The City – Kako je nastao i rastao Njujork, glavni grad sveta

Da li znaš zašto volim Novi Amsterdam?

Koji je glavni grad planete Zemlje?

Je li vas to neko nekad pitao? Svet je postao jako čudan u poslednje vreme, ali ako bi neko bilo gde na našoj plavoj kugli bio upitan za mišljenje na tu temu, siguran sam da bi jedan grad odneo glatku većinu.

New York se ljudima može sviđati ili ne, znam ljude koji su u njega zaljubljeni, ali mene ne privlači mnogo, a ne bi ni toliko da mi tu ne stanuju kum i omiljeni hokejaški klub (#NoQuitInNY), ali veličinu mu je nemoguće poreći. Ne samo zato što je dugo bio najnaseljeniji grad na planeti, još duže u svojoj hemisferi.

New York je svet u malom, jer bi najviše ljudi na planeti htelo baš tamo. Iako bi mnogi što su tamo trenutno hteli da su negde drugde. Takvo je vreme. Grad na ušću Hudsona uvek je bio drugačiji.

Ovog meseca taj grad slavi veliki jubilej – 400 godina. Nije baš kao Beograd ili London, još manje kao Atina ili Damask. Ali četiri stotine godina je mnogo, a u ta četiri veka stalo je toliko toga da smo mogli da napišemo 400 priča. No, to ćemo ostaviti nekome tamo, mi ćemo se zadovoljiti znatno umerenijim brojem, koji će se pred vama pojaviti tokom ovog slavljeničkog meseca.

U prvoj epizodi ovog serijala bavićemo se prvom desetinom te istorije, vremenom kad zapravo nije ni nosio to ime. Dobro došli u Novi Amsterdam.

Od flamanskog sela do novog Vavilona

Naša priča počinje u Steenvoordeu, gradiću od 4000 stanovnika na krajnjem severu Francuske, smeštenom uz današnju belgijsku granicu, na polovini puta koji spaja Lille i Dunkerque. Nemojte da vas zbuni njegovo ime, većina naselja u onom delu Flandrije koji je posle 1713. ostao sa francuske strane, i dalje nosi holandska imena (dva pomenuta najveća grada u regionu zvali su se Rijsel i Duinkerken), a većina stanovništva je do pre 150 godina govorila zapadnoflamanskim dijalektom holandskog.

Dvadesetog maja 1624. brod “Nieu Nederlandt”, koji je 29. marta isplovio iz Amsterdama sa 32 porodice sa krajnjeg juga Nizozemske, iz Valencijna i Roobaisa (danas Valencienne i Roubaix, u severnoj Francuskoj), stigao je u zaliv

Danas ni po čemu primetno, svojih pet minuta slave doživelo je u leto 1566. godine. Taj kraj je već skoro pola veka bio pod vlašću Habzburga, počevši od verovatno najpoznatijeg sina Flandrije, cara Karla V, rođenog u Gentu. Bilo je to vreme velikih turbulencija u Evropi, doba rađanja protestantizma, koji se i tu, kao i u ostatku germanskog sveta, vrlo lako primio.

Kada je u svojim pedesetima Karlo V priznao sebi da je nemoguće kontrolisati kao jedinstvenu državu sve što je njegova porodica kroz brakove i nasledstva stekla, podelio je imperiju na španski i austrijski deo, dodeljujući bečki tron bratu Ferdinandu, a za ovu priču važniju špansku krunu sinu Felipeu II, kojeg do danas pamtimo kao tvorca El Escoriala, čoveka koji je 1588. izgubio kompletnu flotu pre nego što je stigla do Engleske, ali i po tome što su Filipini nazvani po njemu.

Felipeova vladavina dovela je Španiju na vrhunac moći, ali su troškovi ekspanzivne politike bili dramatično visoki, a kraljeva privrženost katoličanstvu nije bila popularna na najsevernijim od njegovih ogromnih poseda. U svakoj revoluciji, kao i u svemu ostalom, najbolje što možete da radite jeste da pratite tokove novca. Ali ono što ih čini različitim, to su pojavni oblici.

Desetog avgusta 1566. u malenom Steenvoordeu počela je revolucija koja će se rasplamsati po celom Nizozemlju, od Valencijna na jugu (danas Valencienne) do Groningena na severu, i koja će tokom osam krvavih decenija roditi najmoćniju pomorsku silu XVII veka, prvu istinsku multinacionalnu kompaniju sa prvim logom, prvu modernu berzu, ali i najveći grad zapadne civilizacije i boju dresova koje konačno s ponosom nose Knicksi.

Tog dana lokalno kalvinističko stanovništvo upalo je u crkvu, i uništilo svako umetničko delo u njoj, jer je po njihovim shvatanjima prikazivanje Boga i religijskih motiva zabranjeno. Kalvinisti su pre i posle toga slične stvari radili i u Švajcarskoj, gde im je bilo snažno uporište, Francuskoj i delovima Nemačke, gde ih je bilo više nego znatno umerenijih luteranaca. Ikonoborstvo se u hrišćanstvu pojavilo još od četvrtog veka, a u Vizantiji je bilo vladajuća ideologija više od sto godina, tokom osmog i devetog veka. Ali posledice mu nikad nisu bile ovoliko dramatične i dalekosežne kao u Beeldenstormu, kako je ovaj pokret nazvan.

Za samo dve nedelje pokret se proširio po celoj Flandriji, Brabantu i sve gore do tada još malenog Amsterdama. Gorelo je stotine, skoro hiljadu crkava, od malih seoskih, do monumentalnih, kakva je katedrala Onze Lieve Vrouw u Antwerpenu, o kojoj postoje desetine svedočanstava. Protestantizam je u tim ranim decenijama mnogo više zahvatio daleko bogatije južne pokrajine, danas u katoličkoj Belgiji i Francuskoj, dok su one koje su danas protestantske i na tlu današnje Holandije dosta kasnile.

