Déjà vu – misteriozni fenomen

Déjà vu – misteriozni fenomen – Koliko se puta desilo da vam situacija u kojoj se nalazite deluje zastrašujuće poznato, svaki njen detalj i svaki njen deo? Mozak vas uporno ubeđuje u to da ste celu tu situaciju već proživeli, ali ne znate kada i pod kojim okolnostima… Déjà vu fenomen nije retka pojava, ali svakako jeste veoma teško objašnjiva.

Postoji nekoliko teorija koje su stručnjaci ponudili kao rešenje ove zagonetke, ali nijedna od njih se ne može smatrati konačnim odgovorom, uprkos činjenici da je svaka od njih dobro argumentovana. A budući da je u životu sve stvar percepcije, vi zahvaljujući svojoj percepciji, iskustvu ili ubeđenjima možete u nekoj od njih pronaći utemeljenje.

Dakle, kako razumeti Déjà vu fenomen?

Déjà vu kao fenomen jako je teško proučavati na ljudima, jer ne postoji način da se pojava ovog fenomena izazove u veštačkim/laboratorijskim uslovima. Ostaje samo da se donose zaključci na osnovu činjenica koje povezuju ljude koji doživljavaju Déjà vu, a evo i nekih od njih:

– Smatra se da Déjà vu ne doživljavaju deca mlađa od 9 godina.

– Smatra se da Déjà vu iskustva najviše imaju tinejdžeri i osobe u 20-im, dok sa starošću mogućnost doživljavanja Déjà vu iskustva opada.

Budući da je Déjà vu fenomen bacio u razmišljanje mnoge stručnjake različitih grana, može se reći da se izdvajaju dva osnovna pristupa izučavanju ovog fenomena: neurokognitivni i spiritualni.

Neurokognitivni pristup (neuro-nauke i kognitivna psihologija) izučava Déjà vu iz perspektive određenih funkcija u ljudskom mozgu, kao i načina funkcionisanja same memorije. Naime, veoma bitna karika u ovoj teoriji je hipokampus, neuronska struktura u mozgu koja je zaslužna za skladištenje onoga što smo proživeli, tačnije uspomena. Mnogi stručnjaci smatraju da se ovo iskustvo ne zove bez razloga baš ovako – Déjà vu (fran. „već viđeno”), budući da ukazuje na nešto što je zaista nekada bilo doživljeno na ovaj ili onaj način. Kako? Oni smatraju da se putem različitih iskustava (televizija, internet, filmovi, knjige, razmena iskustava sa drugim ljudima…) u našu memoriju skladište i uspomene/informacije koje naš svesni um u trenutku kada ih doživljavamo ne procesuira, već se fokusira na jedan određen deo čitavog iskustva. Međutim, stručnjaci smatraju da naš nesvesni um u memoriju skladišti apsolutno sve delove određenog iskustva. Déjà vu se dakle dešava kada se sadašnji trenutak poklopi sa jednim od tih delova nekadašnjeg iskustva koji je naš nesvesni um memorisao, zato je svesni deo našeg uma ubeđen da se to nije desilo, iako nas mozak ubeđuje u suprotno i šalje nam signale da je ta situacija „već viđena”.

Stručnjaci su ovo pokušali da objasne na primeru hologramskih slika. Naime, svaki deo hologramske slike sadrži sve potrebne informacije o čitavoj slici, pa čak i onaj najmanji deo. Naravno, ako se izdvoji što manji deo čitavog holograma i hologramska slika će samim tim biti mutnija i ne toliko jasna. Na sličan način funkcioniše i ljudska memorija – Déjà vu se javlja kao posledica poklapanja sadašnjeg trenutka sa „mutnom” slikom sličnog trenutka iz prošlosti, ali kojeg nije rezonovao naš svesni um, već ga je nesvesni um smestio u memoriju i na taj način ga urezao u naše pamćenje, ali ne dovoljno jasno.

Primer: Ukoliko uđemo u radnju i doživimo Déjà vu, iako znamo da nikada u toj radnji do tada nismo bili, dešava se sledeće – memorija vam stavlja do znanja da ste nekada posetili radnju u kojoj je npr. raspored polica bio isti kao u toj u kojoj se trenutno nalazite, iako vaš svesni um tada nije obraćao pažnju na raspored polica, ali one su se urezale u vaše pamćenje i vaša memorija vam time signalizira da ste se već nalazili u sličnoj situaciji.

Naš vizuelni korteks je toliko brz da šalje signale u centar za pamćenje u hipokampusu i parahipokampusu pre nego što naš svesni um registruje te iste signale. Još jedna moždana struktura je zaslužna za skladištenje detalja kojih mi nismo svesni – medijalni temporalni režanj – koji omogućava prepoznavanje poznatih i doživljenih stvari i iskustava, koji u saradnji sa hipokampusom i vizuelnom korom pomaže u skladištenju informacija.

Neurolozi su došli do još jedne zanimljive činjenice – Déjà vu i epilepsija imaju neke zajedničke karakteristike. Naime, ljudi koji boluju od epilepsije medijalno temporalnog režnja na početku napada gotovo uvek proživljavaju Déjà vu iskustvo. Tako su pojedini neurolozi došli do zaključka da Déjà vu može biti rezultat kratkotrajne neurološke disfunkcije kada neuroni unutar temporalnog režnja nasumice prenose signale bez ikakvog reda i smisla te zdravi ljudi doživljavaju lažni osećaj poznatog, odnosno „već doživljenog”. Do ovih zaključaka se došlo zato što je istraživanje lakše sprovesti na ljudima koji boluju od epilepsije, dok je kod zdravih osoba teško ispratiti Déjà vu fenomen. Ovo ne treba da zabrine zdrave ljude, niti da ih uputi lekaru, jer ove kratkotrajne disfunkcije ne ostavljaju nikakve posledice po rad mozga.

Spiritualni pristup izučava Déjà vu iz perspektive duše, kao i vanvremenskih i vanprostornih dimenzija. Alan Watts, čuveni britanski filozof i pisac, je duboko verovao u to da postoji samo jedan večiti sadašnji trenutak – večito ovde i sada. Ukoliko život percipirate na ovaj način onda ćete lako razumeti Déjà vu. Ovako postavljene stvari nas dovode do zaključka da prostor i vreme imaju relativno značenje, odnosno da čoveku služe kao jedinice za lakšu percepciju života kojeg nije svestan u potpunosti, jer život postoji i mimo tih jedinica, sve dok je prisutna energija koja neprestano kruži. Oni koji veruju u postojanje duše, večite energije koja opstaje i ne poznaje nikakva ograničenja postavljena fizičkim jedinicama poput prostora i vremena, lako je mogu percipirati kao energiju koja se ne može uništiti niti nestati, nego koja može menjati svoj oblik i putovati kroz različite dimenzije. Zvuči kao naučna fantastika, zar ne?

Ali ovakve stvari ne bi trebalo da budu nimalo fantastične ljudima koji ovozemaljski život percipiraju samo kao tek jednu etapu beskonačnog puta. Život nije linearan, on je oslobođen nestajanja i vremena, jer nakon ovozemaljskog života koji nam je poznat i za koji znamo da postoji, energija koja je u svakome od nas nastavlja da živi u nekoj drugoj dimenziji života koju mi ne možemo da percipiramo budući da nas fizičke jedinice poput prostora i vremena konstantno ograničavaju.

Vreme je alat koji je osmislio čovek kao prostor između svojih misli i želja i njihovih manifestacija. Dakle, Déjà vu se može posmatrati kao trenutak poklapanja našeg sadašnjeg ja sa našim budućim ili prošlim ja. Može se dakle govoriti o određenom putovanju naše energije kroz vreme kakvo mi poznajemo. To putovanje bi možda moglo imati neku svrhu – npr. ukoliko naše buduće ja želi da naše sadašnje ja upozori na neke stvari itd, ali to je već početak jedne potpuno nove teme.

Šta je Alan Watts rekao o vremenu i večnosti možete poslušati ovde.

Evo još nekih zanimljivih termina koji objašnjavaju slične fenomene:

Presque vu („skoro viđeno”) – osoba ne može da se seti nečega što je do skoro znala, kao da joj je “na vrhu jezika”.

Deja entendu („već čuli”) – osoba neki deo razgovora ili pesme doživljava kao da je već to negde čula.

Jamais vu („nikad viđeno”) – osoba nešto vlastito što joj je poznato doživljava kao da prvi put vidi.