Izložba –  „Uvek može surovije” Daniela Kovača

-psihodramska ekspresija-

Izložba „Uvek može surovije“ je nastala kao rezultat  višemesečnog perfomansa u kome je umetnik  svakodnevno beležio misli, likovno ih doterivao, a zatim, tako „konzervirane“, kačio na društvene mreže sa idejom da će se one dalje deliti, širiti virtuelnim prostorom. Želeo je da istraži jedan važan savremeni fenomen koji je zapazio – neumereno citiranje.  U manjoj prostoriji galerije bio je postavljen projektor sa stranicama njegove unikatne knjige Tiha reč, dok su u većoj bili izloženi uramljeni „citati“ (u stvari originalne misli, predložene za citiranje- potencijalni citati). Uz svaki „citat“ nenametljivo stoji kratak komentar samog autora koji poziva na dijalog? Na taj poziv možda može da se odgovori i asocijacijama u vidu psihodramskih vinjeta.

Vinjeta je kratka forma u psihodrami. Psihodrama je grupna, akciona psihoterapija u kojoj se dramatizuju dogadjaji iz života i prizori unutrašnjeg sveta učesnika. Tema psihodrame mogu biti lični zapleti, ali se njeni postupci mogu primenjivati i u svim situacijama kada smo inspirisani da „uvežbavamo“ snalaženje, tragamo za dubljim smislom ili razumemo njihovu kompleksnost. Moreno ju je zamislio tako da ne bude usmerena samo na lečenje, nego više na jačanje zdravih snaga i bogaćenje unutrašnjeg sveta, ohrabrivanjem spontanog ispoljavanja. Spontanost je forma slobodne energije koja je, po njemu, u osnovi svake kreativnosti- u stvaralaštvu i u odnosima medju ljudima u meri u kojoj je njihovo ponašanje autenticno i u kojoj se empatijski povezuju jedni sa drugima. Odsustvu spontanosti može se pripisati gotovo sva psiho i socio patologija. Kako bi bilo nerealno da svaki dan izmišljamo svet ispočetka, neka rešenja i neka dela moraju biti sačuvana za budućnost. Tako nastaje ono sto je Moreno nazvao kulturna konzerva. Na njoj počiva civilizacija, a na ličnom planu oslanjanje na već isprobana rešenja daje osećaj izvesnosti i sigurnost. Preterano oslanjanje na kulturnu konzervu (čemu naročito doprinosi strah od greške), medjutim, guši spontanost i kreativnost.

Radionica/ eksperiment u kome smo istraživali mogućnosti primene psihodrame u interpretiranju izložbe, održana je dan pred njeno zatvaranje, u galeriji Remont. Trajala je sat i po. Kako bi se pažnja usmerila na društveno (a ne lično) nesvesno, galerija je ostala otvorena za vreme radionice, pa su povremeno prisustvovali i slučajni posetioci.  Učestvovali su (svi fini, pametni, kreativni, radoznali i dovoljno entuzijastični da dodju tog stvarno vrelog dana popodne): Mihajlo, Svetlana, Jovana, Željko, Gruša, Daniel (u svojstvu umetnika/povremeno odsutnog), Marija (u svojstvu galeristkinje/povremeno prisutne), Gordana (u svojstvu voditeljke radionice).

Zagrevanje:  Razgledanje uramljenih „citata“. Medjusobno upoznavanje onih koji se ne znaju od ranije (spontano u hodu).Č itanje priča iz unikatne knjige Tiha reč (sa velikim uživanjem): Karijera , Talas, Magična kutija… Veselje zbog podudarnosti priče u kojoj se likovi osamostale i žive svoj život nezavisno od pisca i onoga za šta se upravo zagrevamo. Stvara se prijatna atmosfera zajednistva u kojoj pominjemo Sto godina samoće- knjiga je predvidjena za naredno psihodramsko čitanje (većina učesnika su i članovi grupe za psihodramsko čitanje koje se redovno održava u SKC-u), Danielova grafika o Pilar Terneri kao stvarnom stubu (pilar) porodice Buendija (koja nije deo ove izložbe) i posticaj za prvu vinjetu:

Mihajlo (podstaknut „citatom“ „Ovde sam“) na scenu postavlja jedan dogadjaj iz stvarnog života. „Pravi“ baštu poznatog beogradskog kafea u kome stoji sa svojim bratom. Brat je mlad, zgodan i vozi BMW (za ulogu bira Daniela).

Iznenada im prilazi nepoznata srdovečna žena (igra je Gruša) i kaže: Ako mene tražite, ja sam tu!

Ovo je toliko neobično da ih zabavlja, ali je ignorišu.

Smeh u grupi, dublovi i dobacivanje:

– Možda je žena imala dogovor sa nekom dvojicom koju ne zna, pa je pomislila da su oni!

– Možda je neka lozinka…

– Možda je usamljena, verovatno je to- veoma je usamljena.

Žena: Ja sam TU ako me tražite, ako MENE tražite, ja sam tu…

Mihajlo: Pa dobro, a ko ste Vi?

Žena (ozareno):  Ja sam Mirjana, drago mi je.

Pruža ruku, oni prihvataju, predstavljaju se i sami, ali zatim odmah odlaze.

Iako se u realnosti scena na tome završila, u psihodrami se nastavlja.

Mirjana ih prati do kola, oni drže vrata, zatvaraju prozor i uopšte prenaglašeno pokazuju koliko žele da je se oslobode (ovo je praćeno razdraganošću i smehom u grupi), dok ona pokušava da im se približi (sve vreme ljubazna i kao da u njenom ponašanju nema ničega socijalno neobičnog) ponavljajući da je tu ako je traže. Na kraju oni odjure, a ona ostaje da za njima sve glasnije ponavlja: Ako mene tražite…

(Osim učesnika, za vreme odigravanja ove vinjete bio je prisutan fotograf.)

Akcenat je na grupnom razumevanju, a ne toliko na ličnim temama, pa se vraćamo u krug i nastavljamo sanjarenje nad izložbom (pratimo grupni proces), tražimo nove „citate“  i asocijacije. Skrećemo pažnju jedni drugima na one koji su nam zanimljivi, pomalo komentarišemo …

Mihajlo primecuje „citat“:„A šta ako utopija uspe“/? Za njega je utopija već to što smo se ovako okupili i što smo zajedno, ali nema ideju kako bi to prikazao scenski. Svetlana ima ideju- ne kako bismo mogli da vidimo njegovu utopiju, nego šta je utopija za nju.

Svetlana na sceni pravi autobus i poziva ostale da budu putnici.

U autobusu nema gužve, svi sede na svojim mestima, klima radi… milina. Na stanici čeka Čovek Koji Želi da Udje (igra ga Željko). Ulazi, primećuje da nema mesta i odmah izlazi- sačekaće drugi! Sistem funkcioiše i izvesno je da ce drugi autobus doći brzo… svi putnici su zadovoljni.

Mihajlo : Ali šta ako se nekome baš žuri? Šta ako je poslednji čas da se stigne do pekare u kojoj je popust u odredjeno vreme (ako je glad velika, a sredstva ograničena)?

– Hajde da vidimo šta će se desiti.

Nova scena: Mihajlo ulazi u autobus, kao Neko Kome se Jako Žuri- vidi da nema mesta, ali svejedno ostaje. Seda na pod! Putnici burno reaguju, oni su u šoku, oni su užasnuti, oni negoduju, neki padaju u nesvest. On na to ne reaguje- rešen je da stigne gde je naumio. Pitanje je šta će se sledeće dogoditi? Onda se neko doseti:- Ne, ne tako, hajde udji ponovo…

Nova scena- autobus bez gužve, klima radi, putnici uživaju …

Ulazi Neko Kome se Jako Žuri. Jedan od putnika  to vidi, ustupa mu svoje mesto i izlazi da sačeka drugi autobus.

Ovo izaziva veliko oduševljenje- grupa je zadovoljna rešenjem do koga je dosla. Cela scena je bila jako vesela, svi su se igrali! Povremeno bi neko rekao (kao dubl sa distance Čoveku Koji Želi da Udje, i Nekome Kome se Jako Žuri):  „Ako mene tražite…“ to postaje neka vrsta lajt motiva radionice.

(Za vreme odigravanja ove vinjete u galeriju je ušlo nekoliko posetilaca izložbe, koji su nenametljivo, trudeći se da ne ometaju tok radionice pogledali radove i izašli ne pridruživši nam se.)

Ponovo u krugu, slobodno lebdeća diskusija…

Grušu ovaj „citat“ asocira  na porodični ručak kod rodjaka.

