Јан Паточка – Духовни темељи живота у нашем времену (1970)

Дио први

Има ли наслов „Духовни темељи живота у нашем времену“ уопште смисла? Основе, начела на којима је саграђен људски живот у нашем времену – „духовни“, тј не материјални, не предметни, већ они који почивају на „духу“? Зар у значајније одлике данашњице не спада управо то да је она завршила са свиме што је у њој живо, са идеалнизмом који „одуховљује“ стварност, тј. што је привидно ослобађа њене објективне, тврде природе и оставља је да се, с једне стране, расплине у имагинарним, у могућим оствареним неоснованим захтјевима, а с друге стране у фикцијама и празним мисаоним конструкцијама? Раније су ове фикције и конструкције имале практичан, идеолошки значај, али данас више никога не могу преварити. Уколико говоримо о духовним основама, зар то не значи да се прикључујемо ономе што је наше време дочекало само као страшило, фантом нечега што је раније било наметљива стварност, природно, само наизглед стварна?

Ово питање могли бисмо неутралисати тиме што бисмо били скромни и задовољили се схватањем духовних темеља које једноставно тежи формули „дух нашег времена“. „Дух времена“, наравно, може лежати у објективности, техничности, материјалности. Онда се ради само о методи одређивања овог „духа“, ове свеодређујуће есенције и форме наше стварности. У садашњости има много прошлости, као што древни геолошки слојеви леже на површини Земље. Шта је живо, а шта мртво у нашој данашњици? Живо је, очигледно, оно што се у њој развија, што има перспективу, што потискује старо, претходно и овештало. Ради се о проналажењу овог динамичног новог. То захтјева поређење са претходном епохом, са прошлошћу. Али, какав је то само неизмјеран задатак-прегледање и анализирање поршлости и садашњости, исказивање хипотезе о њиховом основном одредбеном оквиру, потврђивање чињеницама, и, одатле, можда стицање смелости да се погледа у сутрашњицу! Задатак који би импликовао целу методологију савремене историје и главне одлике њеног извођења. Разумљиво је да овде не можемо остварити ништа такво, то би нас одвело далеко од наше теме. Морамо замолити слушаоце да нам вјерују да стварамо одређену концепцију и да је ослањамо на критичку рецепцију идеја које су други изговорили. Током описивања основних црта ове идеје, указаће нам се, вјероватно, и могућност преласка од „духа времена“, у смислу описне есенције времена, до утврђивања да ова есенција почива на извјесном духовном становишту, на извјесној представи о томе шта је дух, каква је његова природа и његово основно деловање и задатак: тако ћемо се трудити да од „скромног“ схватања проблема духовних темеља продремо до захтјевнијег. Али, пређимо на ствар.

Хипотетички ћемо се ослонити на анализе енглеског историчара Џефрија Бараклафа (Geoffrey Barraclough) у његовом „Уводу у савремену повест“. Теза је следећа: у времену после Другог светског рата, шездесетих година, ступамо у свет који је суштински различит од ранијег, свет који је, додуше, припремљен прошлошћу, али је од ње различит, бар онолико колико се епоха тзв. новог века, коју је отпочео хуманизам-реформација-настанак модерне науке, разликује од претходног времена. Подлога промене је индустријска револуција у Европи од друге трећине ХIХ века, она револуција која је Европу учинила искључивом  поседницом савремене науке и технике, а тиме и моћи која је омогућила њену јединствену империјалну експанзију. Заједно са тим, руку под руку, корача и демографски рат, настанак великих градских и индустријских центара, модерно масовно индустријско друштво. Ове чињенице захтевају ревизију дотадашњих политичких структура: рађа се масовна демократија, странка постаје орган политичког живота, држава постаје држава свеопштег гласачког права – држава странка. Империјализам значи преношење проблема европске равнотеже у светске размере, што води расподели света између европских сила. Империјализам ће се, међутим, показати као нерешив задатак: европске силе не успевају стварно да овладају светом, већ их узајамно ривалство и страх за будућност властите моћи воде у светски сукоб који ће изразито ојачати старије зачетке, како будућег дуализма велесила, тако и новог света постимперијалистичке епохе. Исту ову нерешену проблематику довешће до краја Други светски рат. У њему и након њега, под притиском велесила, преношењем масовне демократије и њених организационих начела у области еманципације, генијалном агитацијом великих политичких личности код народа који су до тада заостајали, настаје постимперијални свет, формално европеизован, али садржајно нов, неевропски свет у коме је Европа престала да игра одлучујућу улогу, и у смислу владавине, и у смислу културе, у коме, поред двеју суперсила, почињу да иступају нови ваневропски демографски и политички колоси. Уместо „европског концерта“, свет сутрашњице, одређиваће њихова констелација, њихови захтеви и проблеми. Истовремено се убрзава индустријска револуција, мења се структура индустријског друштва, настаје техника управљања, кибернетика и аутоматизација, отвара се језгро атома, ослобађају се силе које допуштају свемирске експедиције и конструишу се механизми који регулишу њихово тачно функционисање. Партија нуклеарног шаха, притом, у узајамној напетости, учвршћује позиције велесила и идеологија. Нови свет, свет регенерисаих народа, има, међутим, шансу да разрјеши стање лишено духовних резултата, да одстрани декадентну културу субјективизма у коме Европа тоне од почетка века; можда ће њему поћи за руком да изрази енергичну вољу за животом, којом је испуњен, а као последица тога и да да уметничку реч оним огромним достигнућима науке и технике према којима европска душа није успела да нађе позитиван изражајни однос у нашем столећу.

Ова слика, оптимистична за нови свет који настаје, али песимистички настројена, за стару Европу, овај нестанак Запада без метафизичке спекулације, констатован пуким емпиријским оком историчара, показује, дакле, одлике који одређују данашњицу-у техници новог степена (кибернетика, ауторегулација, електроника, информатика, ослобођене колосалне силе и механизми нечувене деликатности и прецизности), у новим могућностима биолошких и медицинских наука, у масовности друштвеног и политичког живота, у ступању у повест нових масовних друштвених капацитета при актуелном потискивању дотадашњих европских. Она, разумљиво, такође види подстицајну улогу коју су идеје марксизма-љенинизма морале одиграти у дијалектици самораспада империјалне Европе и настанку нових друштвених доминанти постимперијалног и постколонијалног раздобља.

Некада се чини да је Бараклаф превише строг према неспособности данашњице да уметнички изрази технички свет. Позовимо се на искуство са којим нас упознаје историја уметности, да, наиме, ликовна уметност има посебну способност коју друге уметничке гране са њом не деле у потпуности, наиме, способност да интуитивно, непосредно изражава основне тенденције, оквир „духа“ времена. Зато историјске епохе бивају карактерисане и према стилским знацима ликовне уметности, пре свега, архитектуре. Могуће је препирати се да ли наше време има свој стил; ХIХ век, рецимо, није имао стил властитих облика, већ је живео од свог историјског знања о стиловима других раздобља, и то је опет  био његов стил. Али ступимо ли, на пример, само у дворану у којој је изложено америчко сликарство после 1945. године, обратиће нам се данас посве другачији свет од оног који смо донедавно сматрали светом „савремене“ уметности. Ту се, осим изузетака, не сусрећемо са изобличавањем дате реалности, нити са чињењем невидљивога видиљивим, већ, једноставно, са изразом тенденција индустријске натцивилизације, како се то јавља непосредном погледу ока које упија само општу тенденцију – „технику, колосалност, аутоматизацију, управљање“ – у том хаосу у коме из позадине исијава режија. Реклама пројектована у апсолутно, у деформисани простор, енергија изражена прскањем боја, материјализовањем зрака, геометрија у покрету, људскогст умножена и тиме разложена у бесконачност својих верзија, човек – друштво, човек – маса у надирању, са простором, линијама силе, механизмима – шта више хоће Бараклаф за изражавање данашњег света „космичности“, продукције која сама собом управља, себе ојачава и регулише, света масовности, прецизности, понављања истог у неодређеном мноштву примерака?

Наш аутор се сећа како је европска интелигенција тридесетих година одбијала овакав свет који се тада већ рађао: сећа се Арнолда Тојнбија, Т.С.Елиота, Хајдегерова „Питања о техници“ и мноштва других дела. Овај свет нас је данас толико савладао да у њему дишемо, живимо и јесмо. Очогледно је да је то у суштини материјалан свет, одређен материјалним силама нечувеног облика, којима је такође овладано на, у погледу тачности, нечувен начин. Колосално, масовно човечанство има своје планетарне удове и органе који сежу до сателита Земље. Разумљиво је да при овом погледу многе обузима одушевљење. Одушевљење би могао да подржава и Хајдегеров коментар да суштина технике није ништа техничко  нити материјално. Међутим, нематеријалност те суштине не значи, по природи ствари, и духовност суштине. Тело ове епохе лежи припремљено пред нама, џиновски полип чије смо сви ћелије, који нас све одређује много више него што он може бити себе. Све је спремно за акцију – куда ће се ова акција окренути, какав ће смислени садржај остварити њено кретање?

Могло би се рећи да би се Бараклафове перспективе у оптимизму могле још и престићи размислимо ли какве преображаје савремена техника представља у структури људског рада, наше основне могућности која дати природни свет мења у људски, у самообјективацију, материјализацију човјека, у пројекцију унутрашњости на спољашњост. Рад је до нашег времена био неодвојиво повезан са коришћењем организма као физичке снаге. Данас настаје перспектива за искључивање ове компоненте, све више, у асимптоти потпуно. Већ данас то значи растућу тежину техничке интелигенције у редовима продуктивно запослених. У будућности ће сав терет радног процеса почивати на техничкој интелигенцији. Према томе, такође, расте њен обим у укупном броју запослених, а масовност интелигенције у САД у последњој деценији премашила је класичну радничку класу за више од десет процената. Терцијар који одмиче изискује све већи број образованих, високе школе формирају све веће мноштво дипломаца, универзитети експлодирају, избијају студентски револти, весници структуре промене у друштву које би могло – по први пут у историји – постати друштво које производи интелектом и остварује интересе ума. Садашња етапа је, додуше, хаотична, одликује је рушење традиционални образовних, политички и друштвених структура, али иза овог рушења оцртава се могућност друштва радника који као свој најистинскији интерес умеју да цене рад ослобиђен искоришћавања некомпетентних, ослобођеност духа који је свестан солидарности свих области духовног рада, који ће установити општи интерес као свој и као интерес свих других истовремено. Интелигенција као одлучујућа маса у доба маса: зар у томе не лежи нада иначе непрозирне епохе?

Тако се показује нарочита повезаност између рада, технике и ума, а потенцијали сада ступају у нови однос. Ум као непосредна производна снага не престаје да буде нешто духовно, иако је у облику техничке интелигенције специјализован и усмерен на учинак. Али, овде се природно поставља сасвим нови, морални проблем, проблем схватања интелигенције као целине, њене унутрашње повезаности, њене одговорности према целом друштву, тога да она и у погледу облика своје истине, свога делања, постане оно што је својим садржајем представник свеопштости, заједнице. Како до тога може доћи без новог осмишљавања, без новог духа? Није ли интелигенција у свом специјализованом облику до те мере представник старог духа, духа који се затвара, да се не можемо уздати у његово схватање нових проблема, његово самопревазилажење?

Револуција у области рада и револуција интелигенције као масе, иако се данас углавном не доживљавају као позитивне појаве, у стварности могућности која је високо позитивна, наговјештавају, показују шта би било могуће у условима рађајућег друштва и његовог научно-технолошког инструмента: ослобађање човечанства од бремена физичког рада и осигуравање степена производње који би заплашио фантома беде и глади који се појављује над пренасељеном планетом у којој – у вансоцијалистичкој области – 15 процената целог њеног становништва управља обимом светског капитала који премашује 60 процената: где тековине цивилизације, истина, пружају услове за голи живот, и то све више, али ништа осим тога – ни пут у ширину, нит пут у дубину.

Овде нам се одмах јавља перспектива за други морални проблем. Физички рад није само негативност, већ он у целини досадашње структуре живота представља тако суштински тег да се морамо запитати, да ли ће ова структура изгубити своју равнотежу. Позната је теза бројних психолога који указују на то да рад апсорбује велики потенцијал енергије који иначе прети да се испољи у облику агресије човека према човеку. Људској енергији би онда требало предложити нове задатке; њих, уосталом, не мањка у времену освајања свемира. Питање је, међутим, да ли усмеравање ослобођене енергије у пригодно припремељене канале може успети на време како се она не би деструктивно применила – с обзиром на то да из перспективе коју оцртава Бараклаф јасно проистиче: неизмерно брзи напредак науке и технике, преображавање рада и друштва одвијају се у ситуацији плуралности и поларизацији људске друштвене организације; он за сада протиче неравномерно, те су благодети богаства и моћи које одатле произилазе поново неједнако расподјељене.  Овде проблеми не потичу само од неравномерне поделе и недовољне развијености бројних територија. Ново колосално друштво у настанку и развитку, нове масе моћи, додуше, јесу формално европеизоване, прихватају европску технику и организацију, али унутарње су великим делом стране Европи и одбијају њене традиције и њену духовну повесну супстанцију. Европа и њени колосални изданције, Сједињене Државе и Совјетски Савет, јесу, истина, сами са своје стране великим делом отуђени од својих великих традиција, антике и хришћанства, али макар, живе од духовних идеја и мотива које је однеговала дијалектика распада ове супстанције. Могуће је, додуше, мислити да ће марксизам-љенинизам и његов даљи развој, прилагођен одговарајућим приликама, продрети у ове најразличитије земље, спојене отпором према данашњим beat possidentes (блажени поседници). Али, онда ће се у његовој разради афирмисати одређени домаћи импулси и традиције, на које су ови народи и друштва поносни, који не намеравају да се одрекну и мисле да из њих стално могу црпсти и од њих живети. Плурализам ће, дакле, бити не само формалан, већ ће се потхрањивати различитим повесним супстанцијама. Узајамно неповерење и неразумевање су вероватна последица; непрозирни, рационално неизрачунљиви фактори афирмисаће се, као и до сада, у повесном процесу и стајаће на путу томе да човечанство, у доба непрестане угрожености, неизмерним силама које су му сада на располагању, али које га, такође, могу унуштити, своје неизрециво осетљиве проблеме решава рационално и на време. У одређеном смислу, овај свет биће разједињенији него стари европски свет, будући да је он ипак имао нешто попут заједничке основе, наиме, заједнички духовни именитељ у односу на који је, као последица искључивог власништва над техничком и привредном моћи, сав остали свет пао у безначајност. Тако је Европа, у том значењу, била уједињен свет. Ратови су показали да је то привидно јединство. Данас, међутим, у први план иступају отворено плуралне супстанције: Европа – САД (на основу традиционалног хришћанства), СССР (марксизам-љенинизам), арапско-исламски свет (ислам), Латинска Америка (неолит), Африка (исто, али у другачијој верзији), Кина (астробиологија, космичност), Индија. Који заједнички именилац овде може интервенисати?  Шта ће премостити ове различите премисе живота које ће у догледно време бити потпуно опремљене моћи, техником и организацијом?

Након свих ових размишљања – од Барклафовог оптимизма до освешћивања проблемских, новом просветитељству туђих страна слике, које назначавају опасне сукобе- морамо се запитати: да ли је Барклафова слика света слика целокупне нове „духовне“ ситуације (дух у смислу „духа времена“), или је то само досезање, универзализација духа који је већ раније био присутан? Неоспорно је да је то нови свет у смислу нове, универзалне, планетарне структуре политичке владавине која располаже савременом техником као телом помоћу кога ће владати, али питање је да ли нови духовни елемент заиста постоји у свој својој колосалности и универзалности, не лежи ли он, много вероватније, у откривању плурализма супстанција, који може значити много већи преврат и дубљу појаву, него што смо сви ми данас свесни.

Како је, наиме, дошло до нове ситуације, коју Бараклаф тако сликовито описује? Где су корени дијалектике којом се „европски концерт“ мења у империјализам и којом имепријализам сам себи копа гроб и одрстањује „европски концерт“? Ширење европског концерта у империјализам, дешава се, без сумње, на темељу концепције о суверенитету државе. Ову концепцију је философски најдубље и најпримереније (тако да стварност повести 19. вијека потврђује теорију) изразио Хегел: држава је реализација духа, она је слобода на земљи, апсолутна независност, земаљски Бог, она не може признавати ништа ван себе, све што има вредност, смисао и значај налази се унутра, не споља. Држава је реализација затвореног субјекта – природно, не индивидуалног, већ колективног „духа“, субјекта у чијем оквиру индивидуа јесте конкретна. Овај државни концепт, дакле, почива на темељу модерне субјективности, учења да је реалност исто што и субјект, а он је слободан, тј. затворен у себе, реалност га не води ван себе, већ непрестано само дубље унутра. Овај концепт води у империјализам и светски сукоб, тако да је Масарик (Tomaš Garrigue Masaryk) у Првом светском рату с правом видео последицу модерног субјективизма. У његовој схеми такође се с правом појављује „прусификација“ Немачке Кант – Хегел – Бизмарк, али упркос томе, Масарикова схема је једнострана, јер се, наравно, не ради само о прусификацији, већ је у свим европским државама развој паралелан, ка истом апсолутном суверенитету, само што то овде углавном нема пруску црту синтезе старофеудалних и модерних форми. Овај раскол апсолутнога у плуралу није случајан – у њему се испољава немогућност субјекта да одбаци своју суштинску случајност, расцепљеност на различите индивидуалне и колективне „личности“, упркос свим тежњама ка апсолутности, независности и затворености у себе.

С друге стране, и наша савремена техничка наука израста на сличном темељу, наиме, на основи субјективности која жели да буде сигурна у себе, да влада стварима, а пре свега собом, силом свих сила, и у ту сврху мора се осигурати у свету који за њу нема никакав други, самостални смисао, већ је пука посредованост, дакле складиште делотворности. Ово откривање света као силе овде је такође саоодносно концепту духа као апсолутног, слободног, тј у себе затвореног, који све у себи захвата.

Савремени свет са својом колосалношћу је, дакле, последица старих тенденција, насталих у претходном раздобљу, иако оне у њему још нису стекле важност искључивих начела, јер су увек морала да рачунају на симбиозу са старом европском хришћанско-античко-хуманистичком суспстанцијом. Субјективност у свом оштром облику афирмише се тек у дијалектичком обрту ситуације који Европу избацује са до тада водећег положаја у свету.

Сада се поставља питање да ли са овим превазилажењем фактички водеће улоге Европе мора ићи и превазилажење начела прошлог раздобља. Не захтевају ли питања која је на површину изнела дијалектика, о којој је претходно било речи, управо ревизију ових начела, и да ово преиспитивање није већ негде и некако у току?  Да ли је ову ревизију  могуће открити ако пратимо извесне проблеме који се данас постављају, као и разочаравајуће претензије модерног научног света да сам из себе извлачи њихово решење? И да се можда негде у нашем животу не појављују тенденције нове духовности која се супроставља оној души – затвореном копну или окупираном граду на чијој се подлози развила цела дијалектика?

Човек данас стоји једном ногом на тлу онога што се раније називало утопијом, а што је данас више од могућности. Техника остварује његове давне снове који се у њој показују као изворни облик његових реалних достигнућа. Оно што се некада оглашавало као неостварива жеља у митовима и бајкама данас је реалност која нам, додуше, изазива вртоглавицу, али још више опија. С друге стране, међутим, истим током, и са истим одликама надљудске колосалности појављују се проблеми модерне масовности; проблеми пренасељености; неухрањености, неразумевања, напетости, менталне диференцијације, који су само делимично опет решиви рационално-техничким средствима. Стога би било превише препустити се  Бараклафовом оптимизму чисто техничке перспективе за ново столеће у коме човечанство почиње да живи. Можда ће то због тога бити епоха оптимизма, али тешко да ће то бити епоха среће. Не само појединац већ и цела традиционална друштва о којима смо навикли да мислимо као о нечему аутономном укључиће се у нове везе који ће бити много захтевније и општије него икад раније. На сваком појединцу и мањој целини почиваће сенка колоса унутар којих ће они бити малени ритам, непрестано понављан у незнатним варијацијама, неприметна линија која нестаје у сивилу сенчења. Од појединца ће се много пута тражити нечувена дисциплина, или боље речено, послушност, достизање циља, сврставање, а дисциплина ће често бити постизана аутоматски: пре него што је затражена: постаће саморазумљива чињеница, као што никоме у доба индустријске производње неће пасти на памет да сам прави кључеве, обућу или да тка материјале. Распадање овог света биће подједнако колосално као његове размере и његова средства. Неизмерни потенцијали као да га изазивају да искорачи у утопију; али ништа су мање колосалне и сметње које то спречавају. Човечанство ове епохе изгледа налик запрегама са два коња из мита Платоновог Федра: ту је један коњ који трчи под округлим сводом, тако да опажамо идеје које осветљавају пут напред, док други као  да бесно хита у понор.

Извод из предавања Јана Паточке из књиге “Избор из философских списа”

За П.У.Л.С припремила Милица Максимовић

Tекстови о филозофији на порталу П.У.Л.С

  Filozofija, Jan Patočka, Milica Maksimović