Ученици из моје претходне генерације купили су ми једне године за рођендан мајицу на којој је писало: Негуј мо србски језик. Смејали смо се кад сам отворила поклон, сигурна да мајицу никад нећу обући, али да ћу ‒ гледајући је ‒ знати чији је поклон и мислити на своје ђаке.

У последње време ‒ тако ми се чини ‒ у нестручној јавности инсистира се на облику србски, као и Србкиња, јер ‒ како зналци кажу ‒ на тај се начин чува веза са значењем, те је србски онај који је у вези са Србијом, а српски онај који нас повезује са српом. Немали број текстова написан је овим поводом, у одбрану изнете тезе, где се, између осталог, каже како је спорни придев био у употреби код Срба пре реформе језика Вука Караџића, чак и Вук понегде користи овај облик, да би га из употребе сасвим избацили југословенски мислиоци, с јасном намером: да угрозе идентитет српског народа и лише га ‒ симболички, а онда и стварно ‒ његовог постојања. Другим речима, онда кад будемо доследно писали српски уместо србски, Срба више неће бити, сем понегде на папиру, претвориће се у малене српове.

Како рече један мој саговорник недавно, језик је скуп правила која су утврђена договором и она се могу мењати, па тако инсистирање на једном место на другом придеву не може се ничим ваљаним оправдати, сем обешћу лигвистичке елите која говори како се иначе не говори, с намером ‒ каже он ‒ да и оно мало говорника српског језика понестане.

У данашње време свако ко је иоле писмен и у неколико написаних реченица не направи озбиљне правописне грешке ‒ може се сматрати делом елите, али то овде није тема, већ је нешто друго занимљиво. Нерепрезентативни узорак показује како су заговорници србског модела понајчешће људи који ће написати и: ми би смо, немогу данас доћи, доћићу сутра, итд. Како су потоњи примери са становишта правописне норме нетачни, на који начин онда разумети самовољу у погледу употребе поменутог присвојног придева?

У примеру србски ‒ данас, не у предвуковско време ‒ огледа се једна важна особина људи, а то је непристајање на оно што је конвенцијом утврђено. Конвенција је договор између људи, а како смо много пута видели да људи греше, и конвенција може бити погрешна, утврђена наопако, с намером да отежа живот, никако да га учини смисленијим. Правила се с разлогом крше, јер нас она ограничавају и не дозвољавају нам да испољимо урођену нам слободу.

Ако бисмо писали и говорили србски, ми бисмо показали инат према свему оном што српство себи подређује, утврдили бисмо како се од свих лоших утицаја и наноса бранимо, свесни ко смо и куда идемо. Стога је овај придев именитељ тежње немалог броја Срба да покаже свој природни бунт према лоше утврђеној историји и тешком времену и да се одупре ‒ сад већ ‒ очигледном заташкавању чињеница. У придеву србски чује се горка молитва мајки које су сахраниле своје синове и очева чија је душа ампутирана. Према овој речи што се тешко изговара ‒ треба је изговорити брзо ‒ крије се мука једног народа која се не успева другачије артикулисати до непрекидним понаваљањем истог: ви који говорите српски ‒ не разумете ништа.

Међутим, како неретко бива, уколико једну језичку ствар бране они који слабо језик познају, сем интуитивно, она се врло лако преобрће у своју супротност, или у нешто чему смо склони да се подсмевамо. Зашто је то и овде случај?

Зато што придев србски или српски ‒ свеједно ‒ не чува оно што заговорници ове идеје желе да сачувају. Знамо да се некад користио проблематични придев, налазимо га касније и код Црњанског, потом је одлука донета у корист овог другог због једначења сугласника по звучности, али који год да се изабере ‒ премда је други с фонолошког становишта логичнији ‒ ништа се суштински не мења, зато што је језик друштвена рефлексија, никако обрнуто. Ако је снажна потреба једне групе људи да се кроз језик утврди оно што би морала бити чињеница ‒ а то је да српски народ постоји и има право на свој легитимитет ‒ онда та иста група људи потврђује да је још једино језик расположиво оруђе за националну или било коју другу борбу. Уколико ми морамо посветити време овом ‒ у суштини ‒ језички тривијалном питању, онда су наше борбе јалове.

И додајем: нису. Такве су борбе лакше, јер уместо да својим живим понашањем покажемо да је бити Србин честита улога коју нам је наменио Бог, ми ружимо све редом, доказујући како вредимо само због једног: нормом утврђеног неправилног облика присвојног придева србски.

Биљана Ковачевић

Извор