Zašto Banović Strahinja na kraju oprašta svojoj ljubi?

Osim što spada u sam vrh naših najlepših narodnih pesama i što opisuje postupanje junaka na neuporedivim i nenadmašenim moralnim postulatima, Banović Strahinja bio je i povod značenjskih nesuglasica. Naime, spor oko završnih stihova ove pesme započeo je pre skoro jednog veka, 1827, prepiskom između Johana Volfganga Getea, vajmarskog vojvode Karla Augusta i prevodioca ove pesme na nemački Vilhema Gerharda. Pitanje tumačenja ovih stihova nastavilo je da se postavlja tokom celog XX veka. Jedan pokušaj odgovora dao je profesor Miodrag M. Vulin u svojoj studiji O viteškoj etici Banović Strahinje iz 1981. godine.

“Strahin-bane, ti sokole srpski,
Tvome đogu i tvome junaštvu,
Svud su brodi đe gođ dođeš vodi.”

Gete je zbunjeno zastao pred završnim stihovima Banović Strahinje u prevodu Vilhema Gerharda; bio je veoma iznenađen njihovom sadržinskom porukom. U prvi mah je poverovao da je Banov “barokni postupak” prema dvostrukom neverstvu svoje ljube izraz njegove “varvarske samovolje”.[1] Velikom pesniku i dobrom poznavaocu naše narodne poezije Strahinićevo velikodušno praštanje je sasvim odudaralo od uobičajenog ponašanja srpskih junaka suočenih sa ovakvom i sličnom pojavom u jednom krajnje patrijarhalnom društvu. Podstaknut radoznalošću stvaraoca odmah se obratio pismom prevodiocu tražeći da mu pošalje sve što se zna o ovoj pesmi u “odličnom Vukovom izdanju”, podsećajući ga da slične utiske imaju i drugi ljudi iz njegovog kruga koji su slušali čitanje i uzeli učešća u razgovoru o pesmi. Tako se vajmarskom vojvodi Karlu Avgustu, na osnovu poznavanja Vukovih pesama u kojima su neverne ljube vezivane konjima za repove da ih žive rastrgaju, učinilo da je Banovo opraštanje u punom neskladu sa srpskom epskom tradicijom i da je Gerhard to mesto izvesno ublažio. Bilo kako mu drago, ukazivanjem na sporne stihove već tada je spontano markiran ključni etički motiv čije tumačenje i osvetljenje traje do naših dana.[2] Pokušaj filmskih poslanika da napišu scenario prema motivima Banović Strahinje ocenjen je kao gest koji “reafirmiše izdajstvo” što je podstaklo i našeg poznatog sociologa dr R. Lukića da sve nas podseti da je “praštanje vrlo moralan čin” koji zahteva mnogo više čovečnosti i snage nego osveta.[3] Njihova polemika nagnala je i vrsnog poznavaoca srpske usmene književnosti dr Ljubomira Zukovića da svoj poletni tekst intonira u duhu narodne mudrosti: “Nije svačije ispod sela pjevati.”[4] U istom stilu i duhu su i stihovi koji su mirne duše mogli poslužiti kao moto svemu napisanom:

“Teško Klisu što je na kamenu,
A kamenu što je Klis na njemu”.[5]

Banović Strahinja predstavlja “jednu malu epopeju” sa dramatičnom vizijom “sukoba jednog sitnog plemića sa državnim moćnikom”[6] i jedinstvenom viteškom etikom čije moralne poruke ostaju bez premca u našoj bogatoj epskoj tradiciji. Iz njene suštine, u vidu lajtmotiva, izranja neverstvo žene prema mužu, ali i “čoveka prema čoveku”.[7] U stvaranju likova i dočaravanju društvene klime koja znatno određuje i njihovo ponašanje narodni pesnik je odstupio od uobičajenog stilskog pristupa i ostao veran sebi i svome talentu. Stari Jug-Bogdan je ovde izrazit predstavnik svoga staleža, jedan od najmoćnijih stubova najviše srpske vlastele u Kruševcu. Njegova ličnost sugeriše dvorsko dostojanstvo ovenčano oreolom gordosti, neprikosnoveno gospodarenje i izuzetno gospodstvo i, uza sve to, retku staračku mudrost sticanu i obogaćenu minulim decenijama života. Iz svakog Jugovog gesta zrači plemićki ponos carskog dostojanstvenika, moć i sila patrona velike i veoma ugledne dvorske porodice preko koje se starac Milija izvesno obračunava sa jednim tradicionalnim moralom vekovima stvaranim na osnovama duhovnosvetovne veličine i bogatstva. Otuda ga i ne doživljava odvojeno nego samo kao izrazitog nosioca izuzetno povlaštenog društvenog sloja u vrhovima srpske države.”[8] Ovom okolnošću, uz poznato nacionalno gostoprimstvo, pesnik kao da osvetljava raskošne trpeze i srdačne dočeke kakve svome zetu-junaku priređuje prva ličnost dvora koja sedi uz koleno svoga suverena.

SVOJIM MORALNIM PODVIGOM STRAHINIĆ JE ZBUNIO JEDNOG GETEA, DUBOKO IMPRESIONIRAO UČENOG GEZEMANA, BESKRAJNO ODUŠEVIO SLOBODARA KOČIĆA I SNAŽNO INSPIRISAO PESNIKA ŠANTIĆA.

Jugovići su i ovde, kao i u ostalim pesmama kosovskog ciklusa, vrlo ponosni na svoje golemaško poreklo, čast i ugled koji u narodu i svome staležu uživaju. Jug-Bogdan je glava jedne brojne porodice, otac devet sinova koji su u sudbonosnom boju bili “junački uzor celoga srpskoga naroda”[9] i muž legendarne majke koja je ostala nenadmašna po lepoti uzvišene dramatike i tragike ovekovečene retkom poetskom snagom u sveukupnoj našoj epici.[10] Samo besmrtna Jugovićka verno simbolizuje “sve majke koje su u toku mnogih vekova skupljale mrtvu decu po bojnim poljima”[11] i našim razbojištima od Kosova do Kozare i Stojanke majke Knežopoljke. U punom saobražavanju svega naznačenog valja shvatiti i razumeti savete koje daje svome zetu posle vesti o odbegloj ljubi sa Vlah-Alijom. Oni svakako proističu iz jednog iskustvenog pogleda na svet i život čoveka koji postupa kako je realno najbolje i najpametnije.[12] Otuda i pokušava da sačuva Banovu vernost gotovo istim argumentima kojima i drski sultanov odmetnik svoju rodbinu; uverenje da će lakoma žena ljubavnika suprotstaviti i pretpostaviti mužu se zaista i obistinilo. A razlozi za neverstvo ovde, kao i drugde, su, na žalost, uvek isključivo lični.[13] Ponovo moramo prizvati u pomoć onu poznatu narodnu prema kojoj “nije svačije ispod sela pevati” pa ni jednom “srpskom sokolu” i velikom junaku Strahiniću uputiti one oštre reči prekora: “Vidjeh jutros da pameti nemaš”. Može se postaviti pitanje: koji bi otac žrtvovao devet glasovitih sinova zbog zabludele ćerke koja je i sama okrenula stranputicom?! Ne teče istim tokom krv telom jednog starca i plahovitog mladića; ono što je za prvoga bezumlje, za drugog je podvig. Što slavnih devet šura i mladi Nemanjić pokunjeno gledaju u “zemljicu crnu” nimalo nije znak kukavičluka pa ni neverstva, nego dokaz svemoćnog autoriteta silnog oca koji je tada bio neprikosnoven u svojim odlukama. Izuzetno talentovani Milija je u tolikoj meri dramatizovao scenu u kojoj “Banu jutros nema prijatelja”, jer: “Nije lasno u Kosovo poći”. Jeste, ali kad pozove “care Lazo, čestito koleno” i to: “za krst časni i slobodu zlatnu”, a ne tamo neku nevernicu pa makar ona bila i rođena sestra. Nije trebalo dugo čekati da svi oni redom izginu, jedan uz drugoga, za čast i slobodu svoje zemlje i naroda. Izveštaj sluge Milutina je sav u jednom bolnom stihu: “Svi ostaše, gospo, u Kosovu”.

Dobro je primećeno da je starac Milija neosporno najveći “psiholog” među Vukovim pevačima,[14] ali ipak nije “rešio problem koji je znalački postavio, jer je i sam “ponekad zadremao”.[15] On je svojim postupkom individualizacije likova smelo narušio dotad uobičajeni epski manir, zamenjujući ga spontano psihološkim gradacijama likova karakterističnim za docniju modernu umetničku književnost. Iz ovakvog poetskog pristupa razvili su se znatni dramski obrti, kako u Banović Strahinji, tako i Maksimu Crnojeviću i Sestri Leke Kapetana. Iznenađuje da Milija gotovo ničim ne motiviše niti objašnjava postupke junaka iz malene Banjske kraj Kosova, pa izlazi da njegovo ponašanje određuje svojevrsna viteška etika, a ne psihologija stvaralačkog čina. On ispoljava beskrajnu spremnost za podvige i ličnu žrtvu ravnu jedino Obilićevoj u potonjem fatalnom obračunu na bojnom polju. Ta kome bi, ako ne njemu, u svet i život razočaran stari derviš koji sam pije vino kondijerom, taj nekadašnji rob čija se sudbina čudesno saobražava sa gospodarevom, uputio one poletne krilatice kojima uznosi i slavi junaštvo i viteštvo!? Strahinja je prvi među odabranima kome su zulumćari učinili nepravdu i naneli tešku i neoprostivu uvredu. Sve je to primio i podneo stoički hrabro i u teškim trenucima usamljenosti i napuštenosti od svih, skupio ispolinsku snagu, potražio i našao vinovnika porodične i lične sreće, kaznio ga, okončao mu život gestom kojim kao da, pomalo i za trenutak, gubi nešto od svoje nadmoćnosti i viteške etike.

Svojim moralnim podvigom Strahinić je zbunio jednog Getea, duboko impresionirao učenog Gezemana, beskrajno oduševio slobodara Kočića i snažno inspirisao pesnika Šantića. Tvorcu epskih junaka Relje Kneževića i Simeuna Đaka, vernom vukovcu u životu i delu, s pravom se činilo da je Banović Strahinja — “divna i snažna pjesma, puna poleta, puna zvučnih jedrih i, takoreći, kristalnih riječi, puna odsječno i plastično ocrtanih situacija, puna vedre, kristalne dikcije, kakve je teško naći u epici ma kog drugog naroda…” Ponet i zanet njenom lepotom i veličinom čovekovog podviga nastavljao je u tonu opijene egzaltacije: “Kroz tu silnu i nedostižnu himnu ličnom junaštvu i moralnoj jačini od početka do kraja bruji i struji život čitave jedne epohe iz minuli dana viteške snage i moći naroda našeg. Mi, rođena djeca ove naše dobrosretne majke zemlje, mi drhćemo u neizmjernoj duševnoj razdraganosti kad čitamo ili slušamo ovu uzvišenu himnu našem junaštvu, mi duboko i snažno osjećamo, kao niko, svu ljepotu i miris ove slatke i svijetle poezije koja prediše drevnom starinom kao kita suva bosiljka. Kroz naše žile još jednako struji hajdučka krv, naša svježa i krepka majka još nije izgubila nade, jer:

“Strahin-bane, ti sokole srpski,
Tvome đogu i tvome junaštvu,
Svud su brodi đe gođ dođeš vodi!’”[16]

Sa ništa manje pijeteta prema pesnikovoj “himni našem junaštvu” peva i Šantić u jednoj od najlepših elegija našeg pesništva:

“… Zatim bi otac, vedar k’o sjaj dana,
Uzeo gusle u žilave ruke,
I glasno počeo, uz ganjive zvuke,
Lijepu pjesmu Strahinića Bana.
Meni je bilo k’o da pjesme ove
Svaki stih posta pun behar u rosi,
Pa trepti, sjaje, i meni po kosi
Prosipa meke pahuljice nove…”

I tako svojim poetskim i etičkim porukama, dramskim zapletima i raspletima Banović Strahinja neprekidno pleni pažnju stvaralaca, čitalaca, slušalaca i gledalaca. Retka su naša epska ostvarenja koja su toliko puta dramatizovana i izvođena na sceni pred punim dvoranama širom zemlje.[17] Sasvim je sigurno da po snazi poetskog izraza ova pesma ostaje nenadmašna u našoj klasičnoj književnosti istorodnog stvaralačkog nadahnuća i da se sa njom mogu “uporediti jedino Njegoševi stihovi umnogome sličnim povodom izrečeni”.[18]

STRAHINIĆU KAO I DA NEMA IZBORA; JEDINI PUT JE KOSOVO NA KOME SE MORA ODBRANITI VITEŠKA ČAST ILI JUNAČKI POGINUTI. BEZ TOGA ŽIVOT NE BI IMAO NIKAKVOG OPRAVDANJA NI SMISLA.

Viteška etika je u osnovi Banović Strahinje. Oko moći i nemoći ispunjenja njenih strogih zahteva, čiji je nosilac junak poeme, starac Milija od početka do kraja dosledno podstiče i razvija dramske elemente koje u nekolikim scenama dovodi do dramatičnih sukoba i obračuna ravnih klasičnim tragedijama. U bogatoj tazbini slavnih Jugovića već duže gostuje dobro poznati vitez i junak koji je rado primljen i kod ostale kruševačke vlastele. Za bogatom trpezom u tastovom dvoru uz čije desno koleno sedi jednog sunčanog jutra, Strahinji stiže potresno pismo od majke iz Banjske u kome mu javlja da su Turci zaposeli i Lab i Sitnicu i sa ogromnom vojnom silom ugrozili granice srpske države. Samovoljni silnik Vlah-Alija je poharao njegovu postojbinu, rasterao sluge, imanje ognjem popalio, staru majku konjem pregazio, a “vernu” ljubu zarobio i odveo na Goleš planinu. Ban se menja, jer koliko god mu teško pada nasilje turskog zulumćara, toliko i prekori ucveljene majke:

“… ljubi tvoju ljubu pod čadorom,
a ja, sine, kukam na garištu,
a ti vino piješ u Kruševcu!”

U našem vitezu tinja vatra, odvija se velika drama; valja spasavati čast porodice, okajati tešku uvredu, kazniti vinovnika zuluma. Ali, kako ga naći u nepreglednoj turskoj ordiji koja se kao lavina sručila na polje Kosovo!? Stari Jug primećuje sve promene na licu zeta i želi da sazna šta se dogodilo. Strahinić mu kazuje i odmah traži sve sinove da idu u neprijateljski tabor u kome bi našli Vlah-Aliju, pogubili ga i povratili njihovu sestru i njegovu ženu. Dramatika raste i obrti su na pomolu. Nastaje trenutak u kome će stari Milija znalački ukazati na naš plahoviti mentalitet. Kad moćni tast odbije kategorički zetovu molbu kao nerazumnu, pesnik će primetiti: “Planu bane kao oganj živi”, što je nešto ranije kazao i za Juga, a ponoviće to još koji put u toku njihovih dramatičnih sukoba. Otac ćerke koje se već odriče uverava Bana da mu posle preljube ne može “više mila biti”, oprezno unoseći i novi motiv njenog ponašanja koji ostaje bez osvetljenja — “voli njemu nego tebe, sine”, dodajući, najzad, i utehu da će ga boljom oženiti, piti vino, i “prijatelji biti dovijeka”. Starac Milija veoma uverljivo psihološki nijaisira individualnosti svojih junaka, vešto izbegavajući zamke nadahnuća koje bi ga emotivno izjednačavale sa bilo kojim pojedinačno. On se uzdiže iznad njih ostavljajući nas u uverenju da obojica, svaki na svoj način, imaju pravo u izvesnim situacijama. I bez obzira na to što se pesnik razračunava sa gospodstvom Jugovića, on je istinski suočio dva morala i pogleda na svet isključivo na čistoj ljudskoj etici. I kao da želi ostati veran životu u kome često prevladaju i pragmatični kompromisi, jer, eto, i toliko voljeni čovek ostaje napušten i usamljen sa svojom nesrećom uz bolno saznanje da mu “jutros nema prijatelja”.

Strahiniću kao i da nema izbora; jedini put je Kosovo na kome se mora odbraniti viteška čast ili junački poginuti. Bez toga život ne bi imao nikakvog opravdanja ni smisla. Prerušen u carskog delibašu i u pratnji svoga vernog hrta Karamana Ban jezdi na ročište da u nepreglednoj turskoj ordiji traži zloglasnog Vlah-Aliju. Na obali Sitnice zapaža usamljen čador sa zlatnom jabukom na vrhu koja “sija kao jarko sunce” i, uveren da je pod njim onaj koga traži, prilazi i kopljem s konja otvara njegovo krilo. Pesnik nam i ovde priređuje psihološko iznenađenje novim dramskim zaokretom u strukturi pesme. Umesto protivnika, ispod čadora ga gledaju dva pijana i mutna oka stariša derviša koji je devet godina robovao u njegovoj tamnici i ostao mu dužan otkup u blagu. I ovaj nesrećni brodolomnik koji je desete godine tamnovanja oslobođen na reč koju nije ispunio, jer je našao sve poharano i pusto kod kuće, odmah je prepoznao svoga nekadašnjeg gospodara koji je pokušao da mu se predstavi kao carev delija:

“Poznajem ti čelo kakvo ti je,
I pod njime oči obadvije,
I poznajem oba mrka brka…”

U ovaj neobični susret uoči sudbonosnog boja starac iz Kolašina unosi nešto iz sopstvenog iskustva i ličnog poimanja čovečnosti. Sasvim je uverljivo moralno iskupljenje ovog nevoljnog pripadnika turskog askera kojim svoju vernost bivšem dobrotvoru, kod kojeg je imao hleba, vina pa i sunca, stavlja iznad službe svome sultanu. Pesnik sugeriše nešto zajedničko u njihovim sudbinama posle doživljenih ličnih nesreća. Obojica su ostali bez kuće i kućišta, rodbine i prijatelja u najtužnijim životnim trenucima. Gorka ispovest ovog nesrećnog bekrije kao da se saobražava sa Banovom: “Nesta blaga, nesta prijatelja”. I ovaj bradati pustinjak koji sam lije i pije ostaje usamljen i u ovom velikom ljudskom mravinjaku kao vuk odvojen od čopora koji svoju muku ublažava očajnim zavijanjem u pustoj planini. “Krvav derviš bješe do očiju”, ali mu je ipak bila “tvrđa vjera od kamena”, pri čemu nije zaboravio na učinjenu dobrotu i svoj dug “a ja, bane, ni dinara nemam”. I, pošto mu saopšti da je čador Vlah-Alije “na Golešu, visokoj planini”, ispolji svoju punu zabrinutost za ishod poduhvata, izraziće najlepšu himnu ličnom junaštvu i viteštvu Strahinjinom u stilu Homera i Njegoša. Pa i vedro nebo kao da mu se osmehnulo dok se penjao uz padinu ozarenu prvim sunčanim zracima. Starac Milija skladno povezuje sve pojedinosti u osnovnu celinu i tako stvara jedinstven poetsko-etički mozaik oko moralnog lika glavnog junaka.

Doista, teško bi se našlo i “u okvirima svetskog eposa… lepši primer čoveštva suprotstavljenog predrasudi urođenog neprijateljstva ljudi” od ovog između starog derviša i Banović Strahinje.

Strahinićeva ljuba, iako oteta i na silu ovde dovedena, veoma brzo se predala novom gospodaru koji joj je sad postao bliži i draži od zakonitog muža. Samo jedna duga letnja noć pod čadorom bila joj je dovoljna da zavoli obesnog ljubavnika i postane mu verna i odana. Dok spava na njenom krilu, ona bdi nad njim i još izdaleka prepoznaje Banovo srdito lice. Budi Vlah-Aliju i priprema ga za neizbežan boj koji se vodi doista viteški: lome se koplja, satiru perni buzdovani, primaju i uzvraćaju strašni udarci. Moćni oklopi štite, jer od Strahinićevih udaraca:

“Tonu vrancu konju do koljena
U zemljicu noge sve četiri”.

Ostavši bez oružja, odvajaju se od umornih konja, hvataju ukoštac “te se dvije ale poniješe” i “nosiše ljetni dan do podne”. Znojavi i krvavi se istovremeno obraćaju uplašenoj ženi za pomoć koja se opredjeljuje za ljubavnika. Iskusni starac Milija je i ovde veoma uverljiv u motivaciji ženske lakomislenosti: “Žensku stranu lasno prevariti”. Komad gole sablje umotan u platno našao se brzo u njenim rukama kojim zamahuje i udara svoga muža po nezaštićenoj glavi. Topla krv mu “šćaše zalit oči obadvije”. Ali tu je verni hrt Karaman koji u najkritičnijem trenutku priskače u pomoć, baca se na upaničenu nevernu ženu pa se “s njome kolje niz planinu”, a “Turčinu oči ispadoše, koliko mu nešto žao bilo”. Narodni pesnik sa puno dramatične i psihološke gradacije prati silovitu i nemilosrdnu borbu kakvu mogu da vode samo dva snažna muškarca oko mlade žene do koje im je podjednako stalo. I kad se čitaocu čini da će grdosija Vlah-Alija, sav u neprobojnim oklopima, savladati iskrvavljenog suparnika, pesnik mu nudi šansu pri kojoj mu “druga snaga dođe” kojom obara protivnika i, gle, “zakla njega kako vuče jagnje”. Kad bismo zanemarili sve motive koji su ga ovde doveli, moglo bi nam se učiniti da ovim kurjačkim stilom konačnog obračuna, u koji i stvaralac unosi neka iskustvena zapažanja jednog gorštaka, naš junak kao da pomalo gubi od svog viteštva.

POPOVIĆ PODSEĆA DA SU SPORNI STIHOVI SAMO JEDNA OD STILSKIH OSOBENOSTI STARCA MILIJE I DA SVAKOM PAŽLJIVOM ČITAOCU “TEKST SAM SOBOM NOSI TRAŽENO OBJAŠNJENJE”.

Strahinić stiže zaplašenu nevernicu koja je poletela dole u turski tabor, baca je iza sebe na konja i, umesto da se uputi u poharanu Banjsku ucviljenoj majci, najkraćim putem stiže u Kruševac. Opet “ruke šire u lice se ljube”, ali kad zet tastu kaže da mu tešku ranu nije zadao Vlah-Alija, nego “ljuba moja, mila šćera tvoja, ne šće mene, pomože Turčinu” srdit Jug naređuje sinovima da je britkim noževima na komade iseku. Mudri starac Milija i ovde priređuje iznenađenje još jednim dramatskim obrtom. Iako nije prećutao ponovljeno i teže ženino neverstvo, u skladu sa etikom koja ga prati od početka, energično se suprotstavlja braći koja “na svoju sestru kidisaše”. I čovek koji je dobro osetio svu gorčinu neverstva, upućuje im oštre reči prekora koje u poslednjoj strofi veoma zasecaju po ponosu Jugovića:

“… kamo noži, kamo vaše sablje,
te ne biste sa mnom na Kosovu,
da činite s Turcima junaštvo,
desite se mene u nevolji…?”

Ovde i u stihovima koje ćemo tek navesti pesnik se izjednačava sa svojim junakom. I baš u njemu je daroviti Milija ili malo više potegao, ili malo, odista, “zadremao” pa izmenom stihova uneo zabunu:

“Ne dam vašu sestru poharčiti,
bez vas bi je mogao stopiti
al’ ću stopit svu tazbinu moju,
nemam s kime ladno piti vino;
no sam ljubi mojoj poklonio”.

Zašto Ban “prašta”?

Spor oko poslednjih stihova Banović Strahinje započeo je još 1827. godine prepiskom između vajmarskog vojvode Karla Augusta, Getea i prevodioca pesme Vilhema Gerharda. Ovo pitanje ponovo je pokrenuo veliki prijatelj našeg naroda i usmenog stvaralaštva, redaktor poznatog Erlangenskog rukopisa dr Gerhard Gezeman u svome javnom predavanju na Kolarčevom univerzitetu 1934. godine.[1] Razvila se rasprava u koju su se uključila i neka poznata imena iz kulturnog i javnog života u nas.[2] Tako je Jaša Prodanović Banovo “praštanje” pokušao objasniti njegovim “psihološkim stanjem”, jer se izvesno posle pobede nad silnikom “morao stišati”; “ljutinu i ogorčenje moralo je zameniti osećanje junačke ponosnosti i viteškog praštanja. Njemu je moglo biti i prijatno što je sam svršio svoj opasni zadatak i time posvedočio da je nenadmašni junak”.[3] Prodanović je malo uzdržljivije izrazio uverenje da je Strahinja poklonio život ljubi i odrekao se tazbine, ali je ovo uslovio vraćanjem poslednjeg spornog stiha na mesto trećeg. U polemiku se umešao i najpozvaniji srpski teoretičar estetike Bogdan Popović koji se već u pristupu metodološki razlikovao od svih prethodnih.[4] Polazeći od suštinske postavke da je “svaka pesma… jedna zasebna celina”, Popović podseća da su sporni stihovi samo jedna od stilskih osobenosti starca Milije i da svakom pažljivom čitaocu “tekst sam sobom nosi traženo objašnjenje”. U ovom smislu valjalo bi ga i čitati:

“Bez vas bi je mogao stopiti,
no sam ljubi svojoj poklonio,
al’ ću stopit svu tazbinu moju,
nemam s kime ladno piti vino”.

Za svoju tvrdnju naveo je nekoliko histeroloških stilskih slika iz drugih Milijinih pesama i strane književnosti. U Ženidbi Maksima Crnojevića našao je mesto koje počinje stihovima: “Kud te sila slomi preko mora”, Sestri Leke Kapetana: “K sebi ruke Kraljeviću Marko” (u trenutku kad ga Miloš Obilić zaustavlja da potegne sablju na Leku), a u Banović Strahinji još i susretu sa dervišom: “Šnjime nema niko pod čadorom, bekrija je taj nesrećni derviš…” Očekivali smo da se posle prvog stiha nastavi četvrti “no sam pije, no sam čašu lije”, dok su drugi i treći “samo parentetična refleksija pesnikova”. Popović nije ostao na logičkoj i sintaktičkoj vezi između navedenih stihova nego je slične stilske osobenosti potražio i našao u Homerovoj Odiseji, Šekspirovom Hamletu, Molijerovom Uobraženom bolesniku i Geteovom Hermanu i Doroteji. I, najzad, kao još jednu ilustraciju za svoj komparativni pristup ponudio je i odgovarajuće stihove ove pesme iz Bosanske vile u kojima je “sam pevač Milijinu histerologiju razrešio”:

Ne dam vama duše ogr’ješiti,
No sam ljubi život poklonio,
Jera nemam kome nazdraviti,
Nazdraviti kada pijem vino«.”[5]

 

 

Kadar iz filma “Banović Strahinja” (1981, režija: Vatroslav Mimica), izvor: YouTube
 

