Vest da je Norveška najsrećnija zemlja na svetu “dovela” me je, na neki način, do norveškog pisca Karla Uve Knausgora, autora knjige “Moja borba” Pitala sam se o kojim temama se piše u “srećnim”zemljama.
Ima knjiga koje želite da pročitate , ali se tako izmorite, da kada je završite ne biste znali da je prepričate nekome, što bi rekao moj prijatelj Božo Kalezić: ”On dobro piše, ali piše ni o čemu.” I to je poenta sa Knausgorom, i mojim čitanjem njega. On na 59 strana (ok, preterujem) piše kako dete obuva čizme za kišu. Na skoro stotinu strana je opisan njegov odlazak na novogodišnju žurku, na koju je uspeo da donese i pivo. Pomislili biste, na toj žurci se, avaj, nešto zaista i desilo.
Nešto vredno truda. Nešto važno da se o tome piše. Neka važna emocija, događaj, neki patos, neka katarza?
Znate, Knausgor, ja, možda i vi koji ovo čitate, smo vršnjaci. Kulturološki, na nas su delovale iste knjige, muzika, filmovi, stripovi. I onda smo se razdvojili. Knausgor je živeo život o kojem svi mi sa ovih “nesrećnih”( Srbija je, naime,na 79-om mestu po osećaju sreće njenih stanovnika) prostora maštamo. Ako još umemo da maštamo,a ja sve manje umem.
Miran život, pomalo dosadan, sa mnogo vremena da se analizira i samoanalizira, da se promišlja. Onaj život gde se mnogo toga unapred zna, gde su koordinate zadate, pa ti između njih pronalaziš sebe, hoćeš li da budeš pisac, ili trgovac nekretninama, ili nastavnik, pa kad ti dosadi nešto što si izabrao, a ti lako promeniš. Živiš u kraju gde se menjaju samo godišnja doba, i marke kosačica trave. I automobila, svakih nekoliko godina, dok ne stigneš u mirnu luku porodičnog vozila, sa velikim gepekom i sedištima za decu.
I onda, kao pisac, pišeš o onome što najbolje poznaješ: svojoj mladosti, ocu, detinjstvu, školi. Pišeš kao što živiš, natenane i detaljno, imaš vremena da se udubljuješ, da opisuješ na nekoliko strana izgled tunike koju je obukao otac za žurku, izgled komšijske bašte, dim majčine cigarete.Svaki korak, svaki treptaj. Živiš ga. Pišeš ga. I tako u jednoj, drugoj… šestoj knjizi.
Živiš život, trošiš ga lagano, siguran si da će ga ostati i za sutra i za mnogo godina ispred. Ne trčiš, ne juriš, ima vremena. Ne dišeš ni plitko, ni duboko. Samo dišeš, nesvestan disanja. Kao da ćeš uvek imati dah. Kao da nikada nisi ostao bez njega. I tu je kvaka zašto me je ovaj roman nervirao: previše je tu mirnog života, na šta mi nismo navikli. Nema patnje, ratova, nema ubistava, nema straha da li će nešto strašno doći sutra, nema gubitaka voljenih u ratu, umrlih od droge kao jedne od posledica rata, nema patosa, katarze, nema prejakih osećanja, nema žurbe da uhvatiš dan, kao da sutra ne postoji, nema ostajanja bez daha, nema dubokog disanja olakšanja što si, ipak, dočekao sutra. Nema straha od sutra, nema jeze od juče. Nema trauma, nema potisnutih besova, nema besova uopšte. Ima suza, zbog smrti. Ima osećanja, ali mirnih, tananih, svilenkastih, lepršavih.
Nema krvi, nema bombi, nema siromaštva, nema jauka, nema glasnog smeha, nema pijanog pevanja, tek poneko povraćanje, nema života onakog kakvim mi nazivamo svoj život. Jer ne znamo za bolji. Mi se plašimo da će biti gori, bolji ni ne očekujemo.
Uplašilo me je to što mislim, a bojim se toga, da bih mnogo bolje razumela književnike iz onih najnesrećnijih zemalja, Sirije i Ruande, nego Knaugsora iz Norveške. To je već moja borba. Ipak, divim se piscu koji je u ovom vremenu nasilne brzine i površnosti, uspeo da se pobuni da napiše roman u laganom tempu, kako se nekada pisalo. On je vapaj za povratak zdravog razuma i ljudskosti u jednom vremenu koje potire sve što je čovečno i zdravorazumsko.
Tanja Petrović Krivokapić
Karl Uve Knausgor, Književnost, Tanja Petrović Krivokapić
Karl Uve Knausgor – Usporiti život napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →
Poražavajuće. Potreba za dinamikom radnje koja uključuje i ratne scene i žrtve i borbu da bi se roman doživeo punim plućima i adrenalinom. Svako od citalaca ima svoju viziju’ dobrog štiva”. Moja potreba da bez poznatog ” patosa, konflikta i krvi” vec da uronim u misli,opservaciju naocigled malih stvari” me je i odvelo skandinavskoj književnosti. Svedeno, skoro minimalisticki slikan realan zivot je umece reči i litetarni dragulj. No potrebe su nam razlicite, ocito.