Jorgos Lantimos (Yorgos Lanthimos) ne voli ništa obično, njega svakodnevne teme ne zanimaju. Toga se drži od početka karijere. Čak i kada je postao veliko ime evropske, a potom i svetske kinematografije, nije odustao od umetničkog kreda. Tako je došao do neobičnog statusa u svetu filma. Lantimos je poželjan u krugovima koji ljube art filmove, koji ne vole kompromise i komercijalizaciju, a rado je viđen gost i na samom krovu komercijalnog filma – na dodeli Oskara. Tu je njegov poslednji film “Poor Things” pokupio i nekoliko kipića.

Dobra veza između art filma i komercijale je glavna glumica Ema Stoun (Emma Stone), nesumnjivo holivudska glumica, ali i Lantimosova muza. Najviše me podseća na Nikol Kidman (Nicole Kidman) koje je glumila u blokbasterima, ali i u umetničkim filmovima, dovoljno je pomenuti Trirov (Lars von Trier) “Dogville”.

“Poor Things” je čudan film, vrlo čudan, dok je sama postavka ekstremna. Trudna žena skače s mosta, mrtvu je dovode kod doktora (koji i sam liči na Frankeštajna) koji iz nje vadi bebu, potom bebi vadi mozak i stavlja ga u maminu glavu. Ludo da luđe ne može biti. Majka s bebinim mozgom. Mi praktično gledamo kako odrasta jedna beba, ali sve vreme gledamo telo odrasle žene, njene majke. I to je ključ za razumevanje filma. Sve što vidimo, sve što se dešava, zapravo je ono što vidi odrasla osoba s mozgom bebe, a potom deteta.

Ceo film se može “čitati” kao subjektivni pogled bebe, odnosno deteta, ali iz perspektive odrasle osobe. Zato su slike tako intenzivne. Moguće da je kod kuće sve crno-belo jer je to poznato okruženje, dok je napolju sve šareno, sve je pojačano do maksimuma. Jer tako deca vide spoljni svet, ono što je novo, deca su ushićena kada vide nešto novo i drugačije.

Razlika između dečjeg mozga i tela odrasle osobe najjasnije se vidi u odnosu prema seksualnosti. To je jedna od tema kojoj je posvećen velik deo filma. Naime, telo žene je seksualno zrelo, dok se dečiji mozak prema svemu tome odnosi kao prema igri, stoga nema stida, ne razume zašto je neko ljubomoran ako dečji mozak samo želi da se opusti, a telo i hormoni mu omogućavaju da to uradi na taj način. Tako je otvorena druga velika tema.

Treća tema jeste odnos naučnika prema svemu što nije nauka. Doktor koji operiše trudnu ženu kroz ceo film razmatra tu temu. On smatra da naučnik mora biti distanciran prema svemu što nije nauka, a posebno prema emocijama, ali i prema bolu, u odnosu na roditelje… Svaki put kada se uplete lično i kada se uđe u emotivan odnos nauka trpi. Takav odnos prema stvarnosti nije etičan, ali je to bio preduslov da se izvede tako, moglo bi se reći, monstruozan eksperiment.

Pitanje odnosa između nauke i etike, tema koja se, kao i prethodne dve, diskretno tretira, nije u prvom planu.

Sve ostalo, što je stavljeno u prvi plan možda služi da se postave ova pitanja. Recimo, samootkrivanje, onda avantura, želja za znanjem i iskustvo, želja za slobodom, iskrenost…

Ali zašto je tako urađeno? Odgovor je možda jednostavan. To je Lantimosov umetnički postupak. On publiku preplavi očiglednim, a povremeno otvara male portale koji gledaoce treba da odvedu u dubine značenja, simbola, u emotivne dubine, da ih natera da se preispituju. Ali ne prisiljava, već im samo nagoveštava da tamo dole ima još nečega, pa ko hoće da roni neka roni, a ko neće nek se uživi u prvim asocijacijama.

Sve ostalo, što je stavljeno u prvi plan možda služi da se postave ova pitanja. Recimo, samootkrivanje, onda avantura, želja za znanjem i iskustvo, želja za slobodom, iskrenost…

Tako je grčki reditelj uspeo da uradi bezmalo nemoguće – da se dopadne obema suprotstavljenim stranama – art i komercijalnoj publici i kritici. Tako su dobile obe strane. Lantimos može da snima svoje uvrnute vizije, koje su sve raskošnije, zahvaljujući velikim budžetima, a da ne odstupi od početne ideje. Genijalna strategija donela je genijalne rezultate. Zato možemo biti sigurni da Lantimos neće praviti kompromise, niti će snimati jeftine filmove. Može se mnogo toga naučiti od velikog reditelja iz male zemlje na brdovitom Balkanu.

 Gasitis

Izvor: Lava Lab

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E