Cuties: Vivisekcija sablazni – Za sve vile, kuke i motike što se već danima viju nad debitantskim ostvarenjem rediteljke Maïmoune Doucouré, za svako organizovano bombardovanje negativnim ocenama na Metacritic-u i sličnim sajtovima, i pozive na kolektivni linč čitave filmske ekipe, uključujući i Netflix, iskupljujuća zlatna žica filma Cuties leži u sirovom i surovom bavljenju neizvesnom i donekle zbunjujućom budućnošću mladih, još mlađih i onih nerođenih, prožeta Šopenhauerovskim osećanjem beznađa gde je svaka potkulturna novotarija, svaki recidiv tradicije samo tričava maskarada koja povremeno menja formu i svlači se kao udav,  dok suština ostaje ista, a žena uvek podređena „drugost“.

Ako pre gledanja filma skinemo, makar za trenutak, sve ideološke svlake i svako predubeđenje, Cuties postaje manje erotski lightshow svetlucavih šorceva od likre i polunagih maloletnica, a mnogo više nespretni rediteljski grč nad istorijom i jedna ironična (iako ne sasvim uspešna) subverzija coming of age narativa.

Francuska tragedija jedanaestogodišnje Ejmi, junakinje filma, jeste nemogućnost da identitetski postoji između konzervativne islamske tradicije koja od nje zahteva da postane žena, i  obesmišljenog anarho-liberalizma (u nedostatku boljeg prevoda) koji je posmatra isključivo kao seksualni objekat, dok ona vapi da samo – ostane dete.

Zarad jasnijeg razumevanja, najpre sinopsis:

Jedanaestogodišnja Ejmi (Fathia Youssouf), najstarija ćerka Senegalske porodice koja živi u Parizu, se pridružuje plesnoj trupi „Slatkice“ u želji da pronađe sopstveni identitet ali i pobegne od rigidno konzervativne islamske porodice, i majke (Médina El Aidi-Azouni) koja danima priprema venčanje svog supruga koji uskoro dovodi novu nevestu.

Neretko se dešava da tekst koji se bavi distinkcijom između onoga što je krivo i onoga što je pravo bude dočekan na nož od strane ljudi koji duboko veruju da su uvek u pravu, hejt vagon radi punom parom bez mnogo mozga, a najveće iznenađenje vezano za sablazan Cuties jeste da se film mora pogledati (gle čuda!) pre nego što se o njemu donese kakav vrednosni sud.

U nastavku ovog teksta iznosim dva ključna problema koji su izazvali nerazumevanje i prenatalno aboliranje filma Cuties, dve, čini mi se, misirske kuge rediteljskih i dramaturških nedostataka, salate od filmskog jezika i žanrovskog lelujanja, zbog kojih je i nastao gorepomenuti hejt vagon i podigao takvu prašinu da se više ne vidi dalje od nosa.

KAMERA U SLUŽBI VOAJERIZMA

Negdašnji pustolovi su prilikom izrade drvenih globusa, vo vremja ono, neistražene i ljudskom nogom netaknute delove vaseljene opisivali rečima hic sunt dracones (Ovde ima zmajeva/čudovišta). Par stotina godina kasnije, filozof i književnik Laš Fr. H. Svensen, govoreći o kritici biologizma i razlici između gena i mimova, iznosi mišljenje da slične opise možemo koristiti kada govorimo o vremenu, tačnije – o budućnosti, (ako vremensku linearnost izložimo duž beskonačne horizontale), što je i dobar način da se jednom rečenicom sažmu sumorni dolazeći dani za sve nove generacije koje bauljaju između nerazumevanja stvarnosti i slepe idolatrije usmerene ka jutjuberima, tiktok senzacijama i lajkovima kao vrednosnom merilu kvaliteta

Na um dolaze dva filma koja se eksplicitno bave navedenim problemima, oba podjednako valjana u odnosu na sopstvene premise, što bi rekao Cvetan Todorov:

Kids (1995) reditelja Lerija Klarka i domaći film Klip (2012) rediteljke Maje Miloš.

Oba dugometražna ostvarenja su podjednako surova i suptilna u okviru postavljenih kinematografskih pravila i rediteljskih rešenja, konkretnije – reditelji insistiraju na specifičnom radu i poimanju kamere unutar i van sveta dijegeze.

U filmu Kids haotično kretanje kamere, brzi švenkovi i rezovi nam još više dočaravaju vrelinu  njujorških asfalta i dodekafoniju brzog smenjivanja epizodičnih segmenata dva paralelna narativna toka.

Junakinja filma Klip svet (ili makar svoj svet) posmatra kroz objektiv kamere na telefonu i svaku seksualnu interakciju doživljava kao simulakrum sastavljen od šačice piksela.

Kamera koja nas uvodi u dijegetički svet filma Cuties je zaista čudnovata, banalizovana i pojednostavljena kao narativno sredstvo. Na trenutke se čini kao da ona postoji u svetu filma, kao da su junakinje svesne skopofiličkog pogleda špijunskog oka, dok je već u sledećem segmentu zanemarena, statična i lišena svake narativne funkcije.

U pojedinim scenama se samostalno kretanje kamere opire visceralnim pokretima publike i ide do pukog voajerizma – Gejz kadrovi eksploatišu maloletne igračice, zum ide ka otvorenim preponama, kadrovi se predugo zadržavaju na butinama i svetlucavoj odeždi dok maloletnice ponavljaju dobro uvežbane sugestivne pokrete.

Ako je namera rediteljke bila da kameru shvatimo kao međudijegetički entitet koji od nas čini voajere, zašto na kraju filma nema očekivanog Brehtovskog šamara, naglog paljenja svetla ili makar kakve ogledalske prikaze koja će nas u trenutku klimaksa suočiti sa izvitoperenom slikom nas samih koji smo (ne dao Bog!) uživali u scenama erotskih plesova!? Zašto se Ejmi ne suprotstavi tom antagonističkom entitetu koji od publike (neželjeno i nesvesno) pravi voajere? Jednostavno – zato što se o kameri (ili ma kakvom metafilmskom nivou) nije razmišljalo, iako se u kinematografiji ženska emancipacija često prikazuje kroz uzvraćanje pogleda i prevlasti žene nad kamerom.

Lišeni narativne funkcije i obesmišljeni u nedostatku pružanja informacija, kadrovi zurenja postaju sebi svrha i povremeno prelaze u softcore pornografiju.

REPETICIJA I LABAVA KAUZALNOST

Filmski diskurs (ili ma koji drugi tekst) ne stupa u referencijalni odnos sa svetom kao što to čine rečenice našeg sopstvenog govora, kao što to čine zvižduci, pokliči, batine pa i koje davljenje na smrt. Umetničko delo je, što bi rekao Boetije, kritika života, nepristrasna, subverzivna i sveprisutna, takva da stalno lebdi nad našim glavama.

Ukoliko nas diskurs jednog običnog filma fizički ne može istinski povrediti, (na tragu one Sticks and stones may break my bones…) zašto se nesvesno protivimo njemu?

Odgovor zapravo leži u nedovršenoj tročinskoj strukturi i okrnjenom herojskom putovanju mlade Ejmi (misli autorke lutaju a uzročno poslednični sled događaja jedva da ima logički niz), ponavljanju scena i sekvenci koje ne nose nove informaciju (što je jeres i trošenje filmske trake) već iznova prikazuju iste kadrove hipertrofiranog erotizma, tako da se stiče utisak da je svaki plesni nastup zapravo entr’acte u funkciji vizuelnog zadovoljstva za publiku upitnog morala.

Ejmi, za razliku od Kembelovog heroja, ne može postati gospodar dva sveta jer se ispod površine njenih carstava krije samo gnoj. Tesnac između porodične tradicije (nakon prve menstruacije Ejmi je rečeno da je „postala žena“ i ona dobija apsurdne količine luka koje mora da očisti i iseče) i naizgled identitetske liberacije (kao igračica ona je posmatrana isključivo kao seksualni objekat) tlači i mrvi od kičme do otisaka prstiju.

Poetiku Maïmoune Doucouré krasi najvažnija karakteristika dobrih političara– sposobnost da govore satima bez da bilo šta kažu. I upravo se u tom ključu krije vrag filma Cuties: Pred nama je dugometražni film koji barata materijalom jedva dovoljnim za kratkometražno ostvarenje.

Početna teza filma se račva, haotično krivuda, flertuje sa horor elementima (Ejmi beži od očeve neveste misleći da je duh) da bi na kraju, poput loše igre gluvih telefona, implodirala nazad u generičke šablone coming of age filma, negde na žici između konzervativizma i emancipacije, bez i jedne smisleno izgovorene reči.

Iako je besno zagrebla po površini velikog problema, Doucouré je još daleko od čehovljevskog postavljanja dijagnoze društvu nad kojim se grči i uvija.

Njena slabost leži u hrabroj ali nespretno realizovanoj nameri da sagleda najveći usud današnjih generacija – zablude i dezinformacije, klastere potkulturnih stilova, erotizovanog kiča koji postaje norma, i isprazne idolatrije.

Negativne reakcije su samo nuspojave zbog nespretnog baratanja filmskim jezikom, loše marketinške kampanje, nedostatka karakterizacije i razvojnih lukova (promene likova su usiljene i nelogične, bez potrebne motivacije i dramskih opruga).

Žanrovsko lelujanje između drame o odrastanju, horora i socijalne drame, identitetsko lomatanje likova između „devojčica“, „žena“ i „slatkica“, čine film Cuties hrabrim i neveštim ostvarenjem koje levičari brane samo zato što ga desničari napadaju.

Mala je ovo kap za veliku pokvarenost sveta gde su mladi ljudi izloženi konstantnim otrovima u svim agregatnim stanjima, gde je žena još uvek drugo od muškarca a pošten čovek mora trčeći neprestano da gleda u noge da mu ih ne ukradu.

za P.U.L.S.E: Nikola Miladinović

  Cuties, Film, mignonnes, Nikola Miladinović