Džon Maksvel Kuci – „Poljak“

Kuci me nikad ne ostavi ravnodušnom. To je savremeni pisac kojeg najbolje poznajem, pročitala sam skoro sve njegove knjige, a neka potreba u meni tera me da počnem ponovo ispočetka, da ih sve još jednom pročitam, još pažljivije, još posvećenije i da se na taj način pobratimim s ovim piscem koji mi je toliko drag.
To je, uzgred, jedini pisac čije me knjige poslednjih godina dovode (skoro) do suza, a oni koji me znaju (kao Ledenu Kraljicu) znaju i koliko je teško postići to da se ledeni sloj (tanka spoljna pokorica) ma i na trenutak otopi, i to zbog koga? Zbog onoga koga i samog optužuju za hladnoću, za nepristupačnost, suvoću, nedostatak strasti, suviše sveden stil (čak, novinarski, reče jednom neko na sastanku kluba „Prejaka reč“). Teške optužbe nose se kao nevidljivi gvozdeni lanci (nekad i od detinjstva, nakačeni od roditelja), kao olovne robijaške kugle koje ne mogu biti razbijene ni životom u celosti posvećenim lepoti i ljubavi (prema svemu živom, prema svemu postojećem, makar i bezglasnom, ili pogotovo bezglasnom). A zar upravo ta ljubav i potraga za lepotom nisu manifestacije duboke i postojane strasti, za koju pisac ne smatra da se mora videti na licu i dokazivati na bezbroj načina, egzaltiranim ponašanjem ili bilo kojim drugim uobičajenim formama iskazivanja emocija? (Setimo se – Merso je prve korake ka giljotini načinio onda kad nije zaplakao, a očekivalo se od njega da zaplače.) Mnogi likovi Kucijevih romana nose to obeležje prividne nestrastvenosti koje komplikuje sve najvažnije odnose u koje stupaju.
.
Radnja najnovijeg romana „Poljak“ do te mere je jednostavna da je moguće ispisati je u pola rečenice. Sveden je i stil; nema tog čitaoca koji bi bio odvraćen suvišnim referisanjima. No, ništa zapravo nije jednostavno, to je takođe samo privid.
.
.
Poglavlja su numerisana brojevima i izgledaju kao piščeve natuknice za knjigu koju će tek potom početi da piše. U natuknicama se prvo javljaju konture glavnih likova, zatim se pomalja radnja, škrto i bez suvišnih objašnjenja, ogoljeno i bez ikakve odbrane. Dvoje ljudi, žena i muškarac (klasična priča?), nešto malo sporednih likova okolo (tek da ne pomislimo da su na pustom ostrvu, mada nam je Kuci jednom već ispričao i priču o skoro pustom ostrvu) i maglovit odnos koji se među njima uspostavlja, i koji oni pokušavaju da razumeju i razreše. Da li želite priču o ljubavi kakva vam se nikad ne bi mogla dogoditi? Ili želite priču o ljubavi kakva se svima može dogoditi? Ovo je i jedno i drugo (i mnogo više od toga), jer je svaka ljubav drugačija, i jer za bilo koju ljubav nije potrebno ništa drugo osim potrebe za ljubavlju, makar s jedne strane. On je čovek koji svira klavir (ne pijanista; on odbija izjednačavanje čoveka sa njegovom profesijom i to je bitna razlika). Poljak je. Interpretator je Šopenovih kompozicija koje izvodi na neuobičajen način (manje emotivno i egzaltirano nego što je publika navikla). Uz to, radi se o vremešnom gospodinu, preko sedamdeset godina. Ona je (obična?) porodična žena koja živi u Španiji, bavi se humanitarnim radom, organizuje humanitarne koncerte. Ni sama nije premlada, ima oko pedeset, ima sinove i unuke. Ipak je među njima velika razlika u godinama. Jedan susret, jedna večera posle koncerta (koji se njoj nije ni dopao) dovoljna je da se kod njega pobudi ljubav i želja za ponovnim susretom. Ona pak ne vidi razloga da se odnos produbi, ali ipak oprezno ulazi u njega, racionalizirajući svaki milimetar tog ulaženja, i do kraja ne uspevajući da objasni sebi išta od svega što se događa. Do kraja? Kraja zapravo nema, jer nijedna velika ljubav nema kraj.
.
Nedelju dana nije dovoljno da se ljudi zaista približe jedno drugom. Oni provode jednu nedelju na imanju koje je pripadalo precima njenog muža. Među njima je i jezička barijera – sporazumevaju se na engleskom, koji on slabo govori. Kuci se u svim svojim knjigama bavi mogućnostima izražavanja. U ovoj, to je samo delimično oslikano nemogućnošću ovo dvoje ljudi da se verbalno jedno drugom predstave. Ona će u jednom trenutku shvatiti koliko slabo poznaje svog muža (a tu ne postoji jezička barijera, niti vremenska ograničenost na nedelju dana). U knjizi nam je na više mesta prikazana izvesna banalnost odnosa koji ona ima sa mužem – sve je u tom odnosu vrlo civilizovano, ali do krajnosti ispražnjeno od suštine, od topline i ljubavi, od poverenja i potrebe za stvarnom supružanskom komunikacijom. To što nakon „afere“ sa umetnikom ipak ostaje u poznatim, trasiranim odnosima, stvar je pojednostavljenosti kojoj se tokom godina valjda težilo, kao zameni za istinsku strast i suštinu.
.
Umetnik (jer i interpretator može biti umetnik, zar ne?) pokušava da se izrazi i na druge načine. Snima izvođenje nekih komada „samo za nju“, no ona ne vidi razliku u toj interpretaciji u odnosu na zvaničnu. Tek nakon njegove smrti ona će naslediti i njegove pisane radove, 84 pesme u danteovskom maniru, na kojima je radio poslednjih godina. Pesme su na poljskom. Da bi ih razumela potreban joj je i prevod. Pesme joj prevodi osoba koja inače prevodi pravnička akta. Na taj način Kuci uvodi, pored problema interpretacije i izražavanja, još i problem prevođenja kao i te kako bitnu stavku, još jednu u nizu prepreka među ljudima koji žele da se međusobno razumeju.
.
.
Razlika između njegovog i njenog doživljaja ljubavi je samo naizgled očigledna. On je celog svog veka tragao za Beatriče, za izvesnom ženom nad ženama, vođen određenom predstavom o savršenoj ženi, ženi jednostavnoj i skromnoj, ženstvenoj na sasvim određen način. Možda je nemoguće izreći šta je on to tačno tražio, njemu je svakako nemoguće, pa to nju još više zbunjuje. On je ne obasipa komplimentima, ne zavodi je, ne manipuliše. Kaže joj da je u njoj pronašao mir (to je zagonetno – zar je ljubav mir?). Ona misli da već ima svoj mir, ali se posle početnog odbijanja ipak upušta u nejasan odnos. Nije zaljubljena, ne oseća fizičku privlačnost, nije impresionirana njime kao genijem ni bilo šta slično. Da li ga koristi kao ogledalo? Toliko je odnosa u kojima ljudi koriste druge samo da bi potvrdili sebe, ali izgleda da ovde ni to nije slučaj (jer, mogla je i pre tog poznanstva a i posle njega potražiti ogledalo na nekim logičnijim adresama). Ona čak povremeno misli da je u pitanju sažaljenje, ali nije sigurna. Njena emocija je vrlo kompleksna i do kraja knjige nije dovedena do neke makar i iskonstruisane jasnoće.
.
Kao i druge Kucijeve knjige, i ova postavlja ona bazična pitanja (nekad ih u nekim drugim knjigama izgovaraju deca ili skrajnuti likovi, nekad ih niko ne izgovara a ipak su postavljena). Šta je sreća i je li ona najvažniji sentiment? Ako ona nije važna, šta je onda važno? Je li umetnost najvažnija? Mora li se opravdati sopstvena umetnost? Da li umetnost treba da sadrži nešto za odgonetanje, neku vrstu filozofiranja, poruke, pouke? Da li je umetnost traganje za nekim izgubljenim predmetom? Da li nam velika umetnost govori o nama samima, o željama koje nam ponekad nisu jasne? Da li u odnose ulazimo iz radoznalosti da saznamo nešto o sebi? Da li se dobar čovek postaje kad se živi u srećnim vremenima, u dobrim uslovima, ili se može biti/postati dobar čovek uprkos svemu? Koja je razlika između – biti uspešna, biti srećna i biti blagosovena? Da li se osobe mogu posmatrati kao pune i prazne, da li su životi puni ili prazni?
.
Ostavljeno nam je da sami donesemo odluke o tome kako ćemo gledati na likove u knjizi i njihovu (kratku?) vezu. Meni se ne čini da je kratka. Čini mi se da je postojala mnogo pre nego što su se sreli, jer je on oduvek tragao za njom. Čini mi se takođe da se nastavlja i posle njegove smrti. Jer se i traganje nastavlja. Ovoga puta ona traga. No, da li za njim ili za sobom?
.
Knjigu je sjajno prevela Arijana Božović, pružajući nam standardni čitalački užitak.
.
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Tatjana
Tatjana
27 days ago

Odličan.prikaz knjige , baš sam zainteresovana da je potražim i pročitam.
Ja sam ljubitelj dobre knjige , imam utisak da je i ova knjiga dobra kao I nekoliko Kucijevih knjiga koje sam pročitala.

Mirjana Čonkić
Mirjana Čonkić
27 days ago

Prikaz knjige za hvalu i razmišljanje!!! Navodi na čitanje Kucija koji je za mene zagonetka. Hvala Jadranka