Руски уметник и дисидент Андреј Молодкин најавио је да ће запечатити одређени број ремек-дела – укључујући Пикаса, Рембранта и Ворхола – у огроман сеф дизајниран тако да уништи слике киселином у случају да буде одлучено да Џулијан Асанж проведе остатак живота у затвору. Очекивано, поклоници уметности су побеснели; један Гардијанов критичар је акцију описао као „патетично баналан штос за наша плитка времена“.

Такве реакције сведоче о нашим плитким временима. Фокусиране су на сличност са другим гестовима (од Дадаизма до Банксија и појединих „еко-вандала“), док игноришу суштину: судбину Асанжа. Молодкин не изводи перформанс модерне уметности, већ покушава да спасе људски живот. Нити је у томе усамљен. Иза оснивача Викиликса стоји колектив уметника и поклоника које покреће један дубоки увид: да ли имамо право да уживамо у великим уметничким делима, игноришући ужас из којег су настала?

У есеју „Историјско-филозофске тезе“, Валтер Бењамин је записао:

„Нема документа културе који истовремено не би био документ варварства. И као што он сам није слободан од варварства, то није ни процес традиције у којем су та добра прелазила са једног на другог.“

Гест Молодкиновог колектива херојски чини ово варварство видљивим. Наравно, очајнички је и бруталан, али шта ако је то једини начин да подигнемо свест о томе шта се дешава у затвору Белмарш? Стога право питање гласи: зашто је Асанж толики трн у оку лупежима нашег политичког естаблишмента? А одговор је: зато што није будала као већина на критичкој левици.

У свом семинару о етици психоанализе, Лакан разликује два типа савременог интелектуалца, будалу и лупежа.¹ Укратко, десничарски интелектуалац је лупеж, конформиста за ког је аргумент у прилог датог поретка само његово постојање, а који исмева левицу због њених „утопијских“ планова који нужно воде у катастрофу. Насупрот томе, левичарски интелектуалац је будала, дворска луда која јавно приказује лаж постојећег поретка, али на начин који суспендује перформативну ефикасност његовог говора. Данас, након пада социјализма, лупеж је неоконзервативни заговорник слободног тржишта који немилосрдно одбацује сваки облик друштвене солидарности као контрапродуктивни сентиментализам, док је будала постмодерни критичар културе који, својим лудичким процедурама предодређен да „подрије“ постојећи поредак, заправо служи као његова допуна.

Један виц из добрих старих дана реално-постојећег социјализма, савршено илуструје узалудност будала: У Русији, у 15. веку, један сељанин и његова жена ходају прашњавим сеоским путем. Монголски ратник на коњу зауставља се поред њих и каже сељанину да ће му сада силовати жену. Затим додаје: „Али пошто на земљи има пуно прашине, док ти ја силујем жену ти ћеш да ми држиш тестисе, да се не упрљају!“ Када је Монгол обавио посао и од‌јахао даље, сељанин почне да се смеје и весело поскакује. Запањена супруга га пита: „Како можеш да скачеш од радости кад сам управо брутално силована у твом присуству?“ Сељанин одговара: „Али ја сам га преварио! Муда су му пуна прашине!“

Ова тужна шала говори о невољи тадашњих дисидената: мислили су да задају озбиљне ударце партијској номенклатури, а у ствари су јој само мало прашили тестисе, док је номенклатура наставила да силује народ. Није ли данашња критичка левица у сличној позицији?

Наш задатак је да откријемо како да закорачимо даље. Марксова 11. теза о Фојербаху је прокламовала:

„Филозофи су до сада само различито тумачили овај свет. Ствар је у томе да се он промени.“ Наша верзија треба да гласи: „Критички левичари су до сада само прљали прашином јаја оних на власти; поента је да их одсечемо.“

Асанж је управо то урадио. Да скратим причу, Асанж је наша Антигона, осуђен на статус живог мртваца – изолован у самици са крајње ограниченим контактима, без осуде или макар званичне оптужбе. Он само чека на изручење, док му се омча око врата постепено, али неумољиво стеже.

У случају Асанжа, време ради за САД и Велику Британију: они себи могу да приуште чекање, рачунајући на чињеницу да ће јавни интерес јењавати, нарочито у светлу других глобалних криза које доминирају нашим медијима (ратови у Украјини и Гази, глобално загревање, претња вештачке интелигенције). Оно што се дешава Асанжу све више пада на маргине мејнстрим медија: чињеница да годинама седи у самици постала је успутни део наших живота. Асанж је тако жртва нове аполитичне неутралности.

Асанжа треба помињати кад год смо у искушењу да хвалимо наша западна демократска друштва и њихова људска права и слободе, или кад год критикујемо муслиманско, кинеско или руско угњетавање: његова судбина је подсетник да је и наша слобода озбиљно ограничена. Асанж је тако жртва нове аполитичне неутралности. Није нам више стало до њега; то што је у затвору све чешће наилази на равнодушност.

Неки либерали критикују Асанжа што се фокусирао на либерални Запад и игнорисао много веће неправде у Русији и Кини, али промашују поенту. Викиликс је, на крају крајева, такође разоткрио многе документе који сведоче о страхотама изван либералног Запада. Међутим, те неправде су врло видљиве у нашим медијима – стално читамо о њима.

Проблем са Западом је у томе што смо склони да игноришемо земље са још већим неправдама (довољно је поменути Саудијску Арабију, која је дефинитивно гора од Ирана). Понекад се осећамо слободнима јер игноришемо своје неслободе, док су у Русији и Кини људи потпуно свесни својих неслобода. „А зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку својему не осјећаш?“ (Матеј 7:3). Асанж нас је научио да осећамо брвно у властитом оку. Тачније, Асанж нас је научио да разазнамо скривено саучесништво између нас и нашег непријатеља, да уочимо солидарност и паралеле између наших противника. За наше добро, не смемо дозволити да Асанж пропадне у таму невидљивости.

Можда и даље мислите да је Молодкинов гест погрешан и контрапродуктиван? У реду, али онда немојте губити време анализирајући га као уметнички гест, већ нађите ефикаснији начин да му помогнете. У овој ситуацији, нико чисте савести нема право да се бави дистанцираним естетским судовима – наша судбина је у питању.

УнХерд, 22.02.2024.

Превела Милица Јовановић

Peščanik.net, 23.02.2024.

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E