Poetika disanja artificijelnog – “Koža u kojoj živim” je Almodovarov film specifično konstruisanog emotivnog naboja uz oživljavanje estetike onog artificijelnog, ali istovremeno, potpuno esencijalno, opravdano i autentično. Priča nadilazi film, obuzima sve pore našeg radoznalog unutrašnjeg bića koje diše sopstvenom kožom, brže od maha krila muve.

U umetniku kao što je Almodovar, egzistiraju istovremeno živahno dete i intelektualno zreo čovek, koji jedan drugom služe na čast, onda kada scenario treba pretvoriti u film. Ovo delo nije puka opsena niti jednostavna onirička komponenta neke dimenzije podsvesti. On je građen od stamenih elemenata koji deluju gotovo opipljivo i provociraju čula. Igra bića, kože, forme i suštine, pozadinski profilisanih priča kao potpornih zidova, po život opasnog zdanja. Eros i Tanatos ukalupljeni u vreme, sposobni i da iz njega izađu. Sa neverovatnom lakoćom se sve odigrava i čvorna mesta, ispoštovana faktorima iznenađenja, uvlače nas dublje u kvintesenciju umetničke vizije. Čini se, sve se to može bez problema događati u susednoj kući. Ako je u našoj – još bolje. Prokleto je zanimljivo.

Nasuprot naše priče, negde dalje, ljudi žive sasvim dosadnim životom. Takva impresija je postojana nakon uplivavanja u psihološko-estetske aspekte ovog filma. Moralna pitanja nisu nešto na čemu se Almodovar predugo zaustavlja. On negira definiciju morala. To isto čini naše suštinsko biće kada se prepusti čulima, van normi i nepisanih pravila. Apstrahovana životna od nepotrebne energije je ključ. Teško je namaštati istinu dovoljno lažnu da svi drugi poveruju u nju. Ovaj film je daleko od madridske komedije. Sa vrlo malo humora, narativni tok gradira i kulminira. Uloge tumače: Marisa Paredes, Antonio Banderas, Elena Anaja, Blanka Suarez i Jan Korne. Neki maestralno, neki dovoljno dobro.

Predložak za ovo delo je zapravo delo “Tarantula”, francuskog pisca triler romana Tjerija Žonkea. Iako smo navikli od Almodovara da, uglavnom, sam piše svoje priče, nadahnuće je ovaj put došlo sa drugog izvora, kao što je to bio slučaj sa filmom “Živo meso”(1997) zasnovanom na romanu Rut Rendel.

“Fabula romana razigrava se u nekoliko odeljaka koji naizgled nisu ničim povezani: u jednom uspešni estetski hirurg vodi sa sobom na mondenske zabave svoju novu “kreaciju”, drogira je morfijumom i hladno posmatra dok se drugi muškarci nad njom seksualno iživljavaju. U drugom, neki mladić budi se nag i vezan u hladnom podrumu i ne može shvatiti zašto su ga zatočili. U trećem, neka devojka doslovno vegetira u sanatorijumu, a u četvrtom sitni kriminalac lamentira nad nestalim prijateljem sa kojim se nekada dobro zabavljao.” [1]

Ako podvučemo paralelu između Almodovarovog filma i filma “Oči bez lica” Žorža Franžua, primetićemo slične pojedinosti, što nam ukazuje na još jedan nivou nadahnuća. Međutim, Almodovarov manir je po prirodi stvari, autentičan u dovoljnoj meri da sve učini preterano ličnim, prepoznatljivim i da baratajući minimalističkim i kič elementima, opravda svoju vrednost.

Kada govorimo o elementima “svakodnevnog” u kontekstu realnog, ovaj film je igraonica za nas, veliku decu. Postmodernističke filozofske teorije Deride, Fukoa i Bodrijara, govore o stvarnosti kao oprečnoj konstrukciji, isprovociranoj od strane ljudi i kada je film u pitanju, otvaraju se brojne polemike o fenomenu “uobičajenog i realnog” na filmskom platnu. Priča je konstruisana iz mnoštva manjih i većih kanala sa zapanjujućim brojem simbola, koji se čitaju sa velikom pažnjom. Neke od njih, doživljavamo najpre emocionalno, a zatim ih racionalizujemo. Tako se uspostavlja kritički balans. Iz svih tih tokova misli i tumačenja značenja, možemo izvesti sudove o upotrebi motiva duha i kože, maske, ljubavi (sa brojnih aspekata), bolesti, osvete i pesme, kao emotivnog okidača. Svaki Almodovarov rediteljski postupak ima pokriće. On sa lakoćom barata zanatskim i idejnim, na svim nivoima. “Koža u kojoj živim” nema mnogo vezivnih tačaka sa melodramom njegovih ostalih filmova, pa čak nema ni naznake, a još manje onu ironiju kempa, koju smo navikli da vidimo kod njega, a čije postojanje na većem nivou savremeni španski teoretičari u potpunosti negiraju.

Jedan od najpoznatijih španskih kritičara savremenog filma, Jordi Kosta, izuzetno poštuje Almodovarov rad i mišljenja je da “koktel žanrova” u ovom filmu nije odjek postmodernističkih težnji da se nešto nametno kao aktuelno po svaku cenu, već je produkt sasvim prirodnog disanja namaštanih elemenata i tokova delanja, vešto postavljenih.

Odlika Almodovarove režije je i otvaranje filma zanimljivim detaljima, ali su i u samoj priči, ti detalji izuzetno važni, estetski i funkcionalno. Inače, ovaj film je svojevrsni omaž umetnosti i umetnicima, što vešto, znalačko oko, ne može da ne primeti. Vera (Elena Anaja) provodi sate u sobi, meditirajući i kreirajući razne artefakte. Naime, u početnim njenim kadrovima ona pravi skulpture od gline po uzoru na dela Luize Buržoa, poznate skulptorke. Seče komadiće od tkanina koje im oblači u duhu Pikasovih faseta, kao što to čini mladić u butiku, neposredno pred otmicu. Tu je i knjiga Alis Manro, koju joj Marilija donosi sa doručkom. Scenografija je u duhu Almodovarove estetike. Slike na zidovima su klasični, ali i apstraktni aktovi raskošnog kolorita, a dela su različitih umetnika, od Ticijana, pa do Giljerma Pereza Viljalte. Scenograf je čuveni Visente Dijaz, a kostimograf – Pako Delgado. Besprekoran je i izbor kostima, koji na nivou simbola i ključnih elemenata priče, igra značajnu ulogu. On je štit prirodne i veštačke kože, ali i sredstvo postizanja estetskih varijacija, konkretne profesionalne determinacije i sjajno odražava duh Almodovarovih likova.

Kada su u pitanju Almodovarovi filmovi, muzika igra značajnu ulogu. Kompozitor koji njegovim filmovima uvek da “posebne note” je Alberto Iglesijas. On se i ovoga puta, pokazao kao maestralan umetnik. “Mali cvet” je kompozicija kojom se, preko detalja instrumenta, otvara scena na zabavi. Balans je postignut u harmoniji i atmosferi. Pažnju privlači i kompozicija sa dominantnom upotrebom violine koja golica nerve snagom vellikih dela Nikola Paganinija. Poznata španska pevačica Konča Buika izvodi pesmu “Por el amor de amar” na zabavi, koja Normu (Blanka Suarez) vraća u trenutak iz prošlosti koji je ključ njene duševne patnje. Dok je pevala tu pesmu, njena majka je izvršila samoubistvo.

Ta kompozicija savršeno intonira čvorno mesto. U njoj se utapa sva kompleksnost ljubavi i bitisanja. Nije ni čudo, zašto je reditelj odabrao baš tu kompoziciju. Jezik koji Almodovar koristi u komunikaciji sa svojim bliskim saradnicima, jedinstven je u pogledu stvaranja dela. Tekst ove pesme, sa sigurnošću dočarava atmosferu koja karakteriše unutrašnji svet lika, građenog po meri psihologa i genija, kakav reditelj mora biti.

Da bi bolje razumeli filmsku istinu, koja može biti i naša lična, važno je razumeti i tekst pesme koja je korišćena. A ova, jedna je od onih koja se mora zapamtiti.

“Želim sunčevu svetlost, takođe želim plavetnilo neba u moru, želim više beskraja, da se neke stvari nikada ne bi završile. Kao cvet koji se raduje novom cvetu koji se rađa, danas se moja senka raspada kao vetar. Ko želi da me voli, voleće i ono najgore u meni, sa žarom. Srce sveta peva u mom srcu, moja stopala neprekidno plešu, otkad te nema, sve je slavlje i svi bolovi su nestali. Želim da volim. Takođe, želim da budem svetlost koja ljubi cvet. Želim da volim. Biću cvet koji se samo strasno daje.”

Saša Markuš se u svojoj drugoj knjizi “Parodija u postmodernom filmu” bavila vizuelnim jezikom i stilovima kao konstrukcijama koje su samostalne ili potporni elementi. Ona navodi da je vizuelni jezik u filmu “Koža u kojoj živim” postomodernistička mešavina diskurzivnih sadržaja i stilova. Izražajni elementi tipični za savremeni film, ovde nisu toliko primenjivani, pa i kada tumačimo ono “svakodnevno” u filmu, nemamo kadrove koji dugo traju, u tom smislu.

Ona ističe zanimljivost flešbek sekvenci koje Almodovar koristi, a naročito one dirljive i pažljivo razrađene sekvence koja ilustruje priču o Veri i načinu na koji je ona došla u sobu u kojoj smo je i upoznali na samom početku filma. Ona je zatočena, posmatrana, u procesu metamorfoze, kontemplira, meditira, piše po zidu, stvara. Fenomen samoće u procesu promene, prisutan je. Mi Veru najčešće vidimo kao smirenu, uprkos situaciji u kojoj se nalazi. Od zastupnika filozofije buntovnog, ona postaje “tiha voda koja breg roni”.

Almodovarove filmove nužno je gledati više puta zbog prerušenih simbola i nečega što zovemo “kosmička pravda”. Kada upoznajemo Visentea, vidimo da mu se dopada Kristina, ali ona voli žene. Iako ne sa intencijom, on prolazi kroz proces metamorfoze u ženu. U poslednjim kadrovima filma, vidimo kako on/ona ubija Roberta i Mariliju, beži i vraća se u majčin butik. Kristina je još uvek tamo. Almodovar, krajnje mudro, ostavlja prostor za naša lična razmaštavanja u vidu specifično otvorenog kraja.

Mi ne znamo da li će sada, kada je Vera, Visente biti sa Kristinom, niti čak da li mu se i dalje dopada, ali nas ne sprečava svojim rediteljskim stavom da razmišljamo o tome, naprotiv. “Koža u kojoj živim” je nesumnjivo film posebnog kvaliteta, sa zavidnom psihološko-estetskom i produkcionom snagom.

Za P.U.L.S.E Nemanja Dragaš

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

.

[1] jutarnji.hr/novi-film-pedra-almodovara—koza-u-kojoj-zivim—neobicna-veza-estetskog-kirurga-i-njegove-kreacije/987708/

  Film