski ili moralni, funkcioniše na nesvesnom nivou. To znači da nismo svesni šta nas tera da se samopotvrđujemo. Teranje osećamo kao neodoljivi poriv da radimo u skladu sa potrebom samopotvrđivanja. Kako sitne pojedinačne postupke i radnje, tako i celokupnu organizaciju života podređujemo i prilagođavamo toj potrebi. Većina nas ne samo da nije svesna šta nas tera, već nije svesna ni postojanja teranja kao fenomena, to jest, ne razmišlja o tome.

 

 

Moja potraga za strukturom nagona za samopotvrđivanjem, u odnosu na opšta ljudska stremljenja ka uznošenju i fascinacijama sobom, u nekom smislu, čini se, predstavlja vraćanje unazad; vraćanje na korene od kojih nas je vihor ljudske svesti davno odvojio. Predstavlja rovarenje po mulju debelih nataloženih slojeva nesvesnog u nama, čije postojanje otprilike i možemo da podnesemo jedino neprestanim daljim uznošenjem i fascinacijama.

Da li takva moja potraga ima smisla? Šta se time može dobiti, osim deprimirajućeg deziluzionisanja?

Psiholozi su davno utvrdili da upoznavanje (dovođenje u svesno) i analiza ličnih nesvesnih sadržaja doprinosi oslobađanju od neurotičnih konflikata. Time čovek postaje zreliji i bolji. Upoznavanje ličnih nesvesnih sadržaja jeste neprijatan, deziluzionišući proces, ali na kraju sledi nagrada. Nagrada u vidu realnijeg sagledavanja sebe. Ako na ovaj način doživimo potragu za strukturom nagona za samopotvrđivanjem, neće nam biti teško da prihvatimo da to nije korak unazad, već korak napred u odnosu na iracionalna stremljenja za novim i novim fascinacijama sobom. 

 

Struktura nagona za samopotvrđivanjem

 

Svaka priča, pa i ova moja, dozvoljava određene umetničke slobode, pa i korišćenje nekih reči i izraza u skladu sa dispozicijama intuicije autora, što može unekoliko prevazilaziti stroge jezičke konvencije. Zato ću dodatno pojasniti neke od ključnih termina i njihove funkcije u ovom tekstu.

Nagon je reč koju definišem kao formirani uslovni refleks živog bića, čiji refleksni luk povezuje određenu životnu potrebu i aktivnosti koje realizuju zahteve te potrebe. Sama reč refleks označava da se aktivnosti sprovode automatski, bez razmišljanja, odnosno na nesvesnom nivou. Potreba je emocija, poriv da se dođe do nečega ili nešto izbegne. U ovom smislu predstavlja jedan od dva suštinska dela nagonskog refleksnog luka, pored drugog dela koji je predstavljen aktivnošću (radnjom) na zadovoljavanju potrebe. Termine racionalno i iracionalno u najvećoj meri koristim da bih ukazao na dva različita izvora ponašanja: 1) ponašanje proisteklo iz primarnih (životinjskih) nagona, koje nazivam racionalnim; 2) ponašanje proisteklo iz sekundarnih (moralnih) nagona, koje nazivam iracionalnim.

Iracionalnost u ovom smislu, kao što će se još videti, zapravo je posredna racionalnost. Svi ljudski nagoni, kako životinjski tako i moralni, imaju za cilj održanje života. Kod životinjskih (primarnih) nagona to je jasno vidljivo, zato što je veza potrebe i aktivnosti na njenom zadovoljavanju direktna. Kod moralnih nagona postoji posrednost u ovoj vezi. Naime, ljudska jedinka zadovoljavanjem moralnih nagona takođe obezbeđuje hranu, razmnožavanje, zaštitu od predatora, estetska zadovoljstva…, ali to čini izokola, iskazivanjem svoje lojalnosti društvu kome pripada, a koje će joj zbog toga pomoći u zadovoljavanju potreba.

Snaga nagona za samopotvrđivanjem, a on je mnogo snažniji od bilo kog pojedinačnog moralnog nagona, ta snaga rezultat je njegove sveobuhvatnosti. U njemu su objedinjeni svi primarni lični (kiseonik, voda, hrana, razmnožavanje i strah od predatora) i primarni interpersonalni (odnosi prema roditelju, potomku i drugim ravnopravnim jedinkama) nagoni, kao i poslednja primarna i prva sekundarna emocija-nagon: odnos prema narcističkom.

Iz ove poslednje emocije-nagona proističe čitav ljudski moralni sistem. Njena osnovna karakteristika je ambivalentnost, koja je izvor svih ljudskih ambivalentnosti. Ambivalentnost odnosa prema narcističkom porekla je suprotstavljenosti dva bazična ljudska psihološka stava: 1) narcizam je bazični najprijatniji svesni doživljaj sebe i okolnog sveta (ovaj stav je porekla primarnih nagona); 2) narcizam se mora potiskivati i sakrivati, kako od drugih tako i od sebe, jer je štetan u realizaciji zadovoljavanja svojih ličnih primarnih potreba u uslovima društvenog života (stav porekla moralnih nagona).

 

Iracionalnost nagona za samopotvrđivanjem

 

Koje su to karakterne crte ovoga nagona koje predstavljaju njegove iracionalne komponente? Najdublji koreni svakog iracionalnog nagona vode poreklo iz racionalnih primarnih nagona, štaviše, svaka iracionalnost u nagonskom ponašanju može biti, uz strpljivu analizu, svedena na te racionalne korene. Racionalno je jesti, jer bez hrane ne bismo preživeli. Ali ako jedemo više nego što je neophodno da bismo preživeli, čak svesni da time potencijalno ugrožavamo svoj život, takvo ponašanje jeste iracionalno. Ovaj primer za mene predstavlja neodoljivu ilustraciju svih iracionalnosti u ljudskom ponašanju, pa i iracionalnosti nagona za samopotvrđivanjem.

Hrabro ću staviti paralelu: iracionalnost ljudskog ponašanja = preterivanje u zadovoljavanju primarnih nagona.

Ostaje da povežemo preterivanje u zadovoljavanju primarnih nagona sa preterivanjem u samopotvrđivanju. Stekli smo relativno jasan utisak da se nagon za samopotvrđivanjem najvidljivije manifestuje u radnim aktivnostima. Povezanost rada i zadovoljavanja primarnih nagona nalazimo ako se vratimo na početak teksta, na definiciju rada kao biološke kategorije. Tamo smo videli da je svrha rada održanje života jedinke i vrste, a to se postiže zadovoljavanjem primarnih nagona. Dakle, samopotvrđivanje kroz rad predstavlja posredno preterivanje u zadovoljavanju primarnih nagona.

Ovim smo, nadam se, ukazali na preterivanje kao osnovni sadržaj iracionalnosti nagona za samopotvrđivanjem. Još uvek nismo objasnili poreklo potrebe za preterivanjem. Već se naslućuje da se tu radi o narcizmu, kao i o davno izabranom modelu života – kompromisu prihvatanja relativnih ograničenosti u zadovoljavanju primarnih nagona zarad prednosti društvenog života, sve to realizovano sistemom ljudskog morala.

Potraga za poreklom neke pojave podrazumeva vraćanje kroz vreme, u prapočetke formiranja te pojave. Fascinantno je koliko nastanak i razvoj jedinke verno i u potpunosti oslikava nastanak i razvoj vrste kojoj jedinka pripada, kako u morfološkom tako i u psihološkom, pa i sociološkom smislu. Zato rekapitulacija psihoemotivnog razvoja ljudske jedinke koja sledi, istovremeno predstavlja i rekapitulaciju razvoja ljudske vrste.

 

Doživljaji na početku života

 

Osnovna pretpostavka narednih tvrdnji je da emotivni doživljaji iz najranijeg doba života, koji su u potpunosti u nesvesnom, ostaju tamo zabeleženi. I ne samo da su zabeleženi, već uveliko i presudno učestvuju u formiranju nagona koji do punog izražaja dolazi mnogo kasnije u životu.

Koji je osnovni emotivni utisak novorođene ljudske jedinke? Akt rađanja jeste nezamislivo teška emotivna trauma. Varamo se ako mislimo da je nismo zapamtili. Kasniji realni i neurotični strahovi od smrti, razne fobije… sve to vuče emotivne korene iz ovog traumatičnog događaja.

 

 

Neposredni život posle rođenja unekoliko podseća na stanje nirvane u kome smo bili pre rođenja. Novorođenče ima zadovoljene sve primarne nagone, bez ikakvog truda sa svoje strane, samo zato što postoji. Dovoljno je da pokaže svoje emotivno nezadovoljstvo, odnosno uskraćenost zadovoljavanja nekog od nagona, i zadovoljenje pristiže. Posle prve velike kazne – akta rađanja, koji ujedno predstavlja ulazak u realni svet – pristižu i druge kazne. Kazna može biti jednostavan izostanak zadovoljavanja u trenutku kada ono to zahteva. Ili nešto nevezano sa roditeljem, recimo grčevi u crevima. Kazne predstavljaju suočavanje sa realnim svetom, svetom van nirvane. Sve to ostaje na nesvesnom nivou, svakako. Ali, zapamćeno u nesvesnom.

Koji primarni nagoni igraju ulogu u prvim zadovoljavanjima i frustracijama? Pa oni dobro poznati, naši jedini: nagon za kiseonikom, nagon za vodom, nagon za hranom i seksualni nagon. Pretpostavljam da se nagonski strah od predatora u svesti profiliše kao vezan za predatora kasnije, odnosno tek posle upoznavanja predatora kao realnosti spoljnog sveta, a emotivnu komponentu pozajmljuje od straha od ugušenja, doživljenog pri rađanju. Takođe se kasnije aktiviraju i interpersonalni primarni nagoni: odnos prema roditelju, odnos prema potomku i odnos prema drugim ravnopravnim jedinkama.

Sve u svemu, ljudska jedinka na početku života ima zadovoljene sve primarne nagone a priori, bez svoje zasluge, samo zato što postoji. Izrastanje svesti o sebi ne zaboravlja ovaj emotivni utisak, iako ga se niko od nas svesno ne seća.

Da li je to dovoljno da svest o sebi formira narcizam ljudske svesti, kao svoju osnovnu psihoemotivnu odrednicu? I da li je to dovoljno da narcizam ljudske svesti formira volju za svemoć, kao snažni i sveprisutni, a u najdublje dubine nesvesnog potisnuti motiv ljudskog funkcionisanja?

 

Narcizam, volja za svemoć, povratak u Raj

 

Hoću reći da je narcizam ljudske svesti potreban da bi se imao doživljaj da sam ja taj koji je izgubio privilegiju potpunog uživanja bez ikakvih ličnih napora i zasluga (izbačen iz Raja), i da sam ja taj koji treba da se vrati u takav život. Niko drugi mene ne zanima, osim onoga ko mi omogućava takav život (Raj), a to je moj roditelj (Bog). Kasnije pristajanje da i drugi imaju pravo na Raj nije ništa drugo do kompromis (napravljen pomoću nesvesnih potiskivanja osnovne ideje prioriteta moga ja), koji proizilazi iz potreba realnog života. Ali, opstaje nesvesna narcistička ideja da sam ja taj koji ima najviše prava, i da sam ja taj koji prvi treba da stigne tamo.

Volja za svemoć jeste izraz ovih stavova, a njena osnovna realna manifestacija u ljudskom ponašanju jeste nagon za samopotvrđivanjem.

Iracionalni elementi nagona za samopotvrđivanjem ne rade ništa drugo do što pokušavaju roditelju da objasne da zaslužujemo da se vratimo u idealan život s početka života, odakle smo izbačeni.

Svemoć je socijalna kategorija, a ovde je koristim kao razumljiviju interpretaciju želje za idealnim životom, jer do takvog života u realnosti može se doći jedino kroz socijalne odnose, dostizanjem svemoći. Nadam se da je iz ovih odnosa vidljiva veza nerealnog motiva dostizanja svemoći (potisnutog u nesvesno) i iracionalnih elemenata nagona za samopotvrđivanjem, koji su predstavnici realnog života.

Ja verujem da svest o sebi jeste dovoljan uslov da proizvede navedene rezultate. Štaviše, narcizam ljudske svesti i volja za svemoć, kao istaknuti, meni intuitivno jasni i zaokruženi ljudski psihoemotivni fenomeni, objašnjavaju mi poreklo, motive i mehanizme nastajanja ne samo iracionalnih nagona, kakav je nagon za samopotvrđivanjem, već sve ikada stvorene produkte ljudskog uma. Mislim da sve nedoumice i dubioze čoveka u poznavanju samog sebe potiču od uslovnog iracionalnog refleksa neprepoznavanja/neprihvatanja/negiranja narcizma ljudske svesti i volje za svemoć. Čoveku je teško da se oslobodi tog uslovnog refleksa zato što ima nesvesni utisak da je postojanje tog i takvog uslovnog refleksa u sebi uslov povratka u Raj. Taj nesvesni utisak proizveo nam je naš moralni sistem, koji je, interesantno, nastao da bi nas vratio u Raj.

Svako potiskivanje, pa i potiskivanje sebičnih motiva, ne doprinosi boljitku već stvara emotivnu napetost.

 

Gde je Raj – napred ili nazad?

 

Svaka priča o potiskivanju i potisnutim sadržajima izaziva podozrivost i nepoverenje, pogotovo kada je reč o sadržajima koji ruže idealističku i uzvišenu sliku o nama. Neretko to probudi bes zbog povređenih ličnih emocija, izazove intelektualna sporenja i osporavanja… Nimalo prijatnija reakcija je ravnodušnost, potpuno ignorisanje. Neprijatna je zato što pokazuje da priča nije postigla ništa na planu zadovoljavanja autorovog nagona za samopotvrđivanjem.

Moja priča o nagonu za samopotvrđivanjem specifična je po mnogo čemu. Svakako dozvoljava prezrive reakcije zbog nedostatka elementarnih zahteva forme naučnog rada, a evidentno je da ima ambiciju da saopšti neke originalne ideje. Na kraju, i sam priznajem da mi je intuicija glavni oslonac, pa šta dalje o tome pričati… Nesvesna želja čoveka da se ponovo vrati u stanje idealnog života, stanje apsolutne zadovoljenosti svih primarnih nagona bez ličnih napora i emotivnih trauma (povratak u Raj), to zaista najviše liči na infantilnu maštariju.

Jeste, ali u isto vreme Raj poznajemo svi. Ne verujem da sam ja jedini privilegovani kome je poznata i bliska ideja rajskog života. Pritom, u Raju nikada niko nije boravio, bar ne na svom svesnom nivou življenja. A poznavanje Raja nije površno poznavanje, to je dubok emotivni doživljaj mogućnosti takvog života.

Otkuda to? Zar je moguće da je biblijska priča o Raju toliko uverljiva da milenijumima održava jednu iluziju ? I to da je održava na nivou bliskosti neposredno doživljenog iskustva? Održava je kod svih, čak i kod onih koji nikada nisu pročitali tu priču. I kod onih koji na biblijske priče (i druge antičke mitove) gledaju kao na lanjski sneg. Ili je opet samo moja iluzija da sve to jeste tako, da ideja života u Raju zapravo nije bliska i prepoznatljiva svima nama?

