Iracionalnost upornog odricanja prisutne opasnosti osvajanja teritorije i pogubno dejstvo taštine kroz prodor fantastičnog s alegorijskom konotacijom u realni kontekst u priči Dina Bucatija „Miševi”

Priča Dina Bucatija pod nazivom „Miševi”, izuzetna je alegorija čovekovog stalno prisutnog, a neshvatljivog odbijanja da se suoči sa činjenicama koje mogu biti neprijatne, možda i nesnosne, i da pronađe način da ih blagovremeno otkloni. Mnoštvo međusobno upletenih suvislih razloga nadovezuje se u percepciji uočene poteškoće koja se, međutim, odbacuje i nastoji se da se umanji iako, paradoksalno, postoji svest povodom potencijalnih posledica. U višeslojnoj pripovesti gde se realan tok idilične naracije savršenog sklada u kome je svaki element isprva tačno određen i pozicioniran, uplivom jednog naizgled beznačajnog detalja iznenada narušava i preokreće, što doseže stepen kulminacije snažnim izlivanjem fantazije u okrilje stvarnosti i nakon čega radnja zadobija obeležje zastrašujućeg, iako se opasnost i dalje ne priznaje, već se uporno potiskuje i prikriva do konačnog sumornog raspleta, predstavljena je psihološka iznijansiranost ljudske duše.

Mnogoznačnost uočljivih motiva i poveznica u priči prikuplja se i račva u dva rukavca kojima se može kretati pravac analize ovog nevelikog dela, respektivno, na planu mikrouniverzuma pojedinca i u istorijskom kontekstu, što jednako na alegorijskom nivou sadrži nedvosmisleno upozorenje čije zanemarivanje prouzrokuje neminovan nepovoljan ishod, samo su razmere propasti različite. Naime, ponekad kada je opasnost prisutna u začetku, ljudi su skloni da je odriču govoreći o njenim manifestacijama kao nečemu nedostojnom razgovora, neprikladnom, o čemu ne vredi ni misliti,  smatrajući da je nemoguće da preraste u ozbiljnu i neotklonjivu pretnju, a konsekvence tog upornog negiranja postojećeg, što se pritajilo i čeka zgodan trenutak da se ukaže u punom vidu, zagospodarivši teritorijom, shvataju tek kada bude kasno.

Miševi u ovoj nesvakidašnje napisanoj priči figuriraju u simboličkom polju literarne ravni i u realnosti odvijanja događaja istovremeno, a izbor ovih majušnih, no upornih životinjica, s prikladnim biološkim karakteristikama, nije slučajan, jer može metaforički označavati tri kategorije neprimetnih uzurpatora tuđe svojine. Prevashodno, goste koje čovek srdačno prima u kuću sažalivši se na njihovu tobožnju skromnost i skrušenost i neku propratnu tužnu priču s ubedljivim aspektima, i trudi se da im ugodi ispunjavajući im svaku želju i zahtev, da bi se oni postepeno, koristeći slabost domaćina, osilili i naposletku ga istisnuli u iznenadnoj zameni uloga, što je rezultat kontinuiranog procesa koji se tajno odvija godinama. Ovde se zapaža još jedna povezanost s miševima, što svojim šapicama dube rupe u zemlji i kroz skrivene prolaze prodiru u naizgled dobro obezbeđene prostore, nagrizajući temelje i sve sastavne elemente prostorija u kući.

Narečena perspektiva tumačenja neodoljivo podseća na lik Fome Fomiča iz novele Fjodora Mihailoviča Dostojevskog  „Selo Stepančikovo”, koji je simbol bahate i beskrupulozne osobe, što koristeći sažaljenje i dobrotu jednog slabog i neodlučnog čoveka, uspeva u potpunosti da preuzme prevlast nad njegovom kućom i sebe proglasi za neprikosnovenog gospodara, čijoj se volji svi pokoravaju. Potom, moguće je da se odnosi i na nepozvane namernike kojih čovek ne može da se otarasi zbog nekog nepojmljivog straha što ga obuzima kada samo i pomisli na takvu mogućnost razrešenja poteškoće, te mu je lakše da je poriče i zaklanja se nizom nemuštih opravdanja.

Međutim, ukoliko se žižne tačke radnje izmeste izvan ograničenog kruga čovekovog mikrosveta i priča posmatra s univerzalnom konotacijom, uz obraćanje pažnje na sam topos odvijanja priče, raskošnu vilu na prostranom imanju u koju prodiru naizgled sitna i beznačajna stvorenja, ona može da zadobije povesni karakter i da u metaforičkom vidu označava propadanje velelepnih carstava i drevnih civilizacija koje su se odlikovale izuzetnom kulturnom baštinom, raskoši i obiljem, ali nisu na vreme uspele da se zaštite od nemilosrdnih hordi osvajača, potcenjujući moguću opasnost koja je na kraju, ukazavši se u punom obliku, analogno fantastičnom narastanju miševa u zapletu i na svršetku priče, prerasla u potpunu katastrofu što se okončala besomučnim uništenjem. Naizgled minorna pretnja varvara koji su obitavali u blizini moćnih i bogatih država ispunila se zato što one, uljuljkane u raskoši i slavi, nisu želele ni da priznaju njihovo postojanje, što je vidno i u Bucatijevoj priči na jednom mestu kada se čak i poriče prisustvo miševa u vili.

Tako su i davnašnje civilizacije u iracionalnoj oholosti postavljale granicu između svojih oblasti i naseobina varvarskih plemena, smatrajući da su time već unapred obezbedile zaštitu i otklon, dok su ovi neumitno nadirali u carstvo, kao što su i miševi prodirali u otmenu kuću Đovanija i Elene Korio, postepeno je osvajajući i ruinirajući. Dabome, našla bi se među dostojanstvenicima carstva poneka mudra i razborita glava koja bi ukazivala na mogućnost napada i razaranja, ali bi ovaj umestan savet bio odbačen, ponekad i uz podsmeh i iščuđavanje, i nepokolebljivo uverenje da se od primitivnih varvarskih hordi štite uzvišenošću drevne kulture i nepovredivošću vlastite tradicije.

Ukoliko se opet  obrati pažnja na čovekov lični univerzum i pojave prisutne u njegovim okvirima, može se primetiti da slično postupaju i ljudi koji a priori negiraju mogućnost perfidne obmane one naizgled smerne osobe, kada im se na to dobronamerno ukaže. Ovde potcenjivanje, za razliku od slučaja drevnih civilizacija prilikom suočavanja s varvarima, nije usmereno na ličnost, već na opasnost koja od nje potiče, dok je negiranje pretnje u prethodno pomenutom slučaju dvostruko, i odnosi se i na pretpostavljeni primitivizam varvarskih plemena spram raskoši carstva i na same očevidne posledice njihovog osvajanja teritorije.

Stoga i Đovani i Elena Korio zbog izvesne nadmenosti vrlo nerado govore o postojanju miševa u kući, jer oni unose nesklad u uređenje raskošno nameštenih prostorija, i kao da osećaju neku nelagodu kada im narator priče, koja se inače odvija retrospektivno, ukaže na njihovo prisustvo. Jedini u porodici svestan je opasnosti je sin Đovanija i Elene Korio, Đorđo, ali je shodno strogoj familijarnoj hijerarhiji patricijske porodice gde se nazire da glavne odluke donose Đovanijevi roditelji, iako prisutnost obznanjuju samo jednom rečenicom, što se, kao, uostalom, i tok čitave radnje preslikava kroz prizmu posmatranja naratora, on nepozvan da o tome govori i jedino se krišom poverava pripovedaču, odajući mu svoje strahove. Đorđo bi mogao da bude glas razuma u ovoj priči, međutim, njemu je zabranjeno da iskaže vlastito mišljenje povodom tog pitanja, kao i potencijalnom mudrom posmatraču situacije u carstvu, budući da sve odluke dolaze od imperatora, u čemu vidimo jaku asocijativnu podudarnost. Takođe, ukoliko se opet suzi krug posmatranja, postoje ljudi koji i u vlastitom mikrouniverzumu negiraju loše namere razmetljivaca, dok ovi potpuno ne preuzmu kontrolu nad njihovim posedom.

Strah je bitan element koji ukazuje na još jednu vezu s pretpostavljenom univerzalizacijom, jer su gospodari carstava, iako su potcenjivali snagu varvarskih plemena, uvek imali nelagodu zbog njihovog prisustva, što bi se moglo objasniti pretencioznošću i osećanjem više vrednosti koje blizina divljih hordi ugrožava, da bi naposletku, kada se opasnost ukaže u svom punom vidu, preduzimali uzaludne i zakasnele mere predupređenja do konačne propasti i predaje, kada su pomišljali da je trebalo na vreme da se obezbede, no tada je već bilo dockan i bila su uzaludna sva vajkanja i žaljenja. Đovani i Elena najpre osećaju samo izvesnu neprijatnost, jer je poremećena čistota i neprikosnovenost njihovog vlastitog prostora, što ne žele da priznaju, nadajući se nekom nedefinisanom, a ipak očekivanom povoljnom razrešenju situacije. Kasnije, kako prolaze godine, bivaju primorani da posegnu za metodom odbrane što se shodno svojim prirodnim odlikama pretpostavlja kao efikasan, ali zakasneo postupak, te se ovaj poduhvat okončava neuspehom, jer način zaštite nije primenjen blagovremeno.

Ovde se opet uočava latentno, no značajno dejstvo metafizičke kategorije vremena, apriorne forme opažanja, ispoljene u svom kontinuiranom proticanju koje odnosi u tamu prošlosti mnoge mogućnosti predupređenja, jer su okolnosti već toliko nepovoljne da se ovo sredstvo pokazuje nedovoljnim i samo sebe poništava. Zapaža se i da oni, saobrazno vlastitoj gordosti, odbijaju svaku pomoć koja bi pružila moguće rešenje ili ublažavanje problema, jer smatraju da bi im se time unizilo dostojanstvo. No, i pored konstantnog negiranja problema, njihova kuća vremenom sve više gubi prvobitni sjaj, što je još jedna podudarnost s propadanjem moći velikih carstava, dočarana na pripovednom planu jedva primetnom Bucatijevom jezičkom egzibicijom u promeni naziva, koja ukazuje na degradaciju i znake skore propasti.

Oni i u trenutku najveće opasnosti, pribegavaju potpunom zataškavanju nezgodnih okolnosti. Naime, iako se fantazija obilato izlila u realnosti i miševi narasli do zastrašujućih razmera, nastoje da se i dalje brane negiranjem, premda je strah sada već očigledan. Ova nezgodna i vrlo neprijatna situacija  vizuelno je predstavljena u jezivoj sceni gde miševi čije oči sijaju zlokobnim sjajem, strahovito umnoženi, brižljivo planiraju postepeno osvajanje vile, koje će, uostalom, i ostvariti. Ovde se poveznica sa urušavanjem drevnih civilizacija i znamenitih carstava i odvođenjem otmenih plemkinja u ropstvo ovaploćuje u punom vidu u jednom prizoru koji zarad zagonetnosti priče, pripada području glasina što se pronose u smislu poznate italijanske fraze dicono che odnosno, to se samo pripoveda, ali čitalac se ne može oteti misli da u njima ipak ima i pomalo, ako ne i suviše istine.

Gorke i mučne istine, koja pokazuje pogubno dejstvo oholosti i odbacivanja poteškoća u korenu, kada još može da se nađe adekvatno rešenje, prenebregnuto zbog ljudske sujete, lakomislenosti i nemarnosti, što se dovršava u konačnom stradanju. Varvari pobeđuju, kao i miševi, ukazavši se u svom punom obliku što se pod Bucatijevim maestralnim perom ispoljava kao fantastično uveličavanje koje pokazuje opasnost u njenom stvarnom vidu, kada je neotklonjiva. Da li je to neminovnost, kako često biva u njegovim delima?

Radnja nije unapred određena nijednim sastavnim elementom priče i stoga je postojao prostor da se katastrofa izbegne, da je samo na vreme uočen pravi karakter one naoko male nelagode o kojima je domaćinima u njihovoj sujeti bilo neprijatno i ponižavajuće da govore, pa stoga nisu ni preduzimali neophodne mere zaštite, nadajući se, slično gospodarima i visokim dostojanstvenicima drevnih civilizacija, kao i ljudima koji zbog izvesnih pretpostavki svesno zatvaraju oči pred činjenicom da drugi perfidno preuzimaju njihovo imanje i potčinjavaju ih svojim odlukama i nastojanjima, da je opasnost minorna i da će sama od sebe nestati, ili pak poričući da uopšte postoji, što je pogrešan i veoma poguban pristup. Naime, svaka pretnja se može otkloniti ukoliko je na vreme uočimo i prihvatimo, odbacujući sujetu i naviku da je minimiziramo i smatramo bezvrednom jer postoje efikasni mehanizmi razrešenja koji, međutim, slabe i gube svrhu s proticanjem vremena.

No, ljudska gordost i nepokolebljiva uverenost u neprikosnovenost teritorije, tako poznata u viševekovnom istorijskom hodu punom previranja i preokreta, potcenila je mogućnost budućih stradanja i uništenja i lakomisleno ostavila svoje zidine i kulturne tekovine nezaštićenim, iako su mudri glasovi ukazivali na potencijalnu propast. A potrebno je, naročito kada se radi o drevnim narodima, spustiti se sa pijedestala neprikosnovenosti, razborito sagledati situaciju i pretpostaviti moguće posledice daljeg negiranja očigledne opasnosti.

Kada su uvideli njene stvarne razmere, za njih je već bilo kasno, kao i za Korijeve, koji su, vodeći se razlozima taštine i nedodirljivosti, a i zbog zataškavanja postojećeg problema, spoznali istinu tek kada je pretnja kulminirala i ništa više nije bilo moguće učiniti. Preostala je samo pomirenost s turobnom sudbinom. Stoga ova izvanredna alegorična priča Dina Bucatija što pokazuje posledice prekomerne sujete i objašnjava kompleksnost psihološke strukture ljudskog bića, koje često odbija da se suoči sa poteškoćama zbog lakomislenosti ili nadmenosti, predstavlja svojevrsno upozorenje čovečanstvu.

za P.U.L.S.E Milena Blagojević

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Dino Bucati, Književnost, Milena Blagojević, Miševi