Роберт Алтман – “Ја сам Америка” – Током више од педесет година каријере и у више од осамдесет дела чувени редитељ показивао је изненађујућу способност да пролази кроз потпуно различите теме, амбијенте и изазове и да готово сваки пут очара публику као да је реч о неком новом генијалном дебитанту.

Роберт Алтман рођен је 1925. године у Канзас Ситију и у свет филма дошао је после дуге и успешне телевизијске каријере. Веома брзо постао је запажен због своје тврде критике савременог друштва која је красила скоро све његове филмове. Његов филмски језик којим је говорио о америчком друштву, али и о разликама у менталитету, био је оштар и прецизан. Већ од првих дугометражних играних филмова Алтман је показивао изузетну разноврсност. Често је снимао дела с великим бројем улога попут Нешвила (Nashville, 1975), Играча (The Player, 1992) и Кратких резова (Short Cuts, 1993), али и она у којима се цела радња кретала
око једног јединог главног лика као у филму Тајна част (Secret Honour, 1984). На остварења која су величала дух мушког заједништва Меш (М.А.S.H., 1970) и Калифорнијски покер (California Split, 1974) надовезивали су се филмови у којима је с великим сензибилитетом истраживао женску свест: Привиђања (Images, 1972), Три жене (3 Women, 1977), Џими Дин, врати се (Come Back to the Five and Dime, Jimmy Dean, 1982). Негде између та два света иронично је сместио и филм Доктор Т и све његове жене (Dr. T and the Woman, 2000).

Алтман је у неку руку ревитализовао поједине жанрове, попут вестерна, полицијског филма и трилера, поштујући њихова основна правила, али уводећи значајне новине као што су демистификација и критички однос према америчком друштву које се налазило у осетној кризи вредности. Не можемо а да се поново не осврнемо на Нешвил, који многи сматрају његовим ремек-делом. То је изузетан филм који на први поглед може да делује помало хаотично, а заправо је веома пажљиво измонтиран. Већ у Нешвилу могуће је препознати све константе Алтмановог стила – од кадрова у којима су планови одређени великим бројем ликова који се непрекидно померају до камере која се константно креће с једног лика на други како би допринела наративном току филма.

Алтманов стил режије развија се седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, филмовима Привиђања и Три жене и њиховом оштром и узнемирујућом психолошком анализом, филмом Свадба (A Wedding, 1978), ироничним пресеком америчке буржоазије, те филмовима Квинтет (Quintet, 1979), Идеалан пар (A Perfect Couple, 1979) и Џими Дин, врати се, који су били у складу с његовим ироничним погледом на савремено друштво. Почетком деведесетих година XX века појавиће се у биоскопским салама три филма: Играч, настао
на основу романа о филмској индустрији, Кратки резови, суров пазл скраја миленијума, у којем преовладавају туга и неразумевање, и Висока мода (Pret-a-Porter, 1994), оригинални приказ света високе моде. После та три филма Алтман одлучује да се врати жанру драме филмом Канзас Сити (Kansas City, 1996), горком причом о уценама и насиљу која је смештена у колевку црног џеза и праћена невероватном музиком. Потом следе Заслепљени адвокат(The Gingerbread Man, 1998), који је настао на основу приповетке Џона Гришама и у неку руку се надовезује на његов рани филм Приватни детектив (The Long Goodbye, 1973) и Колачић судбине (Cookie’s Fortune, 1999), мали, ведри, независни, минималистички филм који прати „осећај усамљене лењости” из филмова Три жене и Џими Дин, врати се.

Од филмова Меш и Нешвил па до Кратких резова мало је било оних редитеља који су успели да опишу, раставе и оголе Сједињене Државе као што је то учинио Роберт Алтман. Током своје каријере „велики старац” америчког филма снимио је више десетина филмова, али и у тој позамашној продукцији готово увек је могуће наћи заједнички именилац: његов оштар поглед усмерен ка америчком друштву у којем владају велике контрадикције укорењене и у самој историји те земље, а које је и непосредно обрадио у филмовима Коцкар и блудница (McCabe and Mrs. Miller, 1971) и Буфало Бил и Индијанци (Buffalo Bill and the Indians, or Sitting Bull’s History Lesson, 1976).

Камера је код Алтмана увек била неуморно и непогрешиво усмерена ка средишту дешавања; његова моћ нарације готово да је чинила чуда спајајући заплете његових прича са изузетном монтажом и осећајем за простор и мизансцен. У његовим фимовима честа су изненађења која је постизао снимајући најчешће са две камере, а неретко и са четири, пружајући гледаоцима увек различите кадрове и ракурсе. Нико осим самог Алтмана на снимањима није био сигуран како ће нека сцена на крају изгледати. Током снимања најчешће је седео у углу из којег је преко микрофона комуницирао са свим сниматељима. Умео је да изненади глумце снимајући их заправо помоћним камерама док су они били фокусирани на глуму према главној.

Веома је тешко дефинисати границе филмографије једног оваквог аутора који је увек успевао да остави лични печат у својим делима користећи богате споредне мотиве испреплетане са основним темама уз које се развијају и вешто везујући ликове за амбијенте у којима живе. Лични стил омогућио му је да превазиђе устаљене жанрове и да савршено споји озбиљне и смешне приче, горке и нежне тренутке, успевајући тако да прикаже живот кроз смењивање радости и бола, увек уз одређену лежерност и перфектан ритам нарације, вешто избегавајући стереотип, уз веома дискретан али отрован хумор.

Уколико је постојао неки редитељ који је кроз цео свој опус могао да говори „Ја сам Америка”, то је свакако био Роберт Алтман.

Марјан Вујовић

Tekst je objavljen u časopisu “Kinoteka” br.1 januara 2017. godine

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Kinoteka, MASH, Robert Altman