Biće lažnog – Đorđe Milović

Boneli ili Govnoneli ili biće lažnog

Deca na klupi ispod mog prozora redovno su razmenjivali stripove kupljene na kiosku. Danas deca razmenjuju digitalane slike koje su novi oblik druženja i razumevanja. Kao što nekada nisu  mogla da biraju svoju predastavu stripa, tako danas ne mogu da biraju svoj oblik druženja i razumevanja. Posredstvom roditelja i društva oblikuje se svest ljudi. Ne u pravcu istine, dobrog ili lepog.

U potrošačkoj kulturi žive potrošači. Potošači koji nekritički troše  preestetizovanu  robnu marku. Mera svega je potrošnja, i, sledstveno tome, isplativost. Trošim, dakle, jesam je deviza koja je smisao građanskog načina postojanja.Stoga sve, uključujući i razumevanje prirode stripa, mora da ima robno-novčanu vrednost. U tako utemeljenoj kulturnoj politici ili industriji, autorova osećanja i misli nisu primarni faktori izdavačke strip politike. Autor koji nije autor je tu zbog izdavača, ne izdavač zbog autora koji jeste autor.

Italijanska izdavačka kuća Serđo Boneli čitavu svoju izdavačku strip delatnost zasnovala je na takvoj jednostranoj matrici. Sama strip produkcija oDslikava i oSlikava narativni tok prosečne američke filmske serije. Čak su glavni protagonisti crtani po uzoru na američke filmske zvezde. Što je svojevrsni reklamni trik najprepoznatljiviji u izdanjima izdavačke kuće Boneli. Već decenijama zaštitnog znaka za strip, odnosno stripove u ovom delu ćorsokaka Evrope i sveta. (Čiju smo verziju ili licencu imali u sveskama izdavačke kuće „Dnevnik” iz Novog Sada.) Strip bi trebalo da bude ono što jeste biće stripa; stripovi su mnoštvenost koja u svojoj osnovi ne mora čuvati prirodu ili biće stripa. Kvantitet ne mora čuvati kvalitet. Industrijski proizvedena hrana ne mora čuvati, a nejčešće i ne čuva, osnovna svojstva organski izrasle hrane. U tržišno orijentisanoj ekonomiji kulture daleko smo od istine stripa.

Posebno ako je glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće po struci ekonomista. Što je Glavni i odgovorni urednik „Dnevnika“ svojevremeno i bio. Budući da je Srbija i Vojvodina američka kolonija, Boneli je posredstvom „Dnevnika” imao mnogobrojnu zahvalnu publiku. I još je ima. Izavači su, u nedostatku prosvetne uloge stripa i za strip, promovisali lažno biće stripa. Tako je i danas.

Sećam se svoje davne posete (onako iz radoznalosti) izdavačkoj kući „Dnevnik“ da sam Gospodinu Glavnom rekao na izlazu,prilikom kratkog razgovora, videvši na policama primerak Kena Parkera,  da je to strip koji jedino vredi. Na šta je Glavni brzo odgovorio: „Da, ali to se najslabije prodaje“. Znao je gospodin Glavni još tada šta je glavno u stripu.

Ken Parker je crtan po uzoru na američkog filmskog glumca Roberta Redforda,  sa narativnim tokom karakterističnim za prosečni američki fim. Slike u stripu su jasno povezane, kao i  filmski ritam  naracije stripa.

Gazde izdavačka stripa ne zanima strip kao jezik, već samo strip kao sredstvo isplativosti. Tu su se izrazito filmične strip naracije pokazale kao najisplativiji sredstvo izdavačkim kućama.  Iako su zapleti za Ken Parkera nastajali prema zacrtanim parametrima Boneli produkcije, Volim pojedine epizode Ken Parkkera nastale u tandemu Berardi/ scenario, Milaco/ crtež, kao što su epizode „Aveti prošlosti“ ili „Boston“ (u domaćooj verziji epizoda je sasvim nepotrebno prevedena kao „Lepotica i zver“). U grafičkoj izvedbi Iva Milaca (Ivo Milazzo) grafička kompozicija table stripa je prilično nemaštovita, ali je ležeran crtež sličan krokiju očaravajuće virtuozan, dok je filmični scenario Đankarla Berardija prepun poučnih, mudrih iterarnih vrednosti koje valja citirati koliko i one iz dela Eriha Froma ili Meše Selimović, na primer. Ideal grafičke jednostavnosti Milacovog crteža  je inspirisan Pratovim duhom koji je najpre duh Aleksa Tota. Jeres unutar zacrtanih i odavno okoštalih granica.

Ipak, u osnovi, Bodljikava žica prodavnice banalnosti koja nalikuje na omiljene strip junake u nastavcima. Koja je većini prosećnih poluobrazovanih navčano dostupna. Proizvedena za gutanje, ne za čitanje i razmišljanje.

Ken ne pije, ipak se ponekad opije. Ne voli da se pesniči, ipak se ponekad, potuče. Ne voli da poteže vatreno oružje, ipak, suviše često, on puca iz pištolja ili puške. Njegov suviše pacifistički stav teško može da prođe u okviru Boneli produkcije u kojoj ima mnogo nasilja ili lažnog moralisanja.

Strip je, kao i za mnoge stvaraoce različitih opredeljenja, bio i ostao, pre svega, sredstvo za život Strip crtači crtaju pod patronatom gazde izdavačke kuće.  Nema u Boneli okvirima zapitanosti ili pomeranja napred. Kao u fabrici koja godinama ostvaruje profit. Mada ne kao pre sveopšte digitalizacije, koja je, na njihovu želost, ukrala mnoge čitaoce. Zaposleni crtači scenaristi se prećutno dobro razumeju. U laži. U prividu uspeha. U kome se veliča neuspeh da se bude sobom samim. Sam svoj gazda.

Čovek je biće pada. Pada u kapitalistički svet nepravde, ili neistine. Blago (eufemistički) rečeno. Poslednje doba u istoriji prate, naravno i izdavači poput Serđa Bonelija. U kome se posebno ističe radno-poslovna etika stripa. Otuđeni rad kao norma. U kome je ličnost crtača i scenariste obezličena. A nacrtani karakteri su tobožnji karakteri crtani po narudžbi tržišta stripova. Ne stripa. Jer pomenutog izdavača priroda stripa ne zanima. Istina stripa je za njih unapred neisplativa. Umetnost je neprofitabilna unutar zacrtanih okvira industrije koja nalikuje na strip. Lažno predstavljanje bića stripa usklađeno sa vremenom digitalnog kapitalizma.

U tako predtavljenoj slici stripa u Srbiji bojim se da se sretnem sa takozvanim ljubiteljem stripa (stripova). Ako kažem čime se bavim odmah postanem nevidljiv. Toliko je pozamašan veo predrasuda o stripu, do koga još nismo došli. A ko su vam junaci, obično bi me pitali. Nema junaka, već iznerviran, kažem. A za koga radite, pitaju uglavnom muški likovi nadmeno-podsmešljivog stava. Ne radim ni za koga. Sanjam za sebe. I pomislim da mi je danas baš loš dan. Moj strip je neko davno nazvao asocijativnim. Slon na prvoj slici, na drugoj je crtež kuće, a na trećoj zvezdano nebo. Svuda je tekst u poetsko-filozofskom duhu. Pa vi povežite sve u ritualu čitanja, ako vam nije teško. A nije, zašto bi vam to bilo teško, kažem u sebi sebi samom, kome drugom. Prosvećovanje je teže nego kopanje u  rudniku, što reče jedan takođe nadmeno-podsmešljivi pun sebe lik sa akademskim obrazovanjem iz Novog Sada, koga ne bih da imenujem.  Inače još jedno dete „Grada Kulture“.

(Neko kao ja, odnosno moja strip poetika, i dalje za vas ne postoji. Potpisujem se reda radi. Ili pokušaju da poverujem da sam ja onaj potpisani.)

Boneli ili Govnoneli, odlučite sami.

Ali vi ste se ( čak i ako ste pročitali ovaj naizgled kratki napis, ali iznutra čitan ne baš kratak) , pretpostavljam, odavno, mnogo pre mog rođenja, kao i vašeg, već odlučili.

Postscriptum

Bilo mi je zaista teško da pišem ovaj tekst, a da izbegnem imidž Boneli strip produkcuje koju doslovno mrzim. Jedinu soluciju našao sam u tandemu Milaco/ Berardi.

 

Za P.U.L.S.E: Đorđe Milović.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments