Nema više američkog koncepta od „slobodne volje”, ideje da nam je svima podarena (veroovatno od strane Boga) moć da izaberemo svoj put ka uspehu ili propasti, da sami snosimo odgovornost za sve što usledi. Upravo iz tog razloga „kažnjavamo” počinioce zločina. Ideja je do te mere prisutna u javnosti da većina ljudi o alternativi ni ne razmišlja.

Neurobiolog Robert Sapolski drugačije gleda na stvari. On se protivi samom konceptu slobodne volje. Umesto toga ljudskim delovanjem upravlja kompleksna i haotična mešavina raznih faktora, pa je po njemu čak naivno misliti da se može izdvojiti jedinstveno autonomno „ja” koje drži stvari pod kontrolom. Ovom temom bavi se u svojoj novoj knjizi, Behave: The Biology of Humans at Our Best and Worst. Delo se dotiče neurologije, filozofije, politike, antropologije, istorije, genetike i evolucione nauke. Mestimično je naporno zbog samog broja faktora koji se razmatraju u pogledu na ljudsko ponašanje, ali to ide u prilog tezi koju Sapolski iznosi: da odluke donosimo uslovljeni „prenatalnim okruženjem, genima, hormonima, autoritetom ili egalitetom roditelja, eventualnim traumama iz detinjstva, izborom jela za doručak…”

Kao Dejvid Iglmen u Incognito: The Secret Lives of the Brain ili Malkolm Gladvel u Blink: The Power of Thinking Without Thinking, Sapolski u svojoj knjizi otkriva mehanizme koji stoje u pozadini ljudske svesti. Pričali smo sa neurobiologom i primatologom sa Stenforda na temu nove knjige, slobodne volje, prirode postojanja, i evoluciji ljudskog stava o spaljivanju epileptičara na lomači.

Na Univerzitetu Stanford, primatolog Roberta Sapolski nudi fascinantan i smešan pogled na ljudsko ponašanje koje bi ostatak životinjskog carstva smatrao bizarnim:

VICE: Recite nam nešto o svojoj novoj knjizi.

Dr Robert Sapolski: Osnovna tema knjige je tvrdnja da su ljudi biološka bića, što ne bi trebalo da je previše revolucionarno. Takođe je i naše ponašanje uslovljeno biologijom, što opet ne bi trebalo da je previše revolucionarno – ali je mnogima nepoznato.

Da bismo razumeli svoje ponašanje – najbolje, najgore, i sve ono između – ne smemo se oslanjati na samo jedan odgovor, bilo da je to deo mozga, iskustvo iz detinjstva, gen, hormon, ili šta već. Naprotiv, ljudsko ponašanje je produkt svega i svačega, kako nervne aktivnosti od pre jedne sekunde, tako i evolutivnog pritiska od pre milion godina.

Iznosite neke avangardne ideje o slobodnoj volji i krivično-pravnoj regulativi?

Ja u slobodnu volju ne verujem ali izuzetno je teško zamisliti društvo u kom većina ljudi deli taj stav, posebno kad je pravosuđe u pitanju. Termini kao što su „kazna”, „pravda”, „slobodna volja”, „zlo”, „duša” – sve je to sasvim irelevantno i naučno prevaziđeno u pogledu ljudskog ponašanja. Neopisivo je teško ljudima da prihvate da smo svi mi biološki organizmi bez stvarnog uticaja.

To je u nekim oblastima posebno značajno, zar ne?

Ako vam neko pohvali izbor frizure, i vi to doživite kao lično priznanje umesto da ga pripišete procesu starom milionima godina koji vas je doveo do odluke da se tako ošišate, to je sasvim nevažno. Ali neuporedivo je važnije odbaciti apsurdne, zastarele ideje o ljudskom svesnom delovanju kad se radi o osudama određenog ponašanja: recimo, kad smo članovi porote, ili ispitne komisije, ili kad pokušavamo da protumačimo ponašanje voljene osobe… Tu treba priznati da sve ipak zavisi od biologije.

U uvodu priznajete da ste maštali o pravedničkom kažnjavanju Hitlera, iako se ta maštarija direktno suprotstavlja vašem naučnom stavu po pitanju pravde i zla. Zvuči kao da kažete da bi trebalo da saosećamo sa počiniocima najgorih zločina, makar to bilo protiv svih naših instinkta?

Analogija koju redovno koristim, jer je jako teško ljudima da prihvate to na nivou pravosuđa, je ono kad se na kolima pokvare kočnice – tada kočnice treba popraviti. Ako je kočnice nemoguće popraviti, kola se parkiraju u garažu zauvek da se ne bi niko povredio. Ali ne pada nam na pamet da kažnjavamo kola zbog pokvarenih kočnica. Niko ne tvrdi da su ta kola moralno nepodobna. Moramo težiti ka takvom pogledu i kad je ljudska svest u pitanju.

Većina ljudi se tom stavu protivi jer je toliko stran današnjem načinu razmišljanja.