Odgovor Felipea II bio je očekivano dramatičan. Poslao je kaznenu ekspediciju i kaznenu upravu i tokom narednih 19 godina u potpunosti preuzeo kontrolu nad Flandrijom i Brabantom, vraćajući ih u katoličke ruke. Završni čin bio je 14-mesečna opsada Antwerpena, u to doba najbogatijeg trgovačkog grada zapadne Evrope, okončana u leto 1585. Na njenom kraju većinskom protestantskom stanovništvu dat je rok od četiri godine da se odseli, što je četiri petine ljudi i učinilo.

Gospodari svetskog mora

Taj trenutak smatra se inicijalnom kapislom velike holandske eksplozije. Otvoreni rat sa Špancima trajao je već duže od decenije, a potrajaće sve dok u Münsteru nije potpisan Vestfalski mir, kojim je završen i Tridesetogodišnji rat, koji je devastirao Nemačku. Ipak, to masovno preseljenje bogate flamanske trgovačke elite i štampara u pre svega Amsterdam i Utrecht pokrenulo je lavinu, koju su nastavile izbeglice od katoličke inkvizicije iz cele zapadne Evrope – Jevreji iz Španije i Portugalije, hugenoti iz Francuske, protestanti iz južnih delova Nemačke, čak i puritanci iz Engleske.

Za manje od sto godina, od 1546. do 1640, stanovništvo Amsterdama poraslo je sa trinaest hiljada na 162.000, tempom koji nije zabeležen pre industrijske revolucije. Sa novim stanovništvom stigli su nauka, filozofija, umetnost, zanatstvo, štampa. Za razliku od radikalnih shvatanja u južnijim pokrajinama, vlasti u Amsterdamu su, iako takođe kalvinističke, obezbedile veoma visok nivo religijske i svake druge tolerancije, uporediv u tadašnjoj Evropi samo sa poljsko-litvanskom Rzeczpospolitom.

Sa novim stanovništvom stigla je i ogromna količina novca, a geografski položaj njihove nove domovine bio je savršen. Smeštena uz estuare nekoliko najvećih reka zapadne Evrope i na obalama prilično zaštićenog, ali sasvim otvorenog Severnog mora, mlada holandska država, proglašena 1581. godine na tlu sedam ujedinjenih provincija (od ukupno 17 u tadašnjem Nizozemlju) imala je sve predispozicije za opštu ekspanziju. A onda se dogodila 1588, koja je špansku mornaricu praktično eliminisala iz bitke za gospodara mora.

U svoje četiri decenije postojanja Nieuw Amsterdam i cela Nova Holandija bili su izrazito multinacionalni. Oko polovine stanovnika došlo je iz cele Nizozemske, ali je druga polovina obuhvatala ljude sa svih krajeva koje zapljuskuje Atlantik

Ključni momenat bio je formiranje 12 kompanija za pomorsku trgovinu, u periodu 1594–1602, koji će pod pritiskom vlasti na kraju prerasti u VOC – Holandsku istočnoindijsku kompaniju, kako je znamo mi. Dve godine ranije sličnu kompaniju organizovali su Englezi, ali uprkos tome što je nastala u mnogo manjoj zemlji (milion i po ljudi na početku XVII veka), ona holandska bila je puna dva veka globalno dominantna. VOC je do propasti koja je stigla sa Napoleonom 1799, imao više brodova, preneo znatno veću količinu robe i više ljudi nego sve konkurentske kompanije u Evropi zajedno.

Još važnije, kako joj i ime govori, VOC (Vereenigde Oostindische Compagnie) osnovana je da bi uspostavila kontrolu nad skupom robom koja je u Evropu stizala iz Azije, pre svega nad začinima, i to je u potpunosti uspela, od Cejlona, do Formoze i Molučkih ostrva, do te mere da je Holandija stekla koloniju skoro sto puta veću od nje same, koju danas zovemo Indonezijom, i iz koje će se povući tek posle Drugog svetskog rata. Na toj kontroli stekli su ogromno bogatstvo.

Ali holandski pogledi nisu bili upućeni samo ka istoku. Držali su sve do kraja XIX veka teritorije na samom jugu Afrike, gde njihovi potomci i danas čine veliku većinu stanovništva evropskog porekla i govore afrikaans, jezik koji nije teško razumeti sa znanjem holandskog. U Karibima su imali kontrolu nad velikim brojem ostrva, od kojih je šest entiteta i dalje pod njihovom kontrolom (u različitim i vrlo kompleksnim statusima).

Prekoputa njih, na severnoj obali Južne Amerike, nalazi se Surinam, koji su držali do pre 49 godina. Pre toga su neko vreme imali i deo Brazila, na njegovoj severnoj obali, gde su danas veliki gradovi Recite, Fortaleca i Natal (jedan od brojnih Nieuw Amsterdama u to doba). Mala Holandija bila je svesna da ne može da parira velesilama po dubini, ali je pažljivo i strateški rasporedila svoje posede po planeti.

Nova Holandija

U tim danima pomorske dominacije u Amsterdamu je postojala nada da će se najvažnija teritorija u celom sistemu nalaziti tačno prekoputa Evrope, na istočnoj obali Severne Amerike. Kada je po ugledu na VOC 1621. osnovana Zapadnoindijska kompanija (GWC, Geoctrooieerde Westindische Compagnie), sa namerom da se zaradi novac na trgovini krznom, jedan od prvih planova im je bio prelazak Atlantika i sproveli su ga iste godine.

Idejni tvorac GWC bio je Willem Usselinx, jedan od brojnih Antwerpenaara koji su pred španskom Furijom izbegli u Amsterdam. Usselinx je bio potomak čuvene porodice trgovaca začinima, i propustio je najmračnije delove istorije svog grada, jer je bio na školovanju u Španiji, Portugaliji i na Azorima. Kada se sa tih ostrva 1591. vratio u rodni grad, video je da mu nema većine sugrađana i krenuo za njima. Usselinx je uživo video bogatstvo koje su Španci dovlačili iz svojih kolonija u Americi i pune tri decenije borio se da pokrene svoje zemljake i ka zapadu.

Holandski istraživači su još od prvih godina XVII veka obišli i mapirali ceo region. Sada im se žurilo, jer se godinu ranije u Plymouthu, Massachusets, iskrcao brod “Mayflower” sa drugom grupom engleskih doseljenika u Novi svet, od kojih je više od trećine prethodnih godina živelo u puritanskoj koloniji u holandskom Leidenu. Jedanaest godina ranije Englezi su već stigli znatno južnije, tamo gde je danas Virginia.

Kako su se Englezi smestili severno od Cape Coda, Holanđani su sebi još 1609. dodelili zemlju južno od tog poluostrva, pa sve do rta Hinlopen, na južnoj strani zaliva koji se danas zove Delaware, po reci koja se tu uliva u Atlantik (po njoj je nazvana i preduzimačima danas omiljena savezna država).

To je poveliki komad zemlje, unutar koga su savezne države Rhode Island, Connecticut, New York, New Jersey, komad Delaware i u pozadini Pennsylvania. Na tlu svake od njih Holanđani su ostavili svoje naseobine tokom prve polovine XVII veka, od Swaanendaela uz sâm rt na jugu, do Fort Oranjea na severu, uz reku Hudson (danas ga znamo kao Albany, glavni grad države New York).

U narednih pola veka okean je prešao mali broj Holanđana – dok je VOC u Afriku i Aziju poslao za 200 godina bezmalo milion ljudi, tokom 53 godine postojanja Nove Holandije u njoj se naselilo ispod 10.000 ljudi, a mnogi među njima čak i nisu bili iz Holandije. Ipak, tragovi holandskog naseljavanja na istočnoj obali SAD su sasvim očigledni.

Izbor prve lokacije bio je logičan – malobrojne pridošlice koje je doveo kapetan Cornelis Jacobsz May stigle su na prostor na kojem je pre njih već živelo mnogo više ljudi, uglavnom naroda Lenape

Doba postojanja ove teritorije bilo je vrlo turbulentno. Njihova matica formalno je okončala rat sa Španijom tek 1648, a sa Portugalijom je ratovala od kraja XVI veka sve do 1663. na morima širom sveta. Iako su im protiv iberijskih sila ponekad pružali pomoć, Francuzi i Englezi će vrlo brzo postati ljubomorni na rastuće bogatstvo svog malog suseda.

Englezi su u trećoj četvrtini XVII veka vodili tri rata sa Holandijom i na kraju tog trećeg preuzeli kontrolu nad celom istočnom obalom današnjih SAD. U isto vreme su se Holanđani borili i sa Francuzima (1672–1678), u prvom od šest ratova, koje će protiv njih voditi do 1815. Kombinacija engleske flote, francuske kopnene vojske i njihovih saveznika iz katoličkih državica na zapadu Nemačke učinila je od 1672. godinu katastrofe – Rampjaar – koja se smatra završetkom holandskog zlatnog doba.

Ali za neke sukobe su sami bili odgovorni. Kieftov rat (1643–1645), nazvan po direktoru Nove Holandije Willemu Kieftu, odneo je više od dve hiljada života i uključio nekoliko starosedelačkih naroda i Holanđane (Mohawk su bili na holandskoj strani, ostali protiv). Iako su odneli stratešku pobedu, Holanđani su napustili čitav niz manjih naseobina, u strahu od odmazde, a mnogi iseljenici su se vratili u Evropu.

U periodu 1638–1655. zapadno od njih formirana je švedska kolonija Nya Sverige, bazirana na reci Delaware, sa nizom gradova na obe njegove obale (ali uglavnom levoj, gde je Pennsylvania). U to doba počela je izgradnja grada koji danas znamo kao Philadelphia. Holanđani i Flamanci ključno su doprineli njenom formiranju, kao kapetani brodova i šefovi ekspedicija. Stvari su išle dobro dok Holanđani na ušću reke nisu izgradili Fort Casimir 1651. Tri godine kasnije švedska vojska zauzela je tvrđavu i dala idealan izgovor Holanđanima da sa mape izbrišu Novu Švedsku.

Pravi problem je, međutim, bio na drugoj strani – sa obe strane Nove Holandije sada su se nalazili Englezi, u Novoj Engleskoj i Virdžiniji. Iako je to bilo doba kada je matica u Michielu de Ruyteru imala svog verovatno najsposobnijeg admirala svih vremena i ostvarila nekoliko spektakularnih pobeda nad engleskom flotom, nije imala izglede da zadrži koloniju na tlu Severne Amerike. Englezi su Novu Holandiju zauzeli 1664. i formalno je pripojili 1674. ostatku svojih poseda na istočnoj obali. Tako je kompletirano Trinaest kolonija, koje će ravno vek kasnije krenuti u rat za nezavisnost.

Ostrvo kestenova

Istočna obala Severne Amerike prostire se na oko 4000 kilometara, od ušća reke Saint Lawrence, pa do krajnjeg juga Floride, preko puta Key Larga. Na njoj se nalaze stotine zaliva, uvala i estuara, vrlo pogodnih za izgradnju luke i grada, ali se već na prvi pogled izdvajaju dva mesta – ogromni Chesapeake Bay, oko kojeg su izgrađeni Baltimore i Washington DC, i predeo oko ušća reke Hudson.

Posebna pogodnost ove druge lokacije je postojanje skoro 200 km dugog ostrva koje se na ušće naslanja. Takav položaj i utisak da Hudson predstavlja prolaz do nečeg značajnijeg, a Holanđani su u to vreme bili opsednuti traženjem alternativnih puteva ka svojim posedima u Aziji (što je uključivalo severnu obalu Rusije, kao i severnu obalu Kanade), bili su sigurna preporuka da se tu postavi centar američke kolonije.

Kada su vekovima kasnije milioni imigranata uplovljavali u zaliv, nadajući se da je to samo prvi korak ka boljem životu, pažnju su im privlačila dva mala ostrva s leve strane. Na onom prvom, Liberty Islandu, nalazi se slavna statua, koja je simbol grada i ideje američkog sna. Na sledećem, Ellis Islandu, prvi put su izlazili na američko kopno, registrovani, prolazili lekarski pregled, i najčešće provodili tu vreme u karantinu.

Kada je prvi brod sa evropskim naseljenicima stigao do zaliva, pristao je tačno prekoputa, na treće malo ostrvo usred zaliva. Dvadesetog maja 1624. brod “Nieu Nederlandt”, koji je 29. marta isplovio iz Amsterdama sa 32 porodice sa krajnjeg juga Nizozemske, iz Valencijna i Roobaisa (danas Valencienne i Roubaix, u severnoj Francuskoj), stigao je u zaliv. Ovi valonski hugenoti izbegli su pred španskom katoličkom vojskom u Leiden, isto ono mesto koje je primilo engleske puritance sa “Mayflowera”, ali su kao i Englezi osećali pritisak života u zemlji u kojoj se ne govori njihov jezik, pa su krenuli na put prepun iskušenja.

Sistem koji je organizovala Zapadnoindijska kompanija bio je vrlo striktan. Primera radi, u celoj koloniji nije bilo dozvoljeno tkati vunu ili platno, a prekršaj tog propisa mogao je da donese drakonsku kaznu ili proterivanje. Razlog je bio jednostavan, trebalo je sačuvati monopol na robu uvezenu iz Holandije

Brod je tog dana stao uz kestenjem obraslo ostrvo koje će nekoliko meseci kasnije poneti naziv Noten Eylandt, a vek i po kasnije dobiti sadašnje ime Governor’s Island. Na tih sedamdesetak hektara, mada ih je u to doba bilo mnogo manje, ne više od 40, počinje istorija najvećeg američkog grada. Holanđani su reku Hudson, u to doba Mauritius, poznavali odlično, čak su deset godina ranije napravili prvo trgovačko naselje 250 kilometara uzvodno, tamo gde je danas Albany.

Izbor prve lokacije bio je logičan – malobrojne pridošlice koje je doveo kapetan Cornelis Jacobsz May stigle su na prostor na kojem je pre njih već živelo mnogo više ljudi, uglavnom naroda Lenape. Kontakt sa njima je već uspostavljen, trgovina je krenula, ali u prvoj fazi bezbednost je bila prioritet, a 500 metara prevrtljive vode s jedne i osamsto sa druge strane deluju kao sasvim pristojna zaštita.

Do kraja te i početkom sledeće godine iz Holandije je stiglo još šest brodova sa ljudima, stokom i namirnicama. Na ostrvu su izgrađeni tvrđava, vodenica i nekoliko farmi. Iako su porodice sa prvog broda razdeljene u četiri grupe (jedna otišla u Fort Oranje, a po jedna severno i južno obalom okeana), vrlo brzo se ispostavilo da su samo dva mesta na Hudsonu održiva, pa su svi sa preostale dve lokacije prebačeni na Noten Eylandt.

Nieuw Amsterdam

Godinu kasnije najhrabriji među stanovnicima odvažili su se da svoje krave prebace na neuporedivo veće ostrvo u koje su dotle gledali, dvadesetak kilometara dugo i dva do četiri kilometra široko. Danas je na njemu srce grada, Manhattan, i početkom prošlog veka na njemu je živelo 2,3 miliona ljudi, ali za tadašnje standarde ono je bilo ogromno i prilično prazno prostranstvo. Još godinu kasnije, četvrtog maja 1626, dogodio se slavni trenutak kupoprodaje, kada je direktor GWC Pierre Minuit, poklonima vrednim 60 guldena (u današnjem novcu to bi bilo oko 1150 dolara), poglavici lokalnog plemena platio za celo ostrvo.

Minuitovi roditelji izbegli su 1570-ih iz Doornika (Tournai, Belgija) u Wesel, luku na Rajni, poznatu po tome što je rodno mesto Joachima von Ribenthropa i mesto u kojem se školovao i maturu položio slavni filolog Konrad Duden, čiji rečnik verovatno mnogi od vas imaju kod kuće. Minuit je u Holandiju stigao kada je Noten Eylandt već bio naseljen, a u Ameriku je sa porodicom prešao sredinom 1625.

Starosedeoci Severne Amerike sasvim izvesno nisu razumeli koncept posedovanja zemlje kakav su sa sobom doneli Evropljani, ali je bar savest Holanđana mogla da bude mirna – nisu ništa ukrali, nego pošteno platili. Nije zapisano šta je Minuit dao za Manhattan, ali analizom razmene koja je 1630. obavljena za Staten Island, a u kojoj je on takođe učestvovao (kupac Michel De Pauw iz Genta), vidi se da su Lanape dobili sasvim pristojnu tehnologiju, koja uključuje metalne predmete (lonci, sekire), koje oni sami nisu umeli da proizvedu.

Čim je ugovor sklopljen, na samom jugu ostrva, tamo gde je danas Battery Park, počela je izgradnja utvrđenja Fort Nederland, kojim je rukovodio Cryn Fredericksz, i naseljavanje je moglo da počne. Ljudi su se naseljavali ubrzano, pa ih je već do 1830. bilo oko 270 u gradu, zgusnutih oko utvrđenja, iako su se neke porodice vratile u Evropu, nezadovoljne uslovima u Novom svetu.

U svoje četiri decenije postojanja Nieuw Amsterdam i cela Nova Holandija bili su izrazito multinacionalni. Oko polovine stanovnika došlo je iz cele Nizozemske, ali je druga polovina obuhvatala ljude sa svih krajeva koje zapljuskuje Atlantik. Počelo je sa frankofonim valonskim hugenotima, ali se po svedočenjima iz sredine 1640-ih u gradu govorilo osamnaest jezika, neverovatan broj za mesto od nepune dve hiljade stanovnika. Među njima su bili i sefardski Jevreji dovedeni iz Portugalcima prepuštenih kolonija u Brazilu, koji su pričali portugalski, Aškenazi koji su uz jidiš govorili nemački i poljski, oslobođeni afrički robovi, ali i oni koji još nisu bili te sreće.

Afrikance su po pravilu dovodili Portugalci, koji su u to doba imali primat u trgovini ljudima, a dovođeni su iz raznih krajeva – od Angole, preko Konga, pa sve do Zelenortskih ostrva. Mnogi su prethodno prošli i kroz karipske luke, u portugalskim i španskim rukama. Od Evropljana mogli su se naći ljudi sa severa kontinenta, ali i oni koji su stigli iz mediteranskih krajeva, sve do Italije.

Tokom 1650-ih povelika kolonija pripadnika Valdenžanske crkve osnovana je na trećem velikom gradskom ostrvu, Staten Islandu, koje je danas najmanji i najudaljeniji od pet gradskih borougha. Radi se o vrlo specifičnoj zajednici koju je Katolička crkva smatrala jeretičkom još od ranog XIII veka, i koja je mir pronašla između Ženevskog jezera i Alpa, u brdima Savoje. U XVI veku bili su među prvim pristalicama protestantizma, što je samo pojačalo progon, pa je za njih odlazak u Ameriku bio prilika da sačuvaju život.

Anglofona populacija retko je dolazila iz same matice, a mnogo češće iz susednih kolonija Nove Engleske. Oni su se po pravilu naseljavali ne u samom gradu, već okolo, na Long Islandu (Lange Eylandt) i na samom kopnu severno od Manhattana, gde se koristio gotovo isključivo engleski. Oni su bili većina čak i u selima koja su se nalazila na poziciji koja je danas usred Queensa, kao što su Vlissingen (danas Flushing) i Jamaica. U skladu sa demografskim promenama je već 1650. granica pomerena tako da je pod engleskom jurisdikcijom bilo tri četvrtine Long Islanda, otprilike sve što se danas ne smatra teritorijom grada.

Ono što se mora primetiti jeste da verske slobode s one strane okeana nisu bile ni približno raširene kao u matici istovremeno, što se vidi iz brojnih pritisaka na organe vlasti da se inoverci proteraju, bilo da su u pitanju Jevreji, katolici, jedini gradski musliman (potomak holandskog pirata i njegove marokanske žene) ili čak i protestanti drugih denominacija. Prva katolička misa održana je 1843, a prisustvovali su joj sveštenik, koji je za tu priliku došao iz francuskog Quebeca, jedan irski mornar i jedna Portugalka.

Kako je izgledao život u Novom Amsterdamu?

Život u maloj zajednici na drugom, udaljenom kontinentu bio je vrlo specifičan, i tu nije bilo mnogo razlike između engleskih i holandskih kolonija. Na put preko mora kretala su četiri tipa ljudi, od kojih je jedan – avanturisti – kolonije na obali Atlantika doživljavao samo kao početne stanice ili baze za ono što tek sledi negde dalje.

Mnogi među njima želeli su ono što i Henry Hudson, Englez u službi holandske vlade, koji je na početku XVII veka stigao u te krajeve pre ostalih i proglasio ih holandskom teritorijom. Hudson je pre reke, koja će poneti njegovo ime, otkrio znatno severnije ogromni zaliv (kao tri Baltika), koji će takođe dobiti ime po njemu, zajedno sa prolazom koji tamo vodi. Uz Severnu reku, kako se tada zvala, krenuo je u nadi da će se ona ispostaviti kao prolaz do mora sa druge strane, kojim bi nastavio u pravcu Kine.

Ali Hudson nije prvi Evropljanin koji je Severnu reku video i ucrtao na mape. Tačno vek pre nego što će na njenom ušću nastati Novi Amsterdam, jedan Italijan u službi francuskog kralja već je stigao tu. Giovanni da Verrazzano rođen je u toskanskom mestu Greve, koje je pre stotinak godina imenu dodalo i toliko popularan nastavak “in Chianti”. Greve je mogao da posluži kao inspiracija za italijansku trilogiju Pepe Prase, a ako se tamo zateknete, preskočite pijačni dan – 80 posto ponude su kineske džidžabidže, a isto vino duplo je jeftinije u Sieni, pola sata nizbrdo. #trustmebro

Holanđani su gradu na ušću Hudsona dali i termin Knickerbocker, koji je dobio ime po Harmenu Jansenu van Wijhe Knickerbockeru, doseljenom u doba Novog Amsterdama. To ime preuzeo je i popularni košarkaški klub, a nekako je i logično da Knicksi nose boje Prinsenvlaga – narandžastu, belu i plavu, koje su uostalom i zvanične boje grada

Verrazzano, koji je do američkog kopna stigao 800 kilometara južnije, gde je danas Carolina, samo je ušao u zaliv, video veliku vodu, za koju je verovao da je jezero, kada mu se približila grupa od tridesetak kanua sa Lenape ratnicima, ali je doček bio srdačan. Posle kraće komunikacije, brodovi su nastavili put ka severu, stigli do Newfoundlanda i vratili se u Evropu. I on i drugi istraživači nastavili su još dugo da traže prolaz do onoga što poznajemo kao Tihi okean.

Donekle su i bili u pravu – kada je 1825. otvoren kanal koji spaja reku Hudson i jezero Erie, njime su se Evropljani probili do Velikih jezera i zašli u srce kontinenta, koje danas nazivamo Srednjim zapadom. Položaj New Yorka na ušću Hudsona i ulazu u taj sistem dao mu je nedostižnu dominaciju u odnosu na ostale atlantske luke.

Druga grupa ljudi koja je dolazila u američke kolonije bila je zaslužna za njihovu praktičnu stranu. Ako su avanturisti pokušavali da ispune potencijal, trgovci su pravili zaradu, koja je kolonije činila mogućim. Prve razmene dobara na tlu Severne Amerike dogodile su se decenijama pre Hudsona, a on je u Fort Oranjeu napravio trgovačku stanicu, gde su Lenapei Evropljanima donosili glavni izvozni proizvod rane faze razvoja kolonija severno od Chesapeaka – krzno.

U pribavljanju krzna bili su toliko uspešni da je u jednom trenutku opstanak dabrova na donjem toku reke Hudson bio pod znakom pitanja, ali pošto potražnja na Starom kontinentu nije opadala, trgovci su se odvažili da se premeste još severnije, u ono što se danas zove Upstate New York. Dabar je ostao simbol grada i dva se i dalje nalaze na gradskom pečatu. Trgovci su u Ameriku stigli u potrazi za zaradom i često su uspevali da je ostvare.

Trgovačke kolonije su pomagale u komunikaciji sa starosedeocima, ali su istovremeno bile ugrožene, jer saradnja sa jednim narodom je često značila neprijateljstvo drugog, a Lenapei su dugo bili u neprijateljskim odnosima sa Irokezima, najmoćnijom nacijom tog doba na severnom delu atlantskog zaleđa. Česti međusobni ratovi starosedelačkih naroda bili su brutalni, a nasilje je u svakom trenutku moglo lako da se prelije i na evropske naseobine. Zato je život u dubini kopna iziskivao veliku hrabrost i izdržljivost, i na njega su se odlučivali malobrojni.

Ogromna većina stanovnika Nove Holandije je već od tridesetih godina XVII veka živela u samom Novom Amsterdamu. Dobar deo gradske populacije činili su puritanci, pripadnici radikalnijih verskih zajednica, koje u Evropi nisu mogle da vode život u skladu sa svojim shvatanjima, pa su se selile u Ameriku, da bi s jedne strane bili svoji na svome, a sa druge i dalje pod jurisdikcijom i zaštitom sopstvenih kraljeva i vlada. Ova grupa zadržaće se u Novom Amsterdamu kratko, jer će trgovački stil života i šarolikost stanovništva grad učiniti sasvim suprotnim od njihovog mirnog i ušuškanog ideala. Šansu za to pružiće im manja mesta u okolini.

Konačno, četvrtu grupu činili su ljudi koji su želeli da iskoriste prostor za poboljšavanje svoje pozicije u društvu. Ovu grupu činili su ljudi koji su zauzimali vodeće funkcije u koloniji, a njihov trag najvidljiviji je do danas, jer su njihovi potomci i do danas ostali među najmoćnijim i najvažnijim ljudima Sjedinjenih Država.

Pieter Stuyvesant

Novi Amsterdam brzo je postao bitna tačka u holandskoj pomorskoj mreži, koja je na Atlantiku sezala do Benina, južnih krajeva Afrike, Brazila, Surinama, Kariba i matične zemlje. Protok robe unutar te mreže bio je veoma obiman. Odmah je bilo jasno da ovaj grad ima mnogo veći značaj od običnih trgovačkih naseobina kakve su nicale po svim kolonijama.

Sistem koji je organizovala Zapadnoindijska kompanija bio je vrlo striktan. Primera radi, u celoj koloniji nije bilo dozvoljeno tkati vunu ili platno, a prekršaj tog propisa mogao je da donese drakonsku kaznu ili proterivanje. Razlog je bio jednostavan, trebalo je sačuvati monopol na robu uvezenu iz Holandije.

Grad je bio organizovan po ugledu na holandske gradove, sa mrežom ulica i javnim površinama, a od ostatka ostrva delio ga je zid, uz koji je išla danas najvažnija finansijska ulica na svetu, čije ime i danas govori o prvobitnoj nameni – Wall Street.

Najvažniji čovek za brz uspon grada, kojeg su zbog značaja dugo smatrali i njegovim utemeljivačem, bio je Pieter Stuyvesant. On je najpre bio na čelu holandske karipske kolonije, još od tada u Nizozemlju poznate kao ABC Eylanden (Aruba, Bonaire, Curaçao), smeštene u grotlu borbe za prevlast pet velikih sila.

U napadu na tada špansko ostrvo San Martin topovska kugla pogodila ga je u nogu. Zbog toga je prebačen u Holandiju i operisan – ostao je bez noge i morao da nosi drvenu. Za utehu, polovina ostrva na kojem je izgubio nogu, Sint Maarten, i bezmalo pola milenijuma kasnije je u holandskim rukama.

Tragovi Novog Amsterdama i dalje su neodvojivi deo New Yorka. Od njegovih pet borrowa jedan nosi ime ostrva Manhattan, koje je prihvaćeno od Lenapea u holandsko vreme, a ostala tri su direktno holandska: Staten Island (od Staten Eylandt, Staten Generaal je holandski parlament tog doba), Brooklyn (od Breukelen, po holandskom gradu Breukelen) i Bronx (od Jonasa Broncka, verovatno Šveđanina)

U Novi Amsterdam stigao je 11. juna 1647. i dobio zadatak da ispravi velike greške koje je Kieft pravio. Njegova te godine utemeljena gradska uprava, Savet devet ljudi, prva demokratski birana vlast u Novom svetu, podnela je remonstraciju vladi Republike sa ciljem da prekine potpunu kontrolu Zapadnoindijske kompanije i izbori samoupravu.

Uspeli su u tome šest godina kasnije – februara 1653. Novi Amsterdam postao je prva naseobina u Americi koja je dobila potpuno ravnopravan gradski status, Nova Holandija prestala je da bude kolonija i stekla autonomiju, a sâm Stuyvesant postao je njen generalni guverner.

Sa sinom ortodoksnog kalvinističkog pastora iz Frizije na čelu religijske slobode još su umanjene, ali je zato preduzetništvo prosperiralo, a organizacija grada i cele kolonije popela se na zavidni nivo. Upotreba alkohola znatno je smanjena, prodaja oružja i alkohola starosedeocima zabranjena, i te dve mere dovele su do dramatičnog pada stope nasilja.

Prosperitet je podstakao širenje, grad je rastao, a u drugoj polovini pedesetih je desetak kilometara severnije, takođe na Manhattanu, izgrađen novi gradić, po imenu Nieuw Haarlem, nazvan po gradu smeštenom 20 km od Amsterdama. Na tom mestu se danas nalazi Harlem, deo grada koji pokriva severnu trećinu ostrva.

Na Long Island su 1557. stigli engleski kvejkeri, koji su se naselili u seocetu Vlissingen (danas Flushing, tamo gde je septembra 2011. odigran najvažniji poen u teniskoj, i ne samo teniskoj istoriji), u srcu današnjeg Queensa. Privukli su veliku pažnju, pa im je Stuyvesant zabranio da vrše službu, a oni su zauzvrat poslali remonstraciju, koja se danas smatra polaznom tačkom koncepta verskih sloboda na tlu SAD. Na slobodu su ipak sačekali sedam godina, dok Engleska nije preuzela kontrolu.

Grad je tokom pedesetih narastao sa tristotinak stanovnika, posle kieftovske depresije, na preko 1500, i trebalo je da izgleda kao tipično holandsko mesto, sa kanalima, i zidom i šancem koji ga čuvaju. Glavna ulica zvala se Heeren Straet, danas je znate pod imenom Broadway, a i ostale današnje ulice u najnižem, finansijskom delu Manhattana uglavnom slede iste rute.

Kada je grad podizan, plan je bio da ulice budu pod pravim uglom, oslonjene na istočnu obalu (ono što se danas zove East River), da plac oko svake kuće bude kvadrat od oko 40 ari, da u sredini bude glavni trg, oivičen kućama ljudi zaposlenih u gradskoj upravi. Otprilike onako kako je dosta kasnije projektovan centralni deo ostrva (Midtown). Plan nije ostvaren, pa su ulice na donjem kraju ostrva i dalje malo ukrivo, a Broadway leluja manje-više celom dužinom.

Ta ideja sa povelikim placevima unutar samog grada bila je autentično holandska. Engleske kolonije su građene na isti način na koji i naselja u Panoniji – kuće su dizane uz puteve, a iza njih prostire se obradiva zemlja unedogled. Holanđani su voleli da im sve bude ušuškano, da sve što im treba bude u gradu.

Nova gradska uprava držala je stvari pod kontrolom. Ko je imao posede, morao je da na njima radi, gradi ili da ih proda. Ko je izdavao kuće ili radionice nije smeo to da radi po cenama višim od realnih. Ko je želeo da radi vredno i pošteno i poštuje pravila, imao je sve mogućnosti da uspe u Novom Amsterdamu, a otvarala su mu se tržišta cele planete.

Deucht baert vrucht.
Vrlina donosi plodove.
Peter Stuyvesant, 1610–1672

Razumeo je i kako da ojača grad – niko nije smeo da zida na njegovom obodu, dok se ne popuni svaki plac unutar zida. Kad grad bude na vrhuncu snage, onda može širenje. Ko god nije hteo da ga posluša, radio je to na sopstvenu odgovornost: grad se obavezao da štiti samo one koji su unutar njegovih zidina.

Grad je pod Stuyvesantom za kratko vreme podignut sa ivice propasti do neslućenih visina zahvaljujući striktnoj disciplini, jer posao zahteva disciplinu. Ako je u Amsterdamu nastala klica kapitalizma, na ušću Hudsona ona je krenula da buja. Sređen i uređen, on je bio poruka svima, blizu i daleko, da se i priroda i društvo mogu staviti pod kontrolu, ako ima volje i poverenja. Za kratko vreme Novi Amsterdam postao je najprosperitetnija tačka u Severnoj Americi i privlačio ljude iz zemalja koje su imale sopstvene kolonije nedaleko odatle.

Kraj Novog Amsterdama i njegova zaostavština

Konstantni rivalitet i rat za ratom Engleza i Holanđana, kao i zavist ovih prvih zbog brzog uspona holandske kolonije, učinili su opstanak Nove Holandije nemogućim. Charles II je u martu 1664. formalno anektirao teritoriju i dao je na upravu svom bratu Jamesu, čija je titula bila Duke of York and Albany. Flota koju je James poslao stigla je u septembru na ušće Hudsona. Osmog septembra 1664. Pieter Stuyvesant, slavni i najdugovečniji direktor Nove Holandije, predao je Fort Amsterdam, a šesnaest dana kasnije predao se i Fort Oranje. Odmah su preimenovani u čast Jamesa – New York sa Fort Jamesom, i Fort Albany.

Holandija se 1667. odrekla prava na zemlju u Severnoj Americi u zamenu za komad Gvajane, danas poznat kao Surinam, ali je 1673, u poslednjem trzaju moći na tim prostorima, ponovo zauzela New York, Albany i teritoriju desno od ušća Hudsona, koju je nazvala Nieuw Utrecht. Danas to zovemo New Jersey. Mirom iz 1674. priča je završena. Engleska vojska ušla je u grad 10. novembra 1674, i neće ga napustiti do poraza u Ratu za nezavisnost, 1783. godine.

Iako je holandska uprava nad najvećim gradom današnjih Sjedinjenih Država trajala samo četiri decenije, postavila je temelje svih osobina grada i vrednosti kojima će težiti vekovima unapred – ulazna vrata kontinenta, fokus na novac, multikulturalni i višejezični, ali dobro isplanirani i izbalansirani centar široke mreže razmene dobara, čiji se lideri biraju demokratski. Te težnje su nekad ostvarivane lakše, nekad teže (čik pogodite u koju kolonu ide naše doba), ali se solidna baza pobrinula da u većini vremena sve ide po planu.

Peter Stuyvesant se vratio u Holandiju, ali je već tri godine kasnije ponovo bio na Manhattanu. Ironično, smestio se na svoju farmu od 300 hektara, po imenu De Grote Bouwerie, smeštenu van gradskih zidina, tamo gde je sada The Bowery. Tu je i umro, 1672, pre nego što će njegovi zemljaci ponovo nakratko doći. Njegovo telo je u porodičnoj grobnici, u Crkvi Sv. Marka, smeštenoj na uglu ulice njegovog imena i Druge avenije. Avenija sa njegovim imenom ide kroz Brooklyn, do naselja koje nosi njegovo ime (Jay Z i Notorious BIG su među brojnim njegovim stanovnicima), a gradić sa imenom Stuyvesant nalazi se pored Albanyja.

Tragovi Novog Amsterdama i dalje su neodvojivi deo New Yorka. Od njegovih pet borrowa jedan nosi ime ostrva Manhattan, koje je prihvaćeno od Lenapea u holandsko vreme, a ostala tri su direktno holandska: Staten Island (od Staten Eylandt, Staten Generaal je holandski parlament tog doba), Brooklyn (od Breukelen, po holandskom gradu Breukelen, koji nam je dao Rutgera Hauera, a istorijski i golmana Hansa van Breukelena, evropskog prvaka s klubom i reprezentacijom) i Bronx (od Jonasa Broncka, verovatno Šveđanina, vlasnika imanja smeštenog između reka Bronx i Haarlem).

Severni deo reke Haarlem, koja razdvaja Manhattan od kopna i spaja Hudson sa East Riverom, zove se Spuyten Duyvil Creek (po holandskom Spuitende Duivel, đavo koji pljuje, zbog nepredvidivih i jakih struja na tom mestu). Severno od Bronxa, u okrugu Westchester, nalazi se Yonkers (po Jonkheer, nadimku Adriaena van den Doncka, inače tituli koja odgovara sintagmi “mladi gospodin”).

U Brooklynu su i Bushwick (od Boswijk), Gravesen (s’Gravesande) i slavni Coney Island (Konijneneylandt, ostrvo zečeva). Na Staten Islandu se nalazi New Dorp (Nieuw Dorp, novo selo). Na samom Manhattanu su i Greenich Village (Groenwijck), Hells Gate (Helle Gadt, kapija pakla, ponovo referenca na nepredvidivost East Rivera pored kojeg je smešten).

Kada je grad podizan, plan je bio da ulice budu pod pravim uglom, oslonjene na istočnu obalu (ono što se danas zove East River), da plac oko svake kuće bude kvadrat od oko 40 ari, da u sredini bude glavni trg, oivičen kućama ljudi zaposlenih u gradskoj upravi. Otprilike onako kako je dosta kasnije projektovan centralni deo ostrva (Midtown)

Hoboken, na desnoj obali Hudsona (u New Jerseyju), dobio je ime po tadašnjem gradiću, a sada delu Antwerpena, dok je Communipaw, u Jersey Cityju, skraćeni oblik od Community of Pauw, po istom onom čoveku iz Genta koji je kupio Staten Island. Dva zaliva oko Brooklyna imaju valonska imena – Gowanus po selu u Valonskom Brabantu, a Wallabout je nastalo od “Waal bocht” (Valonski zaliv).

Na Long Islandu je na grad naslonjen okrug Nassau (po vladajućoj holandskoj dinastiji, kojoj je pripadao i britanski kralj William III), u kojem je Hempstead (Heemstede). Nešto dalje ka severu je Rhode Island (Rood Eylandt, crveno ostrvo). Ovo su samo neki upadljiviji od stotina toponima koji su ostali od osnivača grada.

Konačno, Holanđani su gradu na ušću Hudsona dali i termin Knickerbocker, koji je dobio ime po Harmenu Jansenu van Wijhe Knickerbockeru, doseljenom u doba Novog Amsterdama. To ime preuzeo je i popularni košarkaški klub, a nekako je i logično da Knicksi nose boje Prinsenvlaga – narandžastu, belu i plavu, koje su uostalom i zvanične boje grada.

Na kraju ove priče, prve od mnogih posvećenih New Yorku, samo još jedna sitnica, koja svedoči o cikličnosti svetske istorije.

Za početak Beldenstoorma izabran je dan Svetog Lorensa, jer je on zaštitnik El Escoriala, magnum opusa Felipe II. Castello Plan je najstarija poznata mapa Novog Amsterdama, prvi poznati prikaz grada iz ptičje perspektive (onako kako sada gledamo mape gradova), što je u to vreme bila radikalno nova ideja. Sadašnji dom prikaza ultimativne posledice Beldenstoorma jeste Biblioteca Medicea Laurenziana u Firenci. Koja je 25 km od rodnog dvorca Giovannija da Verrazzana. Mali svet.

Vladimir Novaković

Izvor: Nedeljnik

400 godina Njujorka

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Nedeljnik, Njujork, Novi Amsterdam, Vladimir Novaković