Bogdan Popović osporava varijante pesama kao dokaze, jer je svaka od njih zasebna celina, ali i psihološka domišljanja koja se svode na “lepa maštanja i dosetljiva ispredanja, dopuštena kao duhovita zabava”. U pesmu se ne može unositi “nešto što se u njoj ne nalazi”, niti iz nje izvoditi sudove na osnovu motivacija kojih takođe nema; ne treba “tražiti podne u dva po podne”. Narodni pesnici “nisu ni Šekspiri ni Rodeni”. Nigde starac Milija ne kaže, nijednim stihom, zašto Banović Strahinja poklanja život svojoj nevernoj ljubi. Svi njegovi postupci ostaju van psiholoških objašnjenja i ulaze u sferu etičkih ocena i osvetljenja. Sve što čini u punom je skladu sa ličnošću rođenom za velika dela, podvige i žrtvu. Otuda “Ban prašta zato što prašta”[6], jer to ne može biti ko zna šta je lepo, plemenito i apsolutno moralno. Napokon i pesnik kaže: “Pomalo je takijeh junaka”.

NIJE BEZ OSNOVA I JAČEG RAZLOGA U OVOM JUNAKU GERHARD GEZEMAN VIDEO “PONOSNI VITEŠKI IDEAL DINARSKOG… ČOVEKA … I JEDAN KASNI VELIKI STEPEN U GENEALOGIJI JUGOSLAVENSKOG MORALA”

U duhu Popovićevog pristupa ne treba “stvarati teškoće onde gde ih nema” niti se udaljavati od teksta pesme pri pokušajima motivacije postupaka pojedinih njenih likova. Iz teksta se nigde ne vidi da Strahinić “ispruženom golom rukom zadržava zamah devet mačeva”, da odlučnim rečima “kao mlat cima nad glavom Jugovića” i “objavljuje da će ih sve istrebiti”. I ne bledi nimalo “pred našim očima veličanstvena slika pohoda Jugovića na Kosovo, niti se “u daljini gubi žalosno kliktanje devet sokolova nad mrtvim telima njihovim”.[7] Nema opravdanja, ni potrebe, za izjednačavanje legendarne braće i moćnog njihovog oca iz Banović Strahinje sa onima iz kosovskog ciklusa koje su ispevali drugi narodni pevači. Naučnom tumačenju, prema kome je svaka od njih autentična, a njen sastavljač, koliko-toliko originalan, to je strano. U našim očima ništa ne može pomutiti onu impresivnu sliku vidovdanskog ranog sunčanog jutra ispunjenog uzbudljivom jekom konjskih kopita po tvrdoj kruševačkoj kaldrmi koju gazi “vojska na alaje”, sve “konjici pod bojnim kopljima”, sa “krstašem u ruci barjakom” čelnika Boška Jugovića. Zar treba podsetiti da je carica Milica uz pun blagoslov slavnoga Lazara, zaustavljala svakog brata pojedinačno, grlila, ljubila, grcala u suzama i preklinjala da se bar jedan od njih smiluje i ostane uz nju — “sestri od zakletve”? Devet puta je molila, ali isto toliko puta “ponosne reči junačke vere ispunile su grad i polje”:

“Idi, sestro, na bijelu kulu,
a ja ti se ne bih povratio…,
da mi care pokloni Kruševac”.

I u smrti su ostali jedan uz drugoga. Sa istom mišlju na Kosovo su tog jutra pošli car i sluga Goluban, jer su svi, bez izuzetka, voleli “smrt u podvigu, negoli život u sramoti”.[8]

Vredno je podsetiti da je ranije bilo pokušaja da se izrazito etički postupci Strahinićevi objasne čak i međusobnim emotivnim i čulnim odnosima supružnika pri čemu se isticalo da je Ban često zanemarivao svoju ljubu i malo joj posvećivao pažnje dugim boravcima u bogatoj tazbini: “Pozadugo bane gostovao, pozadugo bane začamao”. Uzroci neverstvu traženi su i u zavidnom socijalnom statusu žene u sprskoj srednjovekovnoj državi, a i čulnoj nadmoći Vlah-Alije koji “svu noć ljubi Strahinjinu ljubu”. Napokon, pošto je učinila prvi prestup, ostali su se spontano nudili jednoj nestabilnoj ženskoj prirodi koju je već nagrizao strah od odgovornosti. Ne treba zanemariti ni one vrlo laskave reči ljubavnikove u kojima joj obećava da će mu “biti mila dovijeka”, dvoriti je “trideset sluškinja”, držati joj “skute i rukave”, hraniti je “medom i šećerom” i, napokon, okititi žutim zlatom “savrh glave do zelene trave”. Tu je, doista, po sredi jedna velika ljubav koja se plaća najvišom cenom. Valja napomenuti da neverstvo žene nije baš tako retka pojava u našoj narodnoj poeziji. U jednoj starijoj pesmi Erlangenskog rukopisa ljuba Stojana Popovića Anđelija u veoma dramatičnom njegovom obračunu sa vojvodom Maletom, na poziv muža da pomogne njemu ili protivniku, “ona vadi sablju Stojanovu, neće sjeći Maletu vojvodu, veće sječe Popović Stojana”. Ovde je, međutim, odmazda brza i svirepa, kao, uostalom, i u Ženidbi kralja Vukašina u kojoj lakoma ljuba vojvode Momčila smišljeno radi na izdaji svoga gospodara i velikog junaka da bi se vezala za neuporedivo slabijeg od njega, njegovog ubicu kralja Vukašina. Vukov pevač hajduk Stojan je postupio u duhu tradicionalne etike, svezao je i “konjma za repove” da je za tako smišljeno neverstvo i izdajstvo živu rastrgnu. Ali, za razliku od njih, samo je starac Milija, “pevač velikog i izvornog dara”, ostvario “razornu moć istine o preljubi”. I jedino kod njega Banovo praštanje i pomilovanje ostaje “izuzetak bez premca i mimo kodeksa epskog poimanja greha”, jer se zaista ne radi o romantičnoj preljubi nego izdaji, niti o “brakolomstvu već o verolomstvu”.[9]

Na kraju ostaje pitanje da li se Ban žrtvuje za nevernu ženu sa kojom se može pretpostaviti dalji život pod velikom senkom svesnog neverstva i izdaje, a ne njeno vraćanje rodu u Kruševac, ili to čini iz vernosti sebi i svojoj viteškoj etici. Još u vreme pokretanja polemike oko spornih stihova pesme, tridesetih godina našega veka, bilo je pokušaja da se Banovo držanje objasni “njegovom ljubavlju prema njoj”, jer, eto, on i posle njegovog provoda na Golešu “voli svoju ženu”.[10] Pesmi se ne može i ne sme pripisivati ništa što u njoj nema. Činjenice treba objašnjavati samo njima samima. Strahinić je prvi kome su osvajači učinili veliku nepravdu, naneli mu golemu uvredu; osetio je svu gorčinu neverstva od onih kojima je beskrajno verovao i bio odan do poslednjeg daha. “Pre boja, ostavljen od prijatelja…, sam u nepreglednoj turskoj ordiji, on je našao u sebi snage da savlada grdosiju Vlah-Aliju i da oprosti nevernoj ljubi. A u boju on je bio onaj “dobar junak” što jedanput britkom sabljom mane, britkom sabljom i desnicom rukom, pak dvadeset odsiječe glava”.[11] Ne čini on to iz nekakve rezignacije, a još manje zbog “varvarske samovolje”, kako se činilo velikom pesniku “Fausta”, nego što jedino tako može i mora. Nije bez osnova i jačeg razloga u ovom junaku Gerhard Gezeman video “ponosni viteški ideal dinarskog… čoveka … i jedan kasni veliki stepen u genealogiji jugoslavenskog morala”.[12] Njegov podvig je utoliko veći što se, štiteći jednu zabludelu i nejaku prestupnicu, suprotstavio najmoćnijima, najuglednijima i najneprikosnovenijima.[13] Zbog svega toga viteška etika Strahinje Banovića neprekidno napaja, pleni i uzbuđuje lepotom i čistotom besmrtnih antičkih heroja.

 

Miodrag M. Vulin

Izvor: Glif

[1] Gerhard Gezeman, O Banović Strahinji, Prilozi proučavanju narodne poezije, 1935, II 146. Iz Geteovog pisma Vilhelmu Gerhardu 1827.
[2] Videti polemiku između Aleksandra Saše Petrovića i Predraga Golubovića u NINU 1419, od 19. marta i 1420, od 26. marta 1978, tekstove: “Nije slučajno” i “Spekulacije sa izdajom”.
[3] Iz razgovora sa akademikom prof. drom Radomirom Lukićem, NIN, broj 1416,26. februara 1978. (Postoji li izdaja). Prof. Lukić dodaje da zbog svoje etike “Strahinić ispada moralno viši i od Jug-Bogdana”.
[4] Ljubomir Zuković, Nije svačije ispod sela pjevati, Ovdje, 108, maj 1978, 13. Autorova poruka je namenjena novinarima, ali je blagu opomenu uputio i poznatom našem naučniku — piscu “Sociologije morala” — akademiku R. Lukiću: “Nije nam poznato da je neko zvao pravnike da sude Hamletu zbog toga što on sam preuzima pravo osvete za ubistvo svoga oca”… podseća dr Zuković.
[5] Ibid.
[6] Svetozar Koljević, Naš junački ep, Beograd, 1974, 135. Videti ocene Strahinićevih postupaka sve do 144. strane.
[7] Jovan Deretić, Ogledi iz narodiog pesništva, Beograd, 1978, 73.
[8] Ibid, 81—85.
[9] Gerhard Gezeman, O Banović Strahinji, Prilozi, 1935, II, 153.
[10] Dr Nikola Koljević, Otelo i Banović Strahinja — dva kulta junaštva, Godišnjak Instituta za jezik i književnost u Sarajevu, IV, 1977, 104.
[11] Dr Vojislav Đurić, Antologija narodnih epskih pesama, I, Novi Sad, 1958,
[12] Videti belešku sedam, Banović Strahinja — struktura i značenje, 73.
[13] Ibid.
[14] Ibid, 74.
[15] Nikola Vulić, Banović Strahinja, Srpski književni glasnik, 16. mart 1937, broj 6, nova serija, 438. Zagonetka ostaje tajnom koju je starac Milija “odneo sa sobom u grob”, oko koje “toliko nesporazuma nije bilo ni pri zidanju vavilonske kule”. Ibid, 438, Za potpunije razumevanje spornih stihova vredno je pročitati Vulićevo tumačenje na 436. strani, kao i upoređenja koja ih nadalje prate.
[16] Petar Kočić, Naša pjesma, Sabrana djela II, Sarajevo, 1967, 179. Ocena Banović Strahinje nastala je povodom Antologije J. Milakovića koju je Kočić nemilosrdno osu-dio zbo! zaobilaženja najboljih naših narodnih i umetničknh poetskih ostvarenja.
[17] Do sada je izvedeno pet dramskih obrada ove pesme: Nikole T. Đurića, I voljaše carstvu nebeskom, treći deo Strahinić Ban, Beograd, 19—33; Milana Ogrizovića, Banović Strahinja, Zagreb, 1913; Budimira Grahovca, Strahinić Ban, istorijska drama, Skoplje, 1926; Stamenka Đurđevića, Banović Strahinja, epska tragedija, Beograd, 1935, i Borislava Mihailovića Mihiza, Banović Strahinja, 1963, prikazana na Sterijinom pozorju u Novom Sadu iste godine.
[18] Dr Ljubomir Zuković, Vukov pjevač starac Milija (Analiza pjesama), Radovi Filozofskog fakulteta u Sarajevu, III, 1965, 273—305. Zuković je znalački osvetlio Milijina pesnička ostvarenja, naročito u poznatim pesmama Banović Strahinji, Ženidbi Maksima Crnojevnća i Sestri Leke Kapetana.

