Nastao po istoimenom romanu Elene Ferante, film „Izgubljena kćerka“ je debitantsko ostvarenje glumice Megi Džilenhol koja je uradila i adaptaciju scenarija i režiju. Glavnu ulogu ostvarila je Olivija Kolman (Leda), dok su ostale poverene Džesi Bakli (mlada Leda), Dakoti Džonson (Nina), Edu Harisonu (kućepazitelj), Polu Meskalu (čuvar plaže)…

Fabula filma „Izgubljena kćerka“ vodi nas u malo grčko primorsko mesto u kojem Leda, sredovečna profesorka komparativne književnosti koja živi u Americi, provodi svoj odmor. Veliki deo svog vremena Leda provodi na plaži, između ostalog posmatrajući mnogobrojnu bučnu i upadljivu porodicu sa kojom deli plažu. Njenu pažnju naročito zaokuplja mlada Nina (Dakota Džonson) i njena (otprilike) četvorogodišnja kćerka. U jednom trenutku devojčica se, igrajući se, udalji iz vidnog polja majke i porodice, što izaziva veliki strah i paniku odraslih i potragu za njom. U ovoj potrazi Leda ima najviše uspeha, pronalazi devojčicu i vraća je preplašenoj majci.

Odnos Lede sa upečatljivim sporednim likovima (student koji preko leta čuva plažu i stariji muškarac  koji je zadužen za brigu o smeštaju turista) omogućavaju nam da je bolje upoznamo –  kao druželjubivu, spontanu, ali i kontroverznu osobu (erotski nabijeno obraćanje kućepazitelju, dok on igra karte, a onda bežanje iz lokala). U mnogočlanoj porodici izdvaja se sestra Nininog muža, Kali. Ona, kao ponosna „plodna žena“, s obzirom da je u visokoj trudnoći, paradira svojim budućim materinstvom, patronizira i kontroliše ostale članove porodice, a najviše svoju snaju Ninu.  

Leda uspostavlja bliži odnos sa mladom Ninom koja je podseća na nju samu od pre mnogo godina. Ninino materinstvo direktno je vodi sećanjima na sopstveno, kao i na detinjstvo svoje dve kćerke. Ninina mala letnja afera takođe podseća na njenu ljubavnu vezu sa kolegom i činjenicu da je ta veza bila povod da ostavi  kćerke. Iskustva iz prošlosti i danas Ledi stvaraju prilične psihološke teškoće – nekontrolisan plač, disocijativne i psihosomatske tegobe. Susret sa drugom majkom i drugom kćerkom, za Ledu je „okidač“ koji je gura u zbližavanje sa Ninom, ali i uplitanje u Ninin život kroz koji ponovo proživljava svoj.

Leda na plaži krade lutku koja pripada Nininoj kćerci. Kada je u kući, često se bavi lutkom, ispituje je, presvlači, spava sa njom, sakriva po ormanima. Kada prizna svoju krađu Nini, ova je fizički povređuje prekidajući odnos sa Ledom (ubada je iglom za šešir). Uznemirena Leda pakuje svoje stvari i prekida odmor.

U poslednjoj sceni filma, povređena Leda koja je noć provela na plaži izgubivši svest, u zoru se budi oporavljena, sa ranom koja se smirila. Odgovara na telefonski poziv zabrinute kćerke, uveravajući je da je živa.

U izuzetnoj slojevitosti filma „Izgubljena ćerka“ najvažnija je tema materinstva. Generalno gledano, u književnosti ili na filmu, materinstvo se uglavnom ne prikazuje na način koji osvetljava svu složenost i potencijalno prisustvo ambivalentnosti majke prema svojoj deci. Uobičajeno, tema materinstva se prikazuje kroz ideju o majci kao ženi koja je uvek spremna da brine, žrtvuje se i podaje svojoj deci u potpunosti. Retka su dela (npr. Medeja ili Ana Karenjina) koja govore o majkama koje su svesno naudile svojoj deci (osim ako ne prikazuju duboku psihopatologiju majke, pa time i njenu nemoć da o deci brine). U realnosti je slika drugčija. Na to dosta izrazito ukazuje psihotepijska praksa (naročito ona koja se oslanja na psihoanalitički pristup) koja se često bavi propustima majki „od krvi i mesa“ u svojim procesima materinstva, i uticajem ovih propusta na psihološko i psihopatološko funkcionisanje njihove dece.

Uprkos biološkim datostima, svako materinstvo je, kao i sva druga stanja žene, zasnovano na ličnom iskustvu. Tako su i Leda i njeno materinstvo omeđeni odnosima koje je ona imala sa svojom majkom. Leda je imala doživljaj da ju je njena lepa majka odbacila odmah po rođenju. Uz ovu ličnu notu o glavnoj junakinji, koja je samo nagoveštena, film se bavi i sociološkim konotacijama materinstva. Zbog toga je izmeštanje radnje iz originalnog područja Italije, kako je prikazano u romanu, bilo moguće. Ovo izmeštanje mesta radnje implicira stav rediteljke o univerzalnosti materinstva (bar u zapadnom svetu). Film nas, osim sa trenucima sreće, maženja, igranja, radovanja majke (Lede i Nine) i kćerke/kćerki upoznaje i sa majkom koja se oseća izmaltretiranom od svojih kćerki, koja je stalno „na zadatku“, nema prostora i vremena za sebe (svoje studije, seksualnost, odmor). Leda je bila majka koja je sumnjala da može da podnese da je epicentar uticaja i kontrole odrastanja kćerki. Na ovo osećanje nemoći sigurno utiče činjenica da je Leda, isto kao i Nina, veoma mlada postala majka. Uz mladost (seksualnost, ambicioznost, žudnju za iskustvima), Leda nosi i loše iskustvo sa svojom majkom. Psihoanalitičari bi pretpostavili da ova okolnost (s obzirom da rana iskustva kroje naše ponašanje u kasnijim periodima života), kod Lede izaziva unutrašnji pritisak, da se materinsko ponašanje ponovi ili potpuno negira.

Šta saznajemo o Ledi, kao mladoj majci u ranim dvadesetim godinama? Ona je pametna, obrazovana, samodisciplinovana i posvećena. Psihoanalitički posmatrano, mogli bismo pretpostaviti i da uspešno sublimira seksualnu energiju u svom  profesionalnom radu. Uz mali podstrek alkohola (epizoda sa nešto starijim parom koji Leda i suprug primaju na večeru), postaje prijatna, srdačna i poetična, sve ono što je, reklo bi se, inače rezervisano za odnos sa kćerkama. Kada biva privučena, seksualno i intelektualno, ali i narcistički (ulazi u aferu sa cenjenim kolegom koji otkriva vrednosti njenog profesionalnog rada), ona ne uspeva da se suprotstavi nedozvoljenom. Zbog toga napušta kuću. Dirljiva je scena njene posete ćerkama koje očajnički traže da ona ostane. Ovde se nameće asocijacija na Anu Karenjinu. Leda ipak živi više od veka kasnije od Ane, tako da razrešenje za nju ne mora biti potpuno autodestruktivno. Ipak, iako Leda bolje barata svojim odlukama od Ane, i ona „plaća cenu“ – ima disocijativne i psihosomatske reakcije na teme i situacije koje su asocirane sa njenim odvajanjem od kćerki. To znači da pati. Njena veza sa kćerkama je istančana i snažna, a o tome govori svom mladom poznaniku, momku koji poslužuje na plaži.

Film sjajno prikazuje dinamiku odnosa između Lede i porodice sa plaže koju možemo posmatrati kao reprezent društva. Leda od početka smeta (mada i njoj smetaju). Kao da se dva koncepta – individualizam (Leda) i kolektivizam (porodica sa plaže) obostrano odbijaju. Leda, kada je zamoljena, ne pristaje da pomeri svoju ležaljku (da bi porodica bila zajedno). Porodica nerado prihvata Ledu, mada ih je ona „zadužila“ time što je pronašla izgubljenu kćerku. Leda je pretnja… Sama je, što znači samostalna, emancipovana, obrazovana… Ova napetost je često tolika da gledalac ponekad može da nasluti i nekakvu Ledinu ugroženost. Uostalom, na nju upozoravaju i mladić koji servisira goste na plaži i kućepazitelj. U sceni na igranci, vidimo Ledu koja se raduje uz omiljenu muziku, pleše i bezazleno uživa. Ipak, i takva je pretnja za okolinu, a prijatelj joj sugeriše da napusti igranku.

Na poziciju žene ukazano je na mnogo mesta u filmu. Leda je frustrirana na svakom koraku. Ne može da ostane na igranci, porodica koja gospodari mestom ne vidi je kao poželjnu, uznemiravana je noću kada joj nepoznati zvone na interfon, i ne može da gleda film u letnjem bioskopu, jer bahati omladinci ometaju projekciju. Kada god Leda podigne glas protiv nečega, kao bumerang joj se vrate njena nemoć i samoća.

Film na indirektan način govori o ličnom i društvenom kontakstu u kojem se odvija materinstvo. Dok Leda, verovatno potpomognuta svojim talentima i intelektualnim sposobnostima (vidimo je kako strastveno uči u mladosti) uspeva da bira i kao mlada žena snosi odgovornost za svoja dela, Nina je duboko zarobljena u društvene datosti, ali i površnija i više usmerena na svoju spoljašnjost (prestaje da se ljuti na muža kada dobija šešir kao poklon). Ona ostaje na poziciji koja joj je dodeljena i njeni jedini iskoraci jesu kratke letnje seksualne afere.

Interesntno bi bilo znati da li je autorki romana ili rediteljki filma poznat rad Donalda Vinikota, psihoanalitičara i pedijatra koji je govorio o važnosti „prelaznih objakata i prelaznih fenomena“ za adekvatan razvoj deteta. Vezanost deteta za predmete koji su im u okruženju (obično neka igračka ili ćebence) način je da dete kroz ovu vezu prevaziđe odvojenost od majke. Na ovaj način ono može biti odvojeno od nje, a u fantaziji ipak vezano, s obzirom da predmet u realnosti drži blizu sebe. Zbog toga bi psihoanalitičarima verovatno najinteresantniji deo filma mogao biti taj o Ledinoj krađi lutke i njenoj potrebi da se sa njom igra. Leda je i sama, kao dete imala prelazni objekat, svoju lutku Mimi-mamu. Ona sa ukradenom lutkom radi ono što inače rade deca. Igra se. Važno je uočiti da je Leda ukrala lutku u situaciji kada je Ninina ćerka bila izgubljena, a što je kod Lede provociralo sećanja na situaciju kada se njena starija ćerka bila izgubila, takođe na plaži. Možda je krađa, s jedne strane, nadoknada za izostajanje igre u njenom detinjstvu. U fimu su date naznake teških iskustava u vreme odrastanja (po psihoanalitičaru Vinikotu, nemogućnost deteta da se igra jedan je od osnovnih indikatora emocionalnih razvojih teškoća). Krađa lutke možda predstavlja i revolt i otpor prema potčinjavanju zahtevima rođene dece. Leda se seća kako je njena starija kćerka upropastila Ledinu omiljenu lutku iz detinjstva kada je bila ljuta na mamu. U svakom slučaju, lutka biva ukradena upravo u trenucima odvojenosti, separacije između majki i kćerki. Lutka je ponovo, kao u detinjstvu, simbol preživljavanja te odvojenosti.

Lutka koja je nestala za devojčicu je od posebne važnosti, i ona na to ima pravo s obzirom na dečji razvojni period. Lutka je njen „prelazni objekat“ i neophodna joj je. Ali njena okolina odraslih od toga pravi događaj – svi se stavljaju u službu traženja lutke, nestanak lutke postaje i društveni fenomen, a za neke članove porodice postoji sumnja da je lutku neko namerno ukrao kako bi im napakostio. Ovde je nagovešteno i neko „licemerstvo“ odraslih. Članovima porodice (izuzev Nine kojoj je u potpunosti predata briga o ćerci) kao da je više stalo da zadovolje potrebu devojčice za lutkom (čak i pokušajem novčanog nagrađivanja pronalazača) nego da pokušaju da se bave/igraju s njom.

I Leda želi da se igra. Inspirisani  Vinikotovim učenjem, lutku u ovom filmu možemo posmatrati i kao „kontra prelazni objekat“. Lutka je za Ledu veza sa njenim devojčicama. Ona mora da se igra, to je majčin mehanizam da preživi retraumatizaciju vezanu za odvojenost od kćerki. Jer, Leda i sada, kao odrasla žena, još nije potpuno procesuirala svoje napuštanje dece.

Ipak, kao i sve drugo što je suprotno razvoju, Ledina igra je pogrešna, njena lutka je „trula“ (s obzirom da je lutka često bila na plaži, ona je vlažna od morske vode). Proučavajući je, Leda iz njenih usta vadi vodenu glistu. Ova lutka i ova igra nije pomoć za prevazilaženje odvojenosti, ona je perverzija i karikatura. Leda mora da se liši ove svoje banalne konkretne igre, i ona to čini činom vraćanja ukradene lutke. Leda mora da prihvatiti svoje godine i da se igra na druge, a ne bukvalne načine.

U poslednjim scenama, Leda odlazi iz okruženja u kojem više nema šta da traži. Pre toga priznaje krađu i moli Ninu za oproštaj, ali umesto oprosta dobija grubo odbacivanje i fizičko povređivanje. Nina, iako i sama pati u svojoj poziciji i ne slaže se sa porodičnim konvencijama, ne može da uradi ništa više, osim da vara svog muža i udovoljava svojoj kćerci noseći joj lutku i odbacujući Ledu kao šansu za emancipaciju. Iako naoko potpuno različita od sestre svoga muža Kali, i Nina pristaje na datosti. Kali, groteskni spoj seksualnosti i plodnosti, koja u visokoj trudnoći nosi seksualizovanu garderobu, poruka je o kontroverzi materinstva i čestoj nemogućnosti žene da zrelo harmonizuje svoju seksualnost i svoju plodnost.

Kraj filma daje optimističnu sliku. Leda priča telefonom sa jednom od svojih kćerki. Reklo bi se da se sasvim dobro razumeju. Kaže joj da je živa. Ženi je data mogućnost da radi, stvara, rađa, da sublimira, ali i da živi život koji joj je dat. Jutro u kojem se Leda budi, oporavljena, donosi revitalizaciju i potcrtava vezu između majke i kćerki. Leda ljušti koru pomorandže na način da napravi „zmijicu“ izbegavajući prekidanja kore, kao što je to često radila sa svojim kćerkama dok su bile male. Neprekinuta kora pomorandže, kao mala spirala, simbol je trajanja i ponavljanja.

za P.U.L.S.E: Sanja Dimoski

Tekstovi o filmu na sajtu Pulsa

  Film, Izgubljena ćerka, materinstvo, Psihoanaliza, Sanja Dimoski