U brojnim sferama ljudima ovo zvuči nezamislivo, ali takve promene paradigme su se već dešavale. Pre pet stotina godina, čak je i pametni promišljeni samosvesni saosećajni liberal verovao da osobu koja prolazi kroz epileptični napad pohode demoni, pa bi je trebalo spaliti na lomači. Pet vekova smo razvijali alternativni, mehanički pogled na epilepsiju, pa je danas vidimo kao kvar na kočnicama u automobilu. Kažemo „Dobro, nije obolela osoba kriva, nije joj problematična duša, nije opštila sa Satanom, samo joj se prespojila povratna sprega u mozgu.” Pošto je zapadnoj civilizaciji bilo potrebno 500 godina da promeni stav po tom pitanju, ko zna koliko će vremena proći pre nego što sagledamo i druga abnormalna ponašanja iz biološke, a ne današnje teološke perspektive.

Ako nismo odgovorni za loše ponašanje, onda nismo odgovorni ni za dobro, je li tako? Da li to znači da je sav uspeh u životu sasvim nasumičan?

Tek je to posebna priča. Koliko god ljudima bilo teško da prihvate mehanizovan pogled na loše ponašanje, neuporedivo je teže da ga prihvate po pitanju dobrog ponašanja. Manje je problematično u sudskom pogledu, ali da, biće potrebno da prihvati koliko toga je biologija podarila nekima od nas a drugima uskratila.

Ukidanje slobodne volje poriče avramsku teologiju, odnos između Boga i čoveka. Možda poriče i samo postojanje Boga?

Tek usputno. Ja kao ubeđeni ateista nemam ništa protiv, ali ovo je više napad na nešto drugo: na ideju da smo nešto više od našeg mozga, da negde u nama postoji svesno biće koje živi unutar mozga a nije njegov deo, neko nebiološko „ja”. To je podjednako osnovano koliko i alhemija odnosno astrologija. Neki ljudi taj koncept dovode u verske okvire, ali čak i nevezano za religiju, prosečan čovek ubeđen je da u njemu leži nešto više od puke biohemije.

Vaša teorija dakle ne poriče samo veru i dušu, već napada i fundamentalno poimanje ljudskog identiteta?

Svake druge godine ja držim predavanja bazirana na ovim idejama. Bude po 500-600 studenata, što znači da je statistički zagarantovano da njih pet-šest prođe kroz krizu vere posle kursa, dok troje-četvoro iskusi nekakvu egzistencijalnu krizu. Sve ovo zaista uznemirava. Mi volimo svoju individualnost, volimo misteriju, esencijalizam. Uplaši nas pogled na biološki mehanizam koji sve to pokreće.

Da li se tako može lakše predvideti nečije ponašanje?

Nauka generalno nije sposobna da analizom oštećenja na prefrontalnom korteksu kaže „ovaj će da bude serijski ubica, a onaj će nemilice da podriguje na sahranama”. Ipak, kad se uzme u obzir kojom brzinom stižu nova saznanja o uzrocima ljudskih obrazaca ponašanja, sa vremenom će ideja o čovečuljku koji nam sedi u mozgu i donosi odluke postepeno biti potisnuta.

Osim biologije, kažete da ponašanje uslovljava i društvo. Ili možda društvo vrši uticaj na biologiju našeg mozga?

Taj uticaj je nemerljiv. Ako odrastate u tvrdoglavom individualizmu SAD a ne u kolektivizmu Istočne Azije, imaćete drastično različite poglede na pitanja saradnje i interakcije sa ljudima. Uporedite one koji odrastu u mestima sa preko 100,000 stanovnika i one iz ruralnih sredina. U proseku, osobe iz urbanih okruženja imaju uvećanu amigdalu [moždana jezgra vezana za strah i anksioznost]. U tom smislu, kulturno okruženje može fizički da izmeni mozak.

A ko je sa ruralnog juga?

Čuvena je ona studija gde su učesnici mislili da se ispituju matematičke sposobnosti, ali eksperiment se u stvari odvijao ispred, u hodniku. Učesnika bi u prolazu potkačio neki krupajlija, rekao mu „pazi gde ideš, govnaru jedan” i produžio dalje. Kad učesnik uđe da radi zadatke iz matematike, izmere mu krvni pritisak i nivoe hormona. Studenti sa juga Amerike imali su povišen pritisak i više nivoe stresa, što utiče na rasuđivanje.

Uzrok je, kako se smatra, činjenica da su Jug kolonizovali stočari sa severa Engleske i Škotske, gde se cenila kultura časti. Vekovima kasnije, i dalje se uočavaju tragovi tih sklonosti u fiziološkim reakcijama njihovih potomaka. Dakle, društvo nema neopipljiv faktor na razvoj mozga i obrazaca ponašanja. Taj uticaj počinje da se vrši već par minuta po rođenju jedinke.

Da li se poimanjem ovih faktora približavamo konceptu slobodne volje?

Ako ste odrasli u okruženju u kom se ceni introspekcija i kritički osvrt na sopstvene odluke, gde se dovodi u pitanje i racionalnost i racionalizacija, onda je vaš moždani korteks uvežban da bolje procenjuje šta se dešava u limfnom sistemu [koji utiče na nesvesno ponašanje]. Ako se od čoveka traži da uvek preispita intuitivnu reakciju pre nego što je sprovede u delo, on možda ponekad odluči da bi intuicija bila destruktivna ili besmislena, pa pokuša da joj odoli.

Josiah Hesse

Vice

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Biologija, Društvo, Psihologija, Sociologija