[1] Prilozi proučavanju narodne poezije, II, 1935, 145—156. Dr Gezeman je bio istinski prijatelj našega naroda sa kojim je delio sudbinu u njegovim najtežim trenucima prelaskom preko Albanije u zimu 1915, o čemu je ostavio potresno svedočanstvo u delu Die Flucht, prevedeno od Radovana Medenice i objavljeno u izdanju SKZ 1984. god. pod naslovom Sa srpskom vojskom kroz Albannju.
[2] Među njima su Bogdan Popović, Jaša Prodanović i Nikola Vulić, Videti Priloge II, III, 1935; Naš jezik, IV i V 1936/37, Srpski književii glasnik, 6, 16. mart 1937, 435-439.
[3] Jaša Prodanović, Banović Strahinja i njegova ljuba, Prilozi, III, 1936, 29.
[4] Bogdan Popović, O poslednjim stihovima “Banović Strahinje”, Prilozi, III, 1936. Popović se nije bavio narodnom književnošću, ali se umešao u polemiku oko spornih stihova ove pesme i znatno doprineo njihovom tumačenju. Videti njegov navedeni rad i u Ogledima, Novi Sad, 1963, 381—397. Uporediti objašnjenje Miloša Vukićevića Šta se “pokriva” stihom “pomalo takijeh junaka” u pjesmi “Banović Strahinja”, Književnost i jezik, 3, 1990, 236.
[5] Videti Bosansku vilu za 1911, 4—12, 187. Pesma je pod naslovom Silan Vlah Alija, iz zbirke Luke Grđića-Bjelokosića. Popović je omaškom naveo brojeve 3—4. U jednoj drugoj varijanti ove pesme čitamo: “Još je Bane zaklanjaše rukom, nemojte je mile moje šure, lako bi se drugom oženio, ali ne bih tazbine dobio kao što je pleme Jugovića”. Izvor bel. 15., str. 437.
[6] Videti Popovićeve Oglede iz prethodne beleške, 390.
[7] Henrik Barić, Netko bješe Strahiniću Bane, Poezija i kritika, I, Beograd, 1975, 536, Barić je svoj tekst prvobitno objavno u Srpskom književnom glasniku, 16. decembar 1936.
[8] Miodrag Pavlović, Antologija srpskog pesništva, Beograd, 1964, 128. Ispovest mrtvog kneza Lazara od Patrijarha Danila. U pesmi kosovskih boraca isti pesnik evocira njihovu ispovest: “Umrimo da svagda živi budemo”.
[9] Hatidža Krnjević, Fragmenti o “Erlangenskom rukopisu”, Književna istorija, XII, 45, 1979, 50, 51, 54.
[10] Miloš Trivunac, Banović Strahinja, Prilozi III, 1936, 188. Trivunac pokušava dokazati kako je Ban veoma voleo svoju ženu pa joj iz ljubavi sve prašta. Zanimljiv je pristup Vase Tomanovića (Prilozi III, 14—15), Još o Banović Strahinji prema kome Strahinić vraća ljubu u Kruševac ocu i braći, jer “više niste dostojni” jednog viteza čije je “čojstvo i junaštvo” daleko ispred bogatih prijatelja u tazbini.
[11] Dr Vojislav Đurić, Antologija epskih narodnih pesama, I, Novi Sad, 1958, 13—14 ,0)
[12] Dr Gerhard Gezeman, O Banović Strahinji, Prilozi, II, 1935, 149. Gezeman piše o Strahinji kao “reprezentantu čojstva i junaštva” čija se etika razlikuje i razilazi sa “običnim, starinskim moralom” kakav je vladao na dvoru Jugovića u Kruševcu. Narodni pevač ne traži junaku lepu devojku nego “dobro prijateljstvo”. Ibid, 155
[13] Dr Hugo Klajn, Zašto Banović Strahinja prašta svojoj ljubi, Politika, 20. oktobar 1968, 18. Strahinjin povratak u Kruševac Klajn objašnjava pretpostavkom “da bi je vratio onima u koje se isto toliko razočarao kao i u nju”, što je puko domišljanje. Više je verovatno da ju je vratio u svoju malenu Banjsku kraj Kosova da tamo nastave kako se jedino može i mora, u senci njene teške izdaje i velikog verolomstva.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Milan
Milan
27 days ago

Milan
Ja sam odavno tvrdio da je Banović Strahinja NARUČENA PESMA. Posle boja na Kosovu Turci kao i većina vojski onoga doba činila je ” zulum nad ženskinjem”…Da je svaki Sbin ubio ženu ćerku nas više ne bi bilo. Onda se skupili starci, našli ne kompromitovanog velmožu i rekli guslaru – ispevaj pesmu koja će svKom Srbinu reći, ako je junak Strahinja oprostio svojoj ženi, Miko, Pero, Lazo i ostali …praštajte!