Nisam sklon da sveprihvaćenost i sveinfiltriranost biblijske priče o Raju odbacim tek tako. Štaviše, one koji se sa nipodaštavanjem odnose prema mitovima koji su duboko ukorenjeni u ljudsku psihu, navodno u ime neke objektivne nauke, otvoreno prozivam zbog površnosti, licemerstva i zastupanja nečega što se u najboljem slučaju može nazvati pseudonaukom. Svaki postojani mit sadrži duboke, najdublje istine o čoveku, do kojih nauka možda još uvek nije doprla.

Emotivni doživljaj rajskog života ne može nastati ni iz čega, odnosno, mora nastati iz nekog iskustva. A to iskustvo, na osnovu koga su i autori biblijske priče o Raju stvorili tu priču, mora biti iskustvo koje je svako doživeo, ali ga se niko ne seća na svesnom nivou. Jedina moguća vremenska odrednica  za doživljavanje takvog iskustva jeste sam početak života. 

Naučni dokaz za to? Pa gde ćeš za postojanje jednog ljudskog psihološkog fenomena naći jači naučni dokaz od postojanosti u vremenu i broju poklonika? Ne postoji uverljivija i naučno potkovanija psihološka studija od ove, zasnovane na priči o Raju. Mnogi mitovi su nestali, zato što nisu izdržali test vremena i uverljivosti. Ono što opstaje, opstaje zato što je istina.

 

 

Priča o životu u Raju i izgonu iz Raja identična je mojoj priči o nagonu za samopotvrđivanjem.

Probanje ploda sa drveta poznanja dobra i zla, spoznaja dobrog i lošeg, isto je što i sticanje svesti o sebi i nastanak narcizma više svesti. Sam taj čin, spoznaja dobrog i lošeg, znači automatsko proterivanje iz Raja, bez obzira na to što je u mitu proterivanje realizovano od strane Boga (roditelja). Osećanje proterivanja iz Raja identično je osećanju prvih suočavanja sa moralnim principima, u životu verovatno najčešće doživljenih prvim kaznama od strane roditelja. Odjednom se iz aplatiranog, dvodimenzinalnog sveta, pojavljuje trodimenzionalni svet, obogaćen novim, moralnim emocijama. Kao kada se brod u boci, napakovan u jednoj ravni, jednim potezom pretvori u očaravajuću i, u svojoj veličini i kompleksnosti zastrašujuću, trodimenzionalnu konstrukciju.

 

 

U Raju nema dobrog i lošeg. Nije ni sve dobro. Tamo dobro i loše postoje kao neodvojivo jedinstvo. Zmija, koja navodi na iskušenje i ubiranje ploda sa drveta poznanja dobra i zla, jeste razmišljanje, psihološka funkcija koja je odvojila čoveka od drugih živih bića i poterala ga bespućima svesnog života, ne ostavljajući mu nedvosmislene putokaze za povratak u Raj. Čovek pokušava da se orijentiše poznanjem dobra i zla, sve vreme se trudeći da Bogu (roditelju) dokaže da zaslužuje da se vrati tamo odakle je proteran, svojim samopotvrđivanjem.

Međutim, Raj, kakav je bio pre toga, ne dozvoljava prisustvo svesti o sebi. Ne dozvoljava ni prisustvo narcizma i volje za svemoć. Teško je zapravo zamisliti povratak u Raj.

Zamisliviji je put u neki novi Raj, Raj ispunjen svešću o sebi, Raj natčoveka. A natčovek mora svesno spoznati i prihvatiti sve svoje emocije, i one trenutno potisnute. Svakako i svoj narcizam, i svoju nesvesnu volju za svemoć.

Tako je govorio Niče.

 

Razum

 

Za sada, paradoksalno, glavni oslonac na tom putu jeste nagon za samopotvrđivanjem. Ali, u novi Raj ne može se ući sa tim nagonom kao balastom, balastom nesvesnog u nama. Opet, ako taj nagon osvestimo, ako u svesno dovedemo generatore njegovih iracionalnih sadržaja – narcizam i volju za svemoć – neće li to dovesti do splašnjavanja njegovog emotivnog naboja? Osvešćivanje i analiza nesvesnih iracionalnih emocija dokazano smanjuju njihov emotivni naboj. Nagovestili smo da iracionalni elementi nagona za samopotvrđivanjem figuriraju kao jedini motivi za rad u budućnosti, u uslovima kada čovek neće morati ništa da radi da bi zadovoljio sve svoje primarne nagone. Da li to znači da će osvešćivanjem iracionalnosti nagona za samopotvrđivanjem nestati i ovog motiva za rad? Da li tako nešto može stvoriti prostor da mašine preuzmu sve, da čovek postane neaktivni organizam koji u svom mozgu proživljava virtuelnu stvarnost, iluziju života koju su mu mašine napakovale? Kao u filmu Matrix.

Ne verujem da tako nešto može da se desi, zato što smanjivanje naboja ne znači i potpuno pražnjenje emotivnog naboja. Iza svega mora ostati stabilan nivo motiva, zasnovan na razumu. A razum, upoznavanjem i analizom svojih nesvesnih emocija postaje sve jači, iako patološki emotivni naboji slabe. Prisustvo prejakih iracionalnih elemenata u nagonu za samopotvrđivanjem zapravo je pokazatelj relativnog nedostatka razuma.

 

 

Kako će se zvati ta nova psihoemotivna struktura čoveka, zasnovana na većoj količini razuma, koja će u budućnosti pokretati na rad? Uopšteno gledano, što više razuma – to manje nerazumnih težnji za besmislena samodokazivanja. Ne znam kako će se zvati motiv za rad u tim novim uslovima, ali svakako će izgubiti razlog da se zove nagon za samopotvrđivanjem. Trebalo bi da se zasniva na zrelim i razumnim težnjama za optimalno zadovoljavanje ljudskih životnih potreba, kako bioloških tako i narcističkih. Da, i narcističkih, jer razuman čovek neće se stideti svog narcizma, neće ga potiskivati. Pronaći će načine da realizuje miran suživot narcizma i socijalne prilagođenosti. Čini mi se da je to jedan od osnovnih uslova za put u Raj. Naravno, to nije Raj iz koga je čovek izagnan, dvodimenzionalni Raj, već novi, trodimenzionalni Raj natčoveka, zasnovan na razumu.

Kada je čovek proteran iz Raja dobio je Božje zapovesti, moralna načela kojih mora da se pridržava ako želi da se vrati u Raj. To je valjda jedini nedostatak ove veleumne biblijske priče o Raju: to što nije naglasila da čovek mora dostići stadijum razumnog prihvatanja, a ne moranja, i to što se čovek ne vraća u pređašnji, već ide u novi Raj.

Put u novi Raj, na koji je čovek krenuo kada je zadobio snažnu moć razmišljanja kao jedne od psiholoških funkcija, ipak nije nekontrolisani razulareni razvoj jedino razmišljanja; razmišljanja koje je usmereno jedino na svet oko sebe. Razmišljanje mora da obezbedi unutrašnju ravnotežu, da podrži druge psihološke funkcije unutar sebe, pre svega sistem emocija, koji je razvojem razmišljanja najteže potisnut. Ovo se postiže upoznavanjem i dovođenjem u svesno svojih potisnutih emocija. Razmišljanjem.

Sebične emocije su se razmišljanju priviđale kao balast svojih primitivnih predaka, bespotrebni teret na putu u uzvišenost, pa ih je potiskivalo u nesvesno. Isuviše je jasno da emocije nisu teret koji se može odbaciti. Potisnut u nesvesno, taj teret snažno vuče nazad. Još važnije, emocije nisu balast već kormilar, jedino sredstvo balansa koje razmišljanju stoji na raspolaganju.

Razmišljanje nije razum. Razum je sklad razmišljanja i emocija.   

 

za P.U.L.S.E: Nebojša Ivanović  

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments