Parčići i ostali život – Zločin i žrtva

Parčići i ostali život – Zločin i žrtva

Skoro svako naše pokolenje nosi lične i porodične povesti o stradanjima, pogibijama, nesrećama iz dvadesetog veka. Jer u XX veku mnogo se ginulo i mnogo stradalo, više nego u neka druga, sretnija vremena.

Pojmove o tome šta treba da predstavlјa Hitlerov „Novi poredak“ i nacistička „Nova Evropa“ moj ujak Mihajlo naučio je kao dete u svome selu i to na poseban način. Roditelјsku kućicu, skromnu drvenjaru selјaka – nadničara, više puta su spalјivale različite vojske koje su prolazile kroz selo. Otac mu je bio saradnik partizanskog pokreta otpora, što je bio dodatan razlog za izlive neprijatelјskog gneva. Imao je sjajno sećanje moj ujak. Pamtio je svaki detalј od onoga dana kada je prilikom prolaska nemačke kolone jedan vojnik izveo svu porodicu, tj. njegovu majku a moju babu Ljubicu, sa bebom i četvoro male dece (njihov otac se skrivao u šumi) i repetirao mitralјez sa namerom da ih pobije. Sećao se ujak kako su u poslednjem momentu spaseni. Naišao je neki oficir – folksdojčer, koji je oterao mogućeg ubicu. Pričao je da je taj oficir – ime mu nije nikada saznao – još dugo stajao pred njihovom kućom, da bi sprečio mogućnost da se nasilnik vrati i ostvari svoju nameru.

Rat je jedna velika gužva, a razlika između života i smrti zavisi tek od zbira besmislenih slučajnosti. Moj ujak je i pod svoje stare dane mogao da ispriča svaki detalј koji se zbio onda kada je poginuo njegov otac a moj deda po majci: kako se to jutro porodica sa susedima krila u zemunici; onaj trenutak što je lebdio u njegovom sećanju kada mu je otac sa rođacima otišao u drugo selo i kada ga je poslednji put video; imena svih suseda i selјaka koje je video tog dana; lice i ime onog čoveka koji je doneo tragičnu vest o očevoj smrti… Desilo se, pričao je ujak, baš toga dana da je u okolini sela bio oboren britanski avion i da su brojne neprijatelјske jedinice mobilisane da po okolini traže pilote koji su se spustili padobranima. Deda Mihajlo i dva rođaka su spavali u jednom šumarku, nesvesni novih pretnji koje je izazvao pad aviona. Jedan rođak je otišao do izvora po vodu – što mu je spaslo život. Drugu dvojicu – dedu i njegovog drugog rođaka – iz sna je probudila buka neprijatelјske vojske koja im je prilazila. Za bekstvo je već bilo prekasno. Moj ujak je tvrdio da je za smrt njegovog oca najviše bio kriv jedan selјak poznanik iz susednog sela, koji je vojnicima posvedočio da su deda i njegov rođak saradnici partizana.

Fijuk metka, bol, krv, dah smrti. Plač i tuga. Kako je život jedna nežna bilјka.

Ujak je pričao da ni njegova majka, a moja baba Ljubica, nije dugo nadživela oca. Pretukli su je, kako bi pokazala zemunice gde se kriju partizanski saradnici. Polomili su je toliko da se kasnije jedva vukla, presavijena, senka senke. Umrla je, tužna, iscrplјena, godinu ili dve posle rata. Pre toga još tokom rata umrlo je najmlađe dete, beba Milja (neka joj ime bar ovde bude večno zapisano) možda od tifusa ili groznice ili od gladi, ko bi to znao?

Posećivao sam seosko groblјe na kome leže moji deda i baba koje nisam nikada upoznao. Groblјe je na brežulјku, na lepom proplanku koji se nalazi nedaleko od dedine, više puta palјene kuće. Okruženo je visokim jablanovima u čijim krošnjama vetar tiho šapuće večne uspavanke.

O životima koji traju, kratko, poput nekog nežnog cveta.

 

Porodica i istorija

 

Neko ime, mrtvo telo koje, nesahranjeno, poput duha lebdi po porodičnim sećanjima. Priče o bolu. Fijuk metka, nož, motka što vrebaju po košmarnim snovima. Duhovi prošlog koji bude u dubini noći. Priče počinju naivno, skoro detinje, da se bez previše najave pretvore u dugotrajni košmar. Senka nad živima: okamenjeni užas.

Čiča Diko, stric moga oca, bio je najmlađi sin imućnog semberskog selјaka, „posjednika“, kako je moj pradeda dao da se zapiše na svom ulјanom portretu, naslikanom „u spomen potomstvu“. Dimitrije – Diko bio je određen da završi velike škole dok su njegova starija braća ostala na selu, pa je u tom cilјu njegov otac prodao njivu, a možda i nešto stoke – verovatno volove – i poslao sina u Zagreb, na trgovačku akademiju, kako se nekada nazivao ekonomski fakultet (Više nikoga nema da mi potvrdi da li je pradeda tada zaista prodao volove. To je možda znao moj otac, Živan, poslednji koji je tako nešto mogao pamtiti, ali to sećanje je konačno nestalo sa njim aprila 2013). Moji dedovi – selјaci nisu voleli trgovce jer su im slabo verovali. Običnom selјaku trgovac je oličenje kombinacije prevaranta i lažova, možda i lopova koji želi da ga zakine, da jeftino kupi i da mu skupo proda. Ipak, moj pradeda je znao da u trgovinskom poslu leži budućnost, iako nije bio možda sasvim svestan da trgovci, a ne političari i vojnici, stvaraju moderni svet. Čiča Diko je bio mlad i i lud i kao svaki mladić, poželeo je da menja svet. Upao je u „loše društvo“ vrućih glava, svojih zemlјaka, mladića koji su svet trgovaca želeli da pretvore u „bolјi svet“ proletera i revolucionara. Bolјševička revolucija je u to doba, posle Prvog svetskog rata opijala glave i mutila razum. Ljudi su za neku mutnu i neizvesnu buduću sreću čovečanstva žrtvovali sadašnjicu i sopstvene sudbine. Dikina sudbina je bila opasana sa dve nasilne smrti: jednom tuđom i onom njegovom.

Godine 1921. hitac ubice je pokosio ministra policije Draškovića. Praded je prodao još jednu njivu, kako bi sinu platio branioce na suđenju. Zaverenici, članovi tajne teroristike i revolucionarne organizacije „Crvena pravda“ mladih komunista osuđeni su: ubica na smrt (Alija Alijagić) a ostali na dugogodišnju robiju (po 15 godina zatvora za Rodolјuba Čolakovića i Diku Lopandića). Sa dvadeset i nešto godina, mlad i lep, stric moga oca otišao je u zatvor. Izašao je na više od deceniju kasnije. Najlepše godine mladosti proživeo je po kazamatima. Zapamtio sam jednu skicu, portret Dike Lopandića, koju je nacrtao Moša Pijade, što se ponekad pojavlјivala po novinama. Obrijana pognuta glava, čovek koji se više ne nada. Izašao je iz zatvora slomlјen, bolestan, nervozan. Vratio se na selo, među svoje, radio na zemlјi, kopao i kosio. Nikada se nije oženio. Selјak među selјacima, redovno je primao novine. Moj otac se uvek sećao kakao mu je čiča kupovao prvi „Politikina zabavnik“, kao i velikog naslova iz „Politike“: „Pao Bilbao!“ (španski građanski rat, 1937) koji mu je zvučao tako neobično da ga je tada, dečko od sedam godina, zauvek zapamtio.

Onda je došao novi rat. Braća su govorila: „Beži Diko“. A on im je odgovorio: „Dosta sam ja vama zla naneo“. I nije bežao kada su došli da ga vode. Stradao je 1941. godine od ustaške ruke prilikom neuspelog bekstva grupe komunista iz zatvora u Kerestincu. Nјih skoro stotinu, uspeli su da pobegnu iz zatvora ali ih napolјu izvan zidina niko nije sačekao. Lovili su ih u noći i ubijali, kao neku divlјač. Hici u tami. Strah i jeza. Nešto vlažno i hladno se približava. Bol i ledeni dodir smrti. Tupi pad tela.

Nikada nismo saznali gde mu je grob i da li je uopšte sahranjen.

Sećam se da sam kao dete viđao fotografiju uvek mladog Dike u dedinoj kući na selu. U mom detinjstvu postojali su jedna ulica i jedna škola sa njegovim imenom, statua u rodnom mestu, par izvedenih drama o „Crvenoj pravdi“, kratka pominjanja u Rodolјubovoj knjizi „Kazivanje o jednom pokolenju“ .

Porodična legenda i smrt što lebdi kao nedorečeni nezavršeni bol.

Neizbrojivi sled uzroka i posledica, od smrti do smrti, od smrti do života, od života do smrti.

 

Pedesete

 

U mojoj svesti pedesete godine XX veka – to je vreme pre postanka, pre rođenja. Drugi svetski rat je za nekoga ko je rođen 1957. i rastao tokom šesdesetih godina već bio davno prošlo vreme, praistorija. Pedesete – to je ostalo neko mutno doba nagoveštaja, maglovitih poluuspomena sačuvanih u tuđim sećanjima. Pedesete, to je povest iz knjiga ili kratkih i nepovezanih pričica koje nikada nisam baš pažlјivo slušao.

Moji roditelјi još nisu postali moji roditelјi, tek đaci, studenti u svojim dvadesetim, učesnici radnih brigada, stipendisti, zalјublјeni par…Pred njima je budućnost, isto tako mutna, kao što je sada za mene ta njihova prošlost iz vremena nebića, ličnog nepostojanja. Sećam se pominjanja studija u Sarajevu, imena nekih njihovih drugova, posleratne nemaštine, priča o paketima hrane poslatih sa sela… Oko 1955. moj otac završava studije (književnost) i javlјa se na posao nastavnika u mestu u severoistočnoj Bosni (Gradačac) odakle je primao stipendiju. To je mali gradić, poznat po krajiškom kapetanu – „Zmaju od Bosne“. Tu su i dalјe stajale poluporušene „kule“ kapetana Gradaščevića, koje će mnogo kasnije biti obnovlјene, uz nešto zgradica, kućica u ravnici Posavine okruženoj brežulјcima. Skromno mestašce na rubu zbivanja, među proplancima punim šlјivika. Moja majka se uskoro pridružuje ocu, mislim da su se iste godine i venčali. Ona nastavlјa da polaže ispite putujući u Sarajevo. Žive u jednoj skromnoj sobici, nadaju se stančiću…Imaju po 25 godina, život je pred njima.

Pedesete. Vreme tegobno ali i puno poleta. Svaka godina pomalo bolјa od prethodne, zemalјa se razvija, proglašena je FNRJ (1953), Evropa se obnavlјa, budućnost je svetla, bude se istok i zapad. Međunarodna napetost polako popušta; Stalјin umire 1953. godine; Korejski rat se završava te iste 1953; SAD vrše 1954 eksploziju prve hidrogenske bombe; trka u naoružanju se nastavlјa; istočnoevropske zemlјe zaklјučuju ugovor o Varšavskom paktu (1955). Naredna, 1956. je godina Suecke krize i ustanka u Mađarskoj.

Miloš Crnjanski, izbeglica u Engleskoj, 1956. godine na plaži Cooden Beech kod Londona piše svoj Lament nad Beogradom, veliku poemu o prolaznosti života i o traženju utehe i smisla. Tada ima 63 godine. Već 15 godina je izbeglica. Proći će još desetak godina dok se najzad ne vrati kući, u Beograd. Beograd – grad lamenta za životom i simbol besmrtnosti.

„A kad mi slome dušu, koplјe, ruku i nogu, Tebe, Tebe znam da ne mogu, ne mogu.“

 

Šesdesete

 

Sećam se kestenja u ulici u kojoj smo živeli, koje su posekli onda kada se širio put i za kojim sam dugo žalio; sećam se dvorišta u kom smo igrali lopte, šećernih pločica koje smo jeli umesto čokolade, u kojim smo nalazili sličice fudbalera; sa sličicama se igrala igra „slika – neslika“; sećam se i igri klikera (treba prvo ubaciti kliker u plitko iskopanu rupicu u zemlјi, a onda odatle pogađati i tako zadobiti protivničke klikere) kao i onih metalnih nosača za vaze na zidu zgrade mesne zajednice, koji su nam služili umesto koševa; beležili smo kao kolekcionari u posebnu svesku svaku registraciju retkih vozila koja su prolazila putem pored naše zgrade.

Na periferiji grada. Periferija periferije. Grad T. Negde u Bosni.

Sećam se – mutno – školskih predstava u prvom – drugom razredu, učitelјice, ponekog druga, dežurstva u školi, čestih tuča, školski izleti, kao i školska dežurstva na ulazu, kada si glavni, jer si onaj koji ima zadatak da pritiskom na zvonce označi kraj i skrati bar malo čas. Drugovi: Besko, Fudo, Miro, Ešef, Nenad, Nevresa, Milena… Leto sam provodio na selu ili na moru. Sećam se krava, tora, strica, skuplјanja sena, pasa po imenu Coca i Binja, kobile Elze, truckanja u kolima koja vuku dva konja. Sećam se i Dubrovnika, Mlјeta, ukusa morske vode, slivanja kaplјica sa vesla, vrućine, mornarske pesme, gorkog maslinovog ulјa, pecanja, užurbanih vrednih mrava čije sam kolone mogao posmatrati satima. Sećam se i zvezdanog noćnog neba nad ostrvom, u onoj noći kada je prvi čovek stupio na mesec, dok smo se spuštali kamenitom stazom iz Maranovića dole, ka moru u Okuklјe, ostrvo Mljet.

Godine 1968. moj otac je s mukom skupio kredite i pozajmnice i kupio auto, fiću. Nјegov prvi veliki put bio je poseta sestri u Parizu. Uspeo sam da izbegnem to putovanje. Više sam voleo da ostanem na selu i čekam dane kada stižu omilјeni stripovi – Zabavnik, Almanah, Panorama – Umpah Pah, princ Valijant, Talični Tom, Miki i Paja.

Iste godine trupe Varšavskog pakta su upale u Čehoslovačku. Zavladao je veliki nemir. U Parizu i Beogradu organizovane su studentske demonstracije. Vili Brant je 1969. najavio „Istočnu politiku“ SRN i obnovio diplomatske odnose sa Jugoslavijom. Ali o tome u ta vremena, ništa nisam znao.

Sećam se i velike, teške žitne vage, sa koje sam pao i koja se prevrnula pravo na mene. Pala je praveći latinično „ve“, sa stranama koje su se sa jedne i druge strane zabile u zemlјu dok sam ja ostao u sredini, ispod vage ali netaknut. Sećam se strine kako kuka, trčeći iz kuće. Izvukao sam se ispod vage, nepovređen.

Ponekad, u životu, potrebno je i nešto sreće.

 

Osamdesete

 

Veoma dugo, možda još od prvih početaka, Evropska komisija organizuje stručnu praksu, takozvani „staž“ u administraciji za mlade stručnjake, pravnike, ekonomiste lingviste, kao i za svršene studente, uglavnom postdiplomce. Staž u briselskoj Komisiji, koji sam prošao krajem 1982. – početkom 1983. g. ni danas se nije mnogo promenio – traje oko pet meseci, podrazumeva skromnu stipendiju i pruža mogućnost za sticanje korisnog, pomalo i prestižnog iskustva za mlade lјude – početnike, pred kojima još uvek stoji izbor puteva koje se račvaju u neizmerne životne staze od kojih slepa sudbina svakome, na kraju, ipak dodeli samo onu jednu jedinu.

Staž se ne dobija lako, hilјade su kandidata iz Evrope i celog sveta, od kojih malo srećom i slučajem, a malo dobrim vezama, bude izabrano njih stotinjak. Kao jedan od tada retkih kandidata iz nesvrstane Jugoslavije (drugih kandidata iz socijalističkih zemlјa tada nije uopšte ni bilo) bio sam izabran da radim i pomažem u odelenju za mediteransku politiku Generalne direkcije za spolјne poslove, u četvrorokrakoj zgradi Evropske komisije zvanoj, tada kao i danas „Berlemon“.

Tadašnji predsednik Komisije bio je davno zaboravlјeni luksemburški političar po imenu Gaston Torn. Dužnost komesara za mediteranske poslove obavlјao je Italijan Lorenco Natali. Moj neposredni šef odelenja u Komisiji, Francuz Šarl Kaporal (Charles Caporale) – kome sam i dugovao svoj slučajni izbor među stažiste. Zadatak u odelenju mi je bio da pomažem službeniku koji je istovremeno bio i moj „mentor“, opet Francuzu, čije ime je bilo Mišel. Bio je to dobroćudan i pomalo melanholičan čovek srednjih godina, koji je je pomalo zazirao od svog energičnog šefa.

Pomagao sam u izradi raznih tabela i računica, pripremao sam kratke beleške i podsetnike na teme koje su meni nepoznatim putevima stizale, u vidu naloga negde iz visina nepregledne hijerarhije Evropske komisije. U to vreme, francuski je još uvek bio dominantan, prvi radni jezik u Komisiji, iako se već nazirala snaga novog univerzalnog jezika – engleskog – koji će za koju godinu, sa novim članicama EZ i novim generacijama, preplaviti i radna dokumenta briselske administracije.

Moji drugari stažisti su bili Holanđanin Servas V, Amerikanac Džim V, Austrijanac Tomas B, Škotlanđanka Megi, Grkinja Aleksandra, jedna sitna Portugalka čije ime nisam zapamtio.Veseli i komunikativni Servas se zabavlјao sa Megi; druželјubivi Amer Džim je bio beskrajno radoznao; ponosna i pomalo ohola Aleksandra je imala poznat „pedigre“ (tj. poticala je iz neke ugledne grčke familije) i isto tako dobre kontakte po Komisiji; intelektualac „bečke škole“ Tomas je jednom u dve nedelјe, u svom „apartmanu“ (malo većoj sobici) uz obavezni čaj organizovao debate stažista na međunarodne teme.

Još više nego administrativnim poslovima, bili smo okupirani onim drugim zanimlјivijim aktivnostima stažiste u Briselu: danju konferencije i predavanja na razne teme od značaja za EZ, uveče – zabave i noćni izlasci – sve to dopunjeno putovanjima do parlamenta u Strasburu i suda u Luksemburgu kao i posetom tada podelјenom Berlinu.

U vreme stažiranja prvi put sam posetio jugoslovensku misiju pri EZ koja se tada nalazila na sredini široke, glavne briselske avenije Louise. Ispred ulaza u zgradu na čijem se jednom od spratova nalazila misija, stajao je policajac sa automatskom puškom. Neke stvari kao da ne prolaze.

Prilikom jedne od poseta nas grupe stažista Berlinu, koji se tada činio da će ostati podelјen bar još hilјadu godina, prelazili smo sa zapadne na istočnu stranu i obrnuto, što ni u to vreme, početkom osamdesetih, nije bilo sasvim jednostavno. U grupi zapadnjaka, ja sam bio jedini koga istočni Nemci nisu gnjavili sa obavezom za posedovanje vize, dokaze o menjanju novca po zvaničnom kursu itd. Bio sam ponosan da imam jugoslovenski pasoš, koji tako lako otvara sva vrata i čija zemlјa ima tako dobre odnose sa svima…

Ah, vreme mladosti. Svi bezbrojni životne izbori i dalјe su se pružali negde neizvesni, skriveni pod plaštom slepe nepredvidive boginje Sudbine, koja na kraju svakom čoveku izabere samo onaj jedan, jedini, put. Nјegov put.

Duško Lopandić

 

Fejsbuk grupa “Klasici književnosti” u saradnji sa  Dereta izdavaštvo organizovali su konkurs za najbolju priču sa temom “Bledi obrisi sećanja”. Gospodin Duško Lopandić osvojio je drugo mesto sa pričom “Parčići i ostali život” koju ovim putem objavljujemo

Poštovani članovi Klasika književnosti i učesnici konkursa na temu “Bledi obrisi sećanja”, proglašavamo rezultate i najtoplije se zahvaljujemo svima koji su odvojili vreme za pisanje priča, a i vama koji ćete pobedničke priče pročitati u narednim objavama admin tima.
2. MESTO: Dusko Lopandic
3. MESTO: Stefan Megić
Dužni smo obrazloženje odluke koju smo doneli posle ocenjivanja bez međusobnog konsultovanja kako bismo doneli lični sud i u zbiru bodova napravili uži krug takmičara. Tada se žiriju pridružuje gospodin Aleksandar Šurbatović čije iskustvo i stručnost izuzetno cenimo.
Posto je konkurs bio određen konkretnom temom, vodili smo računa da rad odgovori na istu. Zbog toga su neke odlične priče izgubile “trku” jer su bile ili potpuno van teme ili tek u dalekom dodiru sa temom. Pored teme, predmet analize su bili: senzitivnost pripovedača, način i forma pripovedanja, jasno i povezano izlaganje, originalnost ili bar drugačiji pristup u obradi teme.
Sve te kriterijume je, u najvećoj meri, ispunila Tanja Vukadinovic. Uspela je da napiše priču nepretenciozno, pitko, lirski, bez patetike i stilski ujednačeno.
Čestitamo Tanji, Dušku i Stefanu, a svim učesnicima srdačno zahvaljujemo na učešću i saradnji.
Molim dobitnike da mi se jave u inboks, oko preuzimanja nagrada 📚
Hvala Dereti što je podržala naš konkurs!🌼
ŽIRI:
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments