Nimburk

– ’Šta te je navelo da odlučiš da posetiš taj grad?’, upita me Stelios tokom vožnje vozom tog sunčanog majskog dana.

– ’Nije mi potrebno mnogo kako bih se odlučio na jednodnevno putovanje’, rekoh. ’Nalazi se na manje od sat vremena vozom od Praga, bez presedanja.’

Nakon ustajanja posle noćnog izlaska, bez određene ideje o tome šta bih radio tog dana, razgledao sam mapu centralne Bohemije i ubrzo kupio kartu.

Stelios usput čita na Vikipediji o Nimburku.

 – ’Osnovan u trinaestom veku od strane Otokara Drugog… ’
– ’Da li je moguće, opet Otokar Drugi? Imam utisak da je svaki drugi češki grad osnovao Otokar Drugi’, rekoh.
– ’On je, izgleda, malo šta drugo radio sem osnivanja gradova.’

Neko ko ne poznaje ovaj gradić na Labi od svega petnaest hiljada stanovnika, rekao bi – ovde nema ničeg. Zašto bi iko posetio ovo mesto, u kojem kao da je vreme stalo, bez određenog razloga? I, veoma bi pogrešio. Jer, zapravo, sve je tu. I, uz sve to, mir i spokoj. U ovom gradu, slobodnom od gradske žurbe i saobraćaja, u kojem i dani duže traju.

Prolazimo ulicama sa jedno i dvoetažnim kućama, tek ponekom dvospratnicom, i drvoredima čije potkresane krošnje ne prelaze visinu od tri metra. Mala prisutnost automobila na ulicama ostavlja više prostora u gradu za čoveka. Niska stabla i niske kuće čine da nebo deluje bliže a čovek veće. Nema zgrada koje dominiraju ulicom svojom veličinom i čine da se čovek oseća malim naspram njih. U takvom okruženju, ugaona, bela dvospratna zgrada gimnazije, sa tornjem i stepenastim zabatima, deluje impozantno.

Modernistička husitska crkva i pozorište iz perioda Prve Republike su, za mene, iznenađujući primeri avangarde u ovako malom mestu.

Prelazimo mali most iznad kanala pored koga je art nouveau vodotoranj, koji dominira ovim krajem i koji bi pristajao i nekoj praškoj četvrti. Nešto dalje, blizu centra mesta, je neorenesansni sokolski dom.

– ’Evo ga kužni stub, ili Marijin stub, nepogrešiv znak da smo pronašli centralni trg’, rekoh.

Ti barokni stubovi su podizani u znak zahvalnosti zbog okončanja neke od poslednjih epidemija kuge krajem sedamnaestog ili početkom osamnaestog veka. –

’Imam utisak kao da je u Češkoj zakonom propisano da svaki grad od preko deset hiljada stanovnika mora da ima kužni stub.’

Masivne zidine sa tornjevima dele grad od prostrane, uređene zelene obale bajkovite Labe sa njenim mostovima.

Prelazimo na drugu obalu, i nedugo potom nailazimo na most čija struktura mi deluje neobično. Prišavši bliže, primetio sam mehanizme u objektima izgrađenim uz sam most kojima su kontrolisane niske brane za regulisanje vodostaja reke na tom delu njenog toka. Ova hidroelektrana, izgrađena pre sto godina u gradiću od tada svega dvanaest hiljada stanovnika, ukazuje na tadašnji nivo industrijskog razvoja Češke.

Blizu reke je i jedan stari, sedmougaoni vodotoranj, stešnjen između dve zgrade, koji iz nekog razloga – sigurno ne istorijskog, jer dovde oni u svojim pohodima nikada nisu stigli – nazivaju turskim.

Ne šetalištu pored Labe, jedan lokalac, koji se mota okolo na biciklu, pita nešto Steliosa. Ne razumemo isprva šta govori, međutim ubrzo shvatamo da traži marihuanu. –

’Mora da je pomislio da si nekakav rastafarijanac’, kažem Steliosu. ’Zbog šarene, zeleno-crvene marame i brade.’

Osim nas, primetio sam samo još nekoliko osoba koje su mi delovale kao turisti, od kojih su većina bili biciklisti na stazi uz reku.

’Ne možemo preko ovog mosta’, reče mi Stelios pred mostom izgrađenim u poznom Jugendstilu 1912. godine. ’Ovaj je samo za automobile’,

reče on i ode u hladovinu krošnje kestena pored starog mlina. Sa svojom oronulom baroknom fasadom, koja je sa jedne strane bila svedena na golu ciglu, to je bio ko zna koji mlin izgrađen na tom mestu blizu reke.

Seli smo za jedan od stolova uz stazu na obali, ispred minijaturnog lokala u staroj ribarni u kojem nude jednostavnu hranu i piće.

– ’Čoveče, posle litra ovog pomelo-grejpa skoro da nisam više ni gladan’, reče on. ’Postoji li toalet za goste ovde?’

– ’Ima samo onaj mobilni tamo gore’, rekoh.

– ’Zašto ne ideš u ve-ce u železničkoj stanici’, upitah ga. ’Istina, u provincijskim stanicama često moraš da uzmeš ključ od službenika na šalteru i da ostaviš mali depozit.’

– Podigao je glavu između zalogaja smaženog sira i rekao – ’Želim da izbegnem tu… interakciju.’

Na železničkoj stanici saznajem da su oba toaleta zatvorena.

Čekajući voz, Stelios mi govori o svojim iskustvima tokom perioda samoizabrane dokolice, na koju se odlučio prošlog leta napustivši dotadašnji posao.

– ’Nakon što sam došao do svoje slobode… prvih mesec-dva nisam zapravo znao šta bih sa njom radio. Bilo je potrebno da prođe neko vreme… kako bih izašao iz inercije usled zaposlenosti tokom niza godina… i rutine koju ona unosi u svakodnevni život, i ponovo otkrio šta me interesuje i gde želim da idem. Bilo je potrebno da prođe taj period kako bih se vratio sebi… i došao do pozicije sa koje bih uopšte mogao da uočim svoj horizont’, reče on.

Još nekoliko meseci bezbrižnosti… tako je planirao, a zatim će već naći neki posao.

za P.U.L.S.E: tekst i fotografije Bojan Viculin

  Bojan Viculin, Češka, D.O.M.I.N.E, Nimburk, putopisi