Паралелни светови Ренеа Магрита

Беч – Једном од најпопуларнијих сликара надреализма, Белгијанцу Ренеу Магриту, у Албертини је, у сарадњи с ливерпулским Тејтом, посвећена велика ретроспектива с невероватних 267 експоната. На изложби, једноставно названој „Магрит“, поред ретко излаганих објеката куриозитет је и серија плакатних реклама насталих средином 1930-их чији је једини „лажни пријатељ“ сатиричан приказ белгијског фашистичког лидера Леона Дегрела. Ова провокативна композиција, названа „Рексово право лице“ (Дегрел је био оснивач и вођа националистичког покрета „Рекс“), спада у ретке примерке директне критике у Белгији, земљи чији су се надреалисти, за разлику од француских, држали по страни, не мешајући се у политичка дешавања. На њој, Дегрел у висини очију држи овално огледало и нарцисистички, пун обожавања, гледа у лице свог алтер ега Адолфа Хитлера.

Иако је бављење рекламом називао „послом за имбециле“, Магрит од самог почетка своје каријере па све до 1936. ствара плакате и проспекте за широку палету производа – од детерџената и бомбона све до цигарета. Такође осмишљава примамљиве мотиве за коцкарнице и водвиље, илуструје корице брошура и комерцијалних магацина. У једном тренутку, да би лакше издржавао себе и своју супругу Жоржет, прихвата посао у фабрици тапета Петерс-Лакроа у којој ће годину дана (1920–21) дизајнирати мустре.

Ушушкан кутак изложбе у Албертини, тачније, са обе стране завесом неутрализована узана просторија са упозорењем „Забрањено за децу испод 16 година“, крије серију еротских цртежа насталих 1941. које је Магрит израдио под псеудонимом Пјер Анжелик. У питању су илустрације за роман „Мадам Едварда“ Жоржа Батаја, једне од кључних личности надреалистичког покрета. Магрита привлачи Батајова фасцинираност екстремним у људском понашању, између осталог и распојасаном сексуалном страшћу. Магритов ликовни језик је интензиван, истовремено дистанциран и безличан. Ласцивност је, постављањем гениталија у први план апсурдних ситуација, чисто анатомска, али и аутономна особина сваког од појединачних цртежа.

Комадић паралелног света Ренеа Магрита је дат и у виду једног од гипсаних одливака мртвачке маске Наполеона Бонапарте исликане чувеним „комадом облачастог неба“, типичног примера радова које је уметник 1933. изложио на првој великој ретроспективи у бриселској Палати лепих уметности. Познато је да је сликар раније доста радио у гипсу, али је велики број таквих уметничких дела због крхкости материјала пропало. Као робустнија подлога за сликарство се показала глатка стаклена површина флаша које је Магрит осликавао неким од својих познатих мотива. У Албертини се могу видети две од њих – „Жена-флаша“ и „Ноћно небо са птицом“ (обе из 1945).

Поред 150 уља на платну и цртежа, публици се на овој изложби кроз документацију и 117 експоната у другим медијима приближавају сви аспекти Магритове вишеслојне креативне продукције. За разлику од претходно поменутих радова, који се додуше не излажу често али нису ново откриће, фотографски и филмски део изложбе се могу печатирати као ексклузивни. Никада показане за време Магритовог живота, 62 црно-беле фотографије се без претеривања могу назвати заједничким делом белгијских надреалиста који су наизменично предлагали сценарио према коме би се шкљоцнула слика. Камера је лутала из руке у руку без икаквог плана, а неке од Магритових фотографија су нераскидиво повезане с његовим каснијим мотивима на сликама. Што се тиче кратких филмова, Магрит је пре свега био инспирисан „Вампирима“ (1915) и „Јудексом“ француског режисера Луја Фејада, као и његовим екранизацијама „Фантомас“ романа. Током 1956–60 Магрит снима двадесетак осмомилиметарских филмова, на пример: „Туба (ентеријер)“, „Рене“, „Жоржет“, „Пустиња Антила“, „Дијалог са објектима“ (сви из 1957), за које је такође писао сценарија. Већина њих се може у целости погледати на изложби.

Без обзира на врсту уметничког изражавања, Магрит у својим скулптурама, цртежима, уљима на платну, фотографијама и филмовима понавља одређене мотиве; црвена завеса, плаво небо прошарано облацима, птица раширених крила, полуцилиндар, зелена јабука.

Магрит је највећи белгијски извозни продукт после стрипова о Тинтину и чоколадних пралина, уметник који је читавог живота тематизовао разлику између стварности и наше перцепције исте, антимодерниста, скромни буржуј који је ретко напуштао своју кухињу, коришћену као атеље, и један од најпопуларнијих сликара 20. века.

Марина Рихтер

Политика

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Rene Magrit, Umetnost