Na sceni su za stolom, Gruša, Žena Domaćica (za ulogu bira Jovanu), stub porodice, koja kuva po receptima tv-kuvara, Muž Papučić (za ulogu bira Željka), koji se uglavnom slaže, Ćerka Tinejdžerka (za ulogu bira Svetlanu), koju uglavnom sve mrzi, gost koji naknadno dolazi- Rodjak Mornar Crnogorac Zilot (za ulogu bira Mihajla) koji je nekada imao pravo malo bogatstvo, ali ga je uzalud protraćio. Razgovor se ipak i dalje vodi oko načina na koji je najbolje investirati taj već odavno potrošeni novac. To je tipična slika, nešto što se beskonačno ponavlja, manje više isti tekstovi o tome kako valja živeti, šta raditi i u šta investirati… Ustvari, uživaju u tome što su zajedno. Ovde „Ako mene tražite, ja sam tu“ (dubl protagonistkinji, koji ona prihvata), dobija novi smisao…

(Posebna je zanimljivost:  za vreme ove, porodične vinjete u galeriji su se pojavili Danielovi roditelji- sinhronicitet, ili po Morenu- Kosmos!)

Šering: Pričamo o tome kako se osećamo i o čemu razmišljamo, poneko priča  situaciju iz svog sopstvenog života koja podseća na ono što smo videli na sceni.

Radionica je bila osvežavajuća, spontana i razigrana. Omogućila je da se za kratko vreme stvori estetski zanimljiv triplet  dramskih minijatura. Na ličnom planu, razgibavali smo spontanost kreiranjem igre, kao i širnjem ličnog repertoara, odigravanjem raznovrsnih, uloga na sceni. (Igranjem  uloga koje su nam bliske ili naprotiv, i razvijanjem različitih aspekata iste uloge iz scene u scenu,  mogu se, mada ne obavezno, probuditi sećanja na važne situacije iz ličnog života, u toku susreta ili naknadno, i dovesti do uvida u značenje nekih aspekata sopstvenog ponašanja i osećanja,ali se to uglavnom dešva bez eksplicitne analize (ličnih i grupnih interpretacija)- umesto toga, oslanjamo se na transformaciju u igru- slicno A.Feroovom konceptu transformacije psihoanaliticke situacije u san ili u igru.)

U grupnom toku, od velikog broja ponudjenih,  birali su se  i razradjivali „citati“ koji se odnose na usamljenost, prihvatanje i pripadanje.  Ponavljali su se i svakom sledećom vinjetom razvijali motivi: gladi i hranjenja (emotivna  glad- žurba da se pekara ne zatvori- porodični ručak) , traženja svog mesta (u kolima, u autobusu, za stolom), i rečenica: „Ako mene tražite, ja sam tu!“ (a ako me ne tražite? da li sam tu, da li uopšte postojim? „Ako drvo padne u šumi i nikog nema da to čuje…“). Videli smo ogoljenu usamljenost, koja mora da ostane izvan nas, za koju nema mesta, pred kojom se zatvaraju sva vrata i prozori. Zatim smo zamišljali  svet u kome ima mesta za sve, i pitali se da li takav svet može da nam obezbedi  Sistem Koji Funkcionise, u kome su pravila jasna i ljudi ih poštuju, ali koji ostaje nenarušen samo dok svega za sve ima u izobilju, ili nam naše mesto, prihvaćenost, ipak pružaju  saosećajnost  i poverenje da dobra volja neće biti zloupotrebljena. Na kraju smo videli koliko je utešno prisustvovanje ritualu zajednice kojoj pripadamo (porodica, drustvene mreže), gde nam je mesto unapred obezbedjeno kao i ručak koji koliko toliko ipak može da utoli (emotivnu) glad.

Radionica je, tako, dotakla i jednu moguću interpretaciju sveprisutne industrije citata. Možda iza navike citiranja  ne stoje narcizam i površnost, nego čežnja za kontaktom, želja da se bude prihvaćen i da se pripada  i sa druge strane, egzistencijalni grč savremenog čoveka, opterećenog  (društveno nametnutom) težnjom  da bude što efikasniji, a njegovo ispoljavanje što efektnije, koji ga navodi da se u komunikaciji  neumereno oslanjanja na ono što je već konzervirano- citat, pa i po cenu gubitka autentičnosti u ponašanju doživljavanju i povezivanju sa drugima.

za P.U.L.S.E: Gordana Marić Lalovic

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, psihodrama, Umetnost