Milutin Uskoković: Došljaci 

Milutin Uskoković je u godinama neposredno pre Prvog svetskog rata važio za jednog od vodećih srpskih romansijera, naravno ne računajući Boru Stankovića, čiji se roman „Nečista krv“ sticajem okolnosti pojavio iste godine (1910) kada i Uskokovićevi „Došljaci“. Iako daleko od književne snage i značaja Nečiste krvi za našu književnostDošljaci su roman koji se i danas može čitati, ali prvenstveno kao svedočanstvo o jednom vremenu, ljudima i mentalitetima u Srbiji na prelazu XIX i XX veka.
Došljaci
Poput nekog starog albuma sa kolekcijom izbledelih starih razglednica Uskokoviće roman je prepun upečatljivih opisa pejsaža, arhitekture i atmosfere grada i društva onog, za nas prastarog Beograda iz vremena pre Velikog rata koji se tek pretvarao iz nekadašnje otomanske varošice u pravu prestonicu.
„To je bilo najlepše doba u Beogradu kad je sve tako lepo i kad svet koji se vratio iz banja krstari po ulicama tražeći kakvu avanturu. Pomodne haljine i sveilene bluze su se svetlile po trotoaru. Tramvaji su bili puni. Fijakeri su jurili sredinom ulice…Pred kafanama su svi stolovi bili zauzeti. Ljudi su se sudarali na trotoarima…“
Uskoković je imao nesumnjivu sklonost i talenat da poput slikara u velikim potezima u nekoliko rečenica prikaže grad čije konture, arhitektura, obale, reke i daleki vidici skoro u svakom poglavlju prate priču i na nekim način se prepliću sa raspoloženjem i sudbinom glavnih junaka ove ljubavne romanse.
„Taj deo Knez-Mihailovog venca bio je tako isto pust, ostavljen korovu i samom sebi od saobraćaja i opštine. Ulica je bila neregulisana, bez kaldrme; trava je po njoj rasla u izobilju. Pa i same kuće, koje su bile podignute samo s jedne strane ulice, izgledale su kao napuštene i bez ljudi. Rolentne su bile gotovo uvek spuštene na njihovim prozorima…Tamo gde je kojim čudom prozor bio otvoren rogušio se luksuzan nameštaj, čamotan i prazan. Tek iz jedne novoizgrađene kuće u secesionističkom stilu i sa pozlaćenim ornamentima sunca koje se rađa, čuli su se nesigurni tonovi glasovira na kojem je jedna mlada žena razbijala dosadu“.
Nalazimo u Došljacima i slike Beograda koji slavi Uskrs, Beograda u proleće, leto ili u zimu, ili isto tako upečatljivih opisa starih Užica iz kojih potiče glavni junak, novinar i poeta Miloš Kremić (koji je bez sumnje bar delimičan autoportret samog Uskokovića, koji je takođe bio poreklom iz Užica). Uskoković je tako stvorio tzv. „beogradski roman“, odnosno roman sa prvenstveno urbanom tematikom.
Posebno su dirljive slike onog Beograda koji je sasvim nestao, poput usputnog pominjanja proslave- maskenbala dorćolskih Jevreja – te stare beogradske zajednice koja će samo tri decenije kasnije gotovo do poslednjeg nestati u nacističkom teroru.
„Polusrušene kuće Jevrejske male, nalik na varoš koju su Turci opljačkali, večeras su bile oživele i na sebe uzele izgled ljudskih stanova. To je bilo veče, jedino veče u godini dana kada beogradski Jevreji otvoreno pokazuju da su živi, i da i oni imaju svoje praznike, običaje i pravo na život. Po uglovima su nicale nevidljive kafanice. Večitu tišinu krivudavih ulica zamenila je vreva vesele gomile. Prozori bez zavesa bili su osvetljeni. Kroz njih su se videle stare Jevrejke sa širokom pantljikom oko glave, posedale po patosu i sa cigaretom u zubima…kroz tihu noć odjekivala je muzika raznovrsnih instrumenata. Pored ciganskog ćemaneta čule se šumadijske gajde, uz maćedonski goč tresla je i rashodovana vojna banda.“
Kako je to naveo Jovan Skerlić, „Došljaci“ su roman sa dva toka, s jedne strane realistični i socijalni „roman problema“, s druge strane sentimentalna priča sa „mnogo elegičnog liriizma“.
Osnova priče romana je ljubavna romansa između Miloša i Zorke. Mladi novinar i pesnik zaljubljuje se i vezuje za ono doba stariju „raspuštenicu“ koja živi sa majkom udovicom (Zorka u ima nešto više od trideset godina, odnosno desetak više od svog dragana, što je za građansko društvo onog vremena predstavljalo skandalozno veliku, nedopustivu razliku u godinama kada je u pitanju ozbiljna veza). Kao i u svakoj ljubavnoj vezi, emocije dvoje ljubavnika osciliraju između ushićenja i povremenih razočarenja. Ković nije u stanju da se odluči u izboru između velikih ličnih ambicija u društvu (uglavnom nerealizovanih) i ljubavi prema Zorki, sve dok ova neodlučnost ne dovede ljubavni par do tragičnog raspleta. Ljubavna priča, koja tematski zauzima najveći deo romana u celini je daleko manje uspela nego urbane i društvene teme koje promiču u pozadini ali koje danas ostavljaju mnogo jači utisak i predstavljaju glavni razlog zašto bi trebalo pročitati ovaj roman. Posebno su zanimljive slike Kovića kao novinara, zatim kao zaposlenog u dosadnoj državnoj službi (carini), njegova druženja sa njemu sličnim, mladim i manje-više mladim i ambicioznim ljudima po kafanama i dr. S druge strane, ljubavna priča, a posebno ljubavni dijalozi deluju poprilično naivno, preterano sentimentalno i sladunjavo, možda i zbog načina na koji su se u ono doba izražavale ljubavne emocije u srpskom građanskom društvu i koji asociraju na kasnija dela Mir-Jam, na tekstove starogradskih pesama ili na žanr današnjih „herc“-ljubavnih romana.
„Ja te gledam i šapućem ti, dragi i mili moj mali Miko, Mikice, ja hoću da plačem misleći na ovo slatko ime koje ti sad ne možeš čuti iz mojih usta. Ti mi se osmehuješ i gledaš me s toliko ljubavi. Oh kako te ja volim, Milošu dragi, daj da ti dam jedan dug, dug i sladak poljubac. Sećaš li ga se još? Ah kako je teško biti daleko od tebe“.
Kao i u slučaju njegovog junaka Kremića, i Uskokovićeva činovnička karijera, koji je doktorirao pravo u Švajcarskoj i oženio se od sebe nešto starijom ženom, imala je uspone i padove. Oba njegova romana (drugi je „Čedomir Ilić“) dočekani su i ocenjeni vrlo pozitivno od tadašnje kritike. Na žalost, rat je značio kraj za ovog talentovanog pisca za koga je Skerlić napisao da njegovo vreme tek dolazi. Usred ratnog haosa i raspada države, Uskoković se u trenutku nervnog rastrojstva ubio 1915 godine u trideset i prvoj godini života. Jedan od naših brojnih književnih talenata nestalih u Velikom ratu, poput M. Bojića, Disa i mnogih drugih.
Za P.U.L.S.E Duško Lopandić
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Lola Kilibarda
Lola Kilibarda
27 days ago

Po mom misljenju izvanredan pisac koji je nepravedno potpuno pao u zaborav. Cinjenica je da je dao znacajan, mada ne i suvise velik doprinos srpskoj knjizevnosti svoga vremena. Pomenula bih takodje njegov roman “Cedomir Ilic” koji nesumnjivo pripada onom manjem broju znacajnih knjiga srpske proze 20. veka i koji na upecatljiv nacin i sjajan umetnicki prosede savremenom citaocu pruza uvid u senzibilitet vremena i sredine u kojima je roman nastao.