“H-8” je film jugoslovenskog i hrvatskog reditelja Nikole Tanhofera iz 1958. godine. Nastao je po motivima istinitog događaja – teške saobraćajne nesreće na autoputu Beograd-Zagreb, avgusta 1957. kada je neodgovorni vozač automobila izazvao direktni sudar autobusa punog putnika i kamiona.
DOGAĐAJ KAO POLAZIŠTE
Jedne avgustovske noći 1957. godine, kretao se autobus beogradskog preduzeća “Lasta” svojom redovnom trasom od Beograda ka Zagrebu. Prevozio je tridesetak putnika oba pola, različitog uzrasta, zanimanja, interesovanja i sudbine. Put je bio rutinski. Istovremeno je kamion jednog karlovačkog preduzeća teglio u pravcu Zagreba drugi kamion sa prikolicom punom lima, koji se pokvario. Na nekih trideset kilometara pred Zagrebom, kamioni su se propisno zaustavili uz desnu ivicu kolovoza, jer je tegljaču proključao motor. Dok su kamiondžije otklanjale kvar, dok se autobus pun dremljivih putnika kretao ka Zagrebu, iz pravca hrvatske prestonice kretala se velikom brzinom jedna limuzina. Njeni upaljeni farovi iznenada su zaslepili vozača autobusa i on je refleksno, ne bi li izbegao sudar sa vozilom koje mu se kretalo u susret, skrenuo udesno i velikom brzinom udario u prikolicu punu lima. Na mestu su poginuli suvozač i dvoje putnika, a preostalih tridesetak ljudi bilo je lakše ili teže povređeno. I to nije sve: vozač limuzine se nije zaustavio, nije čak ni usporio. Ugasio je farove i velikom brzinom pobegao sa mesta nesreće. Nikada nije pronađen. Očevici su mogli da se slože samo u jednome: registarska tablica limuzine počinjala je sa H-8. (Ličina, Đorđe, “Tajna limuzine H-8”, Portal Novosti, 11. 9. 2017. https://www.portalnovosti.com/tajna-limuzine-h-8, pristupljeno 16. 8. 2022.)
Činjenica da je izazivač tragedije ostao nepoznat podstakla je širenje brojnih urbanih legendi: limuzinu je vozio razuzdani sin nekog “budže”; bio je to lični vozač Mike Špiljka, uticajnog hrvatskog partijskog i političkog rukovodioca (i kasnijeg predsednika Predsedništva SFRJ); a možda je bio i “budža” lično?! Kako god, događaj je podstakao trojicu kreativnih ljudi da naprave odličan film. Ideju je dao poznati sineasta Zvonimir Berković (najpoznatiji po filmu “Rondo” iz 1966.). Napisao je scenario u tandemu sa novinarom Tomislavom Butorcem, stručnjakom za novinsku crnu hroniku, a režije se prihvatio poznati filmski inovator Nikola Tanhofer. Film, naslovljen “H-8” snimljen je tokom prve polovine 1958. i iste je godine prikazan na Festivalu jugoslovenskog filma u Puli. Bio je prava senzacija. Osvojio je Zlatnu arenu za režiju, za najbolju epizodnu žensku i mušku ulogu, te Veliku Zlatnu arenu za najbolji film. Usledio je i veliki uspeh u bioskopima.
UMETNIČKA OBRADA DOGAĐAJA
Umetnik, kada želi da prikaže neki stvarni događaj, nije obavezan da se pridržava činjenica. To je zadatak istoričara i stručnjaka srodnih disciplina. Umetnik može da dâ sasvim slobodnu interpretaciju stvarnosti i tako je postupio scenaristički tandem Berković/Butorac. Sam događaj premešten je iz avgusta u april 1957. Autobus pripada hrvatskom preduzeću i vozi redovnu liniju Zagreb-Beograd-Zagreb. Kretao se iz pravca hrvatske prestonice, dok kamion pun lima nije stajao pokvaren kraj kolvoza, već se kretao prema Zagrebu. Jedino se tajanstvena limuzina “H-8” kretala, kao i u stvarnosti, iz pravca Zagreba. I tako sve do direktnog sudara.
Prvih nekoliko minuta filma napravljeno je kao kvazireportaža, u maniru filmskih novosti onog doba. Dva naratora nas upoznaju sa sâmim događajem, njegovim glavnim akterima i osnovnim činjenicama koje su dovele do tragedije, dok filmskim platnom promiču inserti najavljenih događaja. Saznajemo da su poginuli suvozač autobusa i vozač kamiona, te još šest putnika, koji su sedeli na precizno navedenim sedištima. A ko je sedeo na njima? To je ono što ostaje nepoznato do samog kraja filma, jer putnici podstaknuti različitim motivima i okolnostima u više navrata menjaju mesta, što je izvor sve veće neizvesnosti i napetosti kod gledaoca. Radnja filma paralelno prati putnike u autobusu i putnike u kamionu, usputne pauze jednih, pa drugih, što vešto prekidaju zlokobni kadrovi limuzine “H-8”, koja juri drumom ka fatalnom svršetku, jer “sudar se više nije mogao izbjeći”.
Likovi predstavljaju presek jugoslovenskog društva u vreme kada se još uvek verovalo u izgradnju socijalizma. Podelićemo ih na dve grupe:
1) U autobusu.
Pred nama je mladi novinar kome kolege proriču sjajnu karijeru. Društvo mu pravi mladi fotoreporter, verovatno iz iste redakcije. Novinar se trapavo udvara devojci za koju saznajemo da je studentkinja klavira, koja je pošla na put ne bi li raskinula ljubavnu vezu sa svojim profesorom, a koja joj je postala teret. Par sedišta iza nalazi se mlada majka sa bebom. Ona je, po načinu govora, Beograđanka koja veruje u progres koji donosi socijalizam, koja je završila naučno zasnovani kurs roditeljstva. Upoznala je muža u studentskom domu i dala mu je u miraz stan u izgradnji u nekom tipičnom novom naselju. Njen antagonista je stariji Srbijanac, tipični malograđanin predratnog kova, koji se poziva na patrijarhalne vrednosti i ima ružnu naviku da zabada svoj nos u tuđa posla. Vidimo, zatim, propalog glumca velikog talenta, koji je zbog neurednog života i (verovatno) pogrešnog lečenja izgubio glas. Ciničan je, zloban i zajedljiv. U stvari je očajan i svu nakupljenu žuč istresa na svoju suprugu i putnike oko sebe. Malo dalje sedi ugledni lekar sa sinom na pragu puberteta. Na put je poveo dete ne bi li ga udaljio iz grada, jer, saznajemo, predmet je istrage i meta senzacionalističke štampe. Naime, kao šef dežurne ekipe u jednoj bolnici (možda) je odgovoran za smrt četvoro dece koja su prilikom transfuzije primila pogrešnu krvnu grupu. Među putnicima su još džeparoš koji profesionalno “operiše” po međugradskim autobusima; vojnik koji je dobio odsustvo, jer mu se rodio sin; službenik kome su sinovi pripremili poklon, koji sme da otvori samo u tačno naznačeno vreme (a što strašno kopka onog Srbijanca, kao da je poklon namenjen njemu); stariji bračni par (džangrizavi profesor filologije, koji lovi greške u usmenom i pisanom izražavanju i supruga koja mu, idući linijom manjeg otpora, sve odobrava); postariji posesivni Švajcarac i njegova znatno mlađa žena jugoslovenskog porekla (koja se u početku pravi da je strankinja) i, skroz pozadi, utučeni bračni par sa bolešljivom devojčicom. Muž, pozivajući se na principe, odbija da promeni težak socijalni položaj u kome se nalaze (a u stvari je slabić, koji nema snage da se pokrene). Raspoloženje supruge prema njemu kreće se između besa, mržnje i sažanjenja. Sve to posmatra inhibirana i isfrustrirana devojčica, pravi proizvod nesređene porodične situacije, koja kakvo-takvo olakšanje oseti tek posle neobaveznog razgovora sa jednim od vozača. Iza glavnog vozača stoji dugogodišnje iskustvo i karijera bez mrlje. I drugi vozač je iskusan, ali i višestruko disciplinski kažnjavan zbog različitih prekršaja, među kojima je sklonost ka alkoholu na prvom mestu.
2) U kamionu.
Vozač je povratnik iz zatvora, u kome je odležao nekoliko godina kao pripadnik organizovane grupe koja je potkradala jedno preduzeće. Uz njega je sin, dečak od trinaest godina, koji je (budući da mu je majka umrla) godine očevog tamnovanja proveo u domu za nezbrinutu decu. Vozač sada započinje novi život, rešen da ne ponovi grešku koja ga je koštala slobode. Sada ima uza sebe sina, kao najjači motiv. No, njima se u jednoj servisnoj stanici pridružuje vozačev nekadašnji pajtaš, koji preživljava od danas do sutra baveći se džeparenjem i sitnim prevarama. Vozač ga nevoljno prima u kabinu i ovaj ga mefistofelovski uporno navodi na povratak kriminalu.
Izvan dve navedene grupe likova nalaze se članovi porodica pojednih putnika i profesor klavira (odnosno ljubavnik mlade pijanistkinje), koji ispraćaju svoje na put. Tu su još konobari i gosti u dve servisne stanice (onoj u kojoj se zaustavio kamion i drugoj, u kojoj je pauzu napravio autobus).
Gledajući aktere drame, slušajući dijaloge između njih, uživljavamo se u atmosferu Jugoslavije u drugoj polovini pedesetih godina 20. veka, u vreme optimizma, kada su počele da se osećaju prve blagodeti izgradnje, kako se kasnije govorilo, socijalizma sa ljudskim likom. Autobus i kamion su moderni i ispravnih su komandi; autobus je čak domaće proizvodnje, iz pogona Tovarne avtomobila Maribor (TAM). Novinar je besprekorno obučen, po poslednjoj modi; fotograf ima rolifleks kameru, vrhunski aparat tog vremena, a suprug mlade (i emancipovane) majke vozi vespu (za koju konzervativni Srbijanac podsmešljivo kaže da je komarac, jer, po svemu sudeći, ne veruje da čovek u socijalizmu može od svoje plate da si priušti pristojno prevozno sredstvo). Ali, ne uživaju svi blagodeti socijalizma. Nije obest, nego muka uvukla vozača kamiona u kriminal, a par sa bolešljivom devojčicom se ne bi snašao i bio bi među gubitnicima u svakom društvenom poretku. Nije ni kamiondžijin pajtaš rođeni zlikovac: u osnovi je jadnik koji ne može da se izdigne iz društvene margine u kojoj je rođen i u kojoj mu je suđeno da ostane. Takvi ljudi ne prihvataju ni njedan društveni poredak, uvereni su da je cilj sveke vlasti da ih gazi, izrabljuje i u svetu kriminala tvrdogalavo ostaju, verujući da tako brane svoju egzistenciju.
Nije slučajno “H-8” izabran za najbolji hrvatski film svih vremena (“Inventura hrvatske kinematografije”, https://www.tportal.hr, pristupljeno 16. 8. 2022.). Sve je u njemu dovedeno do perfekcije: ideja, scenario, režija, kamera, montaža, scenografija, kostimi, gluma, originalna muzika… Dinamična montaža: brza smena srednjih planova – koji prikazuju celinu ili veće delove unutrašnjosti autobusa – sa krupnim planovima vozača i putnika (po uzoru na sovjetsku montažnu školu); dubinski kadrovi – koji prikazuju više prostornih planova unutar vozila – i stalno kretanje likova unutar njih (po uzoru na “Građanina Kejna” Orsona Velsa); prelaženje radnje iz autobusa u kamion, iz kamiona u autobus, prošarano povremenim prikazivanjem zlokobnog automobila – sve nabrojano neverovatno sugestivno deluje na gledaoca, ne dajući mu mogućnost da trepne. “H-8” je daleko ispred svog vremena, jedinstven je i neponovljiv film i slobodni smo da ga nazovemo remek-delom.
Tekst je preuzet sa fejsbuk stranice Književnost, kultura i umetnost
“H-8”, Film, Ivan Hofman, Nikola Tanhofer
Razmišljanje o filmu “H-8” Nikole Tanhofera added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →