Sedamdeset pet godina filma Kazablanka

Sedamdeset pet godina filma Kazablanka – U vremenu aktuelnih zabrana i ograničenja putovanja i kretanja, film iz 1942. godine dobija nova značenja

Da li volim Kazablanku?! Iz nje sam izrastao! Barem tjelesno? I u njoj omatorio? – pita poznati istarski književnik Milan Rakovac dok razgovaramo o sedamdesetpetogodišnjici filmskog klasika reditelja Majkla Kertiza. I onda Rakovac, nekada kapetan broda, s cigaretom u krajičku usana, zvižduće, peva:

It’s still the same old story

A fight for love and glory

A case of do or die

The world will always welcome lovers

As time goes by…

Ne primećujemo prvi da u vreme aktuelnih zabrana i ograničenja putovanja, film iz 1942. godine dobija nova značenja. Zato i jeste remek-delo, s tri Oskara, čiji glavni junak Rik Blejn (Hemfri Bogart), tokom Drugog svetskog rata, mora da napravi izbor. Ili se više neće odvojiti od žene koju voli (Elza u tumačenju Ingrid Bergman), ili će pomoći Viktoru Laslu (Pol Henrid), vođi čeških antifašista, da pobegne iz Kazablanke pod višijevskom kontrolom i nastavi borbu.

U zatvorenom svetu, snimljenom iznutra zbog ratne opasnosti, skida se zlato s vrata da bi se kupila izlazna viza za Ameriku. Poput refrena, ponavlja se reč čekanje. Caruju crna berza i mešetarenje. Na početku, nekome odmah ukradu novčanik. Tu je cela pozornica izbeglica koje su igrali veliki glumci-izbeglice. Pored ostalih, Austrijanci u emigraciji od 1935, Englezi i Austrougari u begu od zla, s kojima će se sudbina poigrati i dodeliti im da sledećih decenija igraju na platnu baš one likove od kojih su jedva spasili živu glavu. Epizodisti iz Kazablanke – umetnici jevrejskog porekla, ranije stanovnici Rusije, Francuske, Kanade, Bugarske, Nemačke…

Glumica Mira Furlan kaže za NIN da je Kazablanka velika i večna zato što slavi ljubav i antifašizam. „To su vrijednosti od kojih nikad ne bi trebalo odustati, bez obzira na neprestane napade kojima su te vrijednosti izložene, kako sada tako i kroz cijelu povijest naše vrste.“ Sigurna je da nas film podstiče na otpor nepravdi i fašizmu, bez obzira na cenu koju ćemo možda morati da platimo. „Uz to, i priča o nesretnoj, ali velikoj ljubavi! Kažu da su najveće ljubavne priče upravo one nesretne ili neostvarene. Još ako nam takvu priču pričaju najbolji među najboljima, Hemfri Bogart i Ingrid Bergman, nema nam druge nego da ih pažljivo slušamo.“

Pominju se i nevažeći čekovi, propusnice s potpisima Šarla de Gola, rasprodaje imovine, policijski čas, korupcija, falsifikati, lažni pasoši. Igra se rulet (staviti sve na broj 22); život je jeftin i umire se lako kao u kaubojcima. Zvuk metka meša se s otvaranjem šampanjca. Kroz kadar prolaze različita njuškala, prevrtljivci i varalice u različitim uniformama.

„Ono što ovaj film čini jedinstvenim jeste svojevrsni aristokratizam režije, sofisticiranost dijaloga, zapanjujući miks bola i strasti, narativna perspektiva iza nesumnjive turobnosti, zahtevni moralni sistem kojem se svi pokoravaju“, kaže Miroljub Stojanović, filmski kritičar našeg magazina. Podvlači: „Iznad svega gluma, koja Kazablanku čini `većom od života`.”

U Rikovom kafeu, prepunom lampi, ventilatora i obrisa, u žurbi su svi osim Ričarda Rika Blejna, tridsesetsedmogodišnjeg Amerikanca koji ne može u domovinu. Postoji scena u kojoj pođe nešto da uzme, povuče se, i pred nama ostane samo senka, uokvirena oblikom koji neopisivo liči na ključaonicu. Magloviti su razlozi zbog kojih ne može da se makne… (Kroz maglu se vraćamo i na raniju parisku ljubavnu epizodu dvoje glavnih likova.)

Kakav je on tip? „Teška mušterija!” Do Kazabalnke je stigao zbog navodne bolesti. Došao je u banju. Banju u pustinji?! Cinik do bola, ispod čije se ljuske brzo otkrivaju ranjivost i sentimentalnost. Kada na scenu stupi Ingrid Bergman, nestaje ljuštura i on završava s glavom i pesnicom na šanku. Tada glavnu rolu igra pijanista Sem (Duli Vilson) i pesma s početka…

Velja Pavlović primećuje da je Kazablanka stvorila modernog heroja. Misli da nešto unapređena formula i danas uspešno živi u najpoznatijoj filmskoj franšizi svih vremena – serijalu o Džejmsu Bondu. „Posle kauboja i Indijanaca, arapskih šeika, Robina Huda, King Konga, Tarzana, Holivud u bioskope šalje drskog velegradskog usamljenika, koji je inteligentan i hrabar, elegantan u svojoj pojavi i u svakoj rečenici. Za njim žene gube glavu, donekle i on za njima. Pije, kocka se, bije i puca, nadmudruje tajne službe. Nonšalantan i sa stilom i u najkritičnijim situacijama“, kaže za NIN urednik emisije Nivo 23. Napominje da ne bi sve tako dobro funkcionisalo, „u ovom inače savršenom filmu“, bez Hemfrija Bogarta, koji ga je učinio bezvremenim.

U četrdeset šestom minutu pada kiša, u pedeset drugom pominje se Beograd. Od Lasla traže da otkrije imena vođa pokreta otpora širom Evrope. No, tek slede trik pitanja za kviz. Ostvarenje prvi put prikazano 1942. godine, imalo je nekakvu vrstu premijere u Beogradu početkom decembra 1992. u Sava centru. Jovan Ćirilov je posvetio ovoj temi svoju kolumnu Reč nedelje i primetio da se publika promeškoljila kada se na platnu pojavilo ime mađarskog reditelja M. Kertesa, u originalu, koji je će se docnije potpisivati kao Majkl Kertiz.

„Kako je tužna i aktuelna ta epizoda za nas!“, pisao je Ćirilov u NIN-u. „Kazablanka sa kafićima u kojima se prepucavaju bande, unesrećene izbeglice koje pokušavaju da se mitom domognu slobode, špijunska mreža, najrazličitije uniforme, sumnjivi svet svake vrste i jedna ljubav, i druga ljubav, koje ne idu zajedno, jer je u pitanju jedna te ista žena. Zanosna Elza.“

Postoje tomovi eseja o Kazablanki, sigurno i neki u kome se raspravlja zašto junacima sijaju oči, čineći da izgledaju kao da su na ivici plača. Ipak, suza na licu pojavljuje se pošto junakinja uperi pištolj u Hemfrija Bogarta – umesto metka, umesto pucnja. Reflektor koji bi da osvetli sumnjivi svet tokom policijskog časa, usložnjava nijanse. Zato se filma sećamo svaki put kada se sunce probije kroz žaluzine. Priča o Riku može da bude klasik samo zbog toga. Ili zato što opisuje mladića na kiši, na peronu, s komičnim izrazom lica i zgrčenom utrobom.

Otvaraju se laka pitanja (koliko je generacija učilo da drži cigaretu na sve prikazane načine), ali i teža: kako podmetnuti svoja leđa za drugog… Hemfri Bogart – koga Boro Drašković sjajno opisuje u knjizi putopisa Pogled prolaznika, „njegovo lice srezano i svevremeno, u kome su pronašli smrt još dok je bilo živo, rekoše da podseća na keženje veselog leša“ – preskače štos na prvu loptu. „Koje ste nacionalnosti? Ja sam pijanica!“ I premda se navodno nije znalo šta će biti u epilogu (Rik verovatno zato izgovori repliku: Možda ti sine kraj dok budeš pričala), izbor koji napravi ostaje za budućnost.

„Play it again, Sam“, kaže Milan Rakovac. „I onda bi Sem odsvirao i otpjevao, i mi ispo’ glasa brundali tercu u kinu Balkan, uz ššš iz krcate dvorane, a ja sam utaman cijelog života trenirao da budem Bogi – natuštene obrve transopasno, povijena pleća štemerski, iscerena njuška frajerski, čik u čunki nem’re falit!”

Šta je s filmom sedamdeset pet leta posle?

„Tričetvrt stoljeća kasnije“, odgovara Rakovac, „kad Sem počinje prebirati klavirom, sve je isto. I gore nego onomad! Jer opet je tu slučaj da činiš ili `mreš`. Opet smo luzeri kao družina iz Kazablanke. Mala jedna gadna razlika ima: tada je desnica i ljevica, crkva i bezbožnici, konzervativci i komunisti, demokrati i autokrati, tutti insieme krenula iskorijeniti The Evil, nacifašizam. Danas blebeću o `totalitarizmima` – zgodna doskočica za povratak na vlast onih koje je Svijet porazio 1945. Kad’li – eno njizi tutekarce razumiš ti mene, brale, u nama, s nama, nad nama. A mi, kusch und platz! Ne usuđujemo se više ni dobaciti, de, svirnu onu finu, Sem, bogara li ti tvoga, as time goes by. A Bogart nam je tada, 1942, servirao formulu, nemoj pokleknuti, jer `ne može nam ništa niti bog`. Tek sad prihvaćam Ježev moto od onomadne: proleteri svih zemalja, uozbiljite se. E pa nismo, ni tada. Ni danas. Hoćemo li, jednom, as time goes by?“