Fašizam Benita Musolinija

Pokret osnovan 1919g. Kao osnivač uzima se B. Mussolini, koji je u početku svog delovanja bio vatreni socijalista. Tako je, 1914g. zastupao stanovište, da Italija u sukobu koji je upravo izbio mora ostati neutralna, da bi nekoliko meseci kasnije kada je primio mito od Francuske osnovao list ”Popolo d’Italia” i u njemu zastupa i brani politiku, koja je išla za tim, da Italija uđe u rat na strani Atante. Nakon rata, u kojem je moram naglasiti i lično učestvovao pokazujući izvesnu hrabrost Mussolini započinje političku borbu i osniva prve odrede fašista (fascio di combattimento” u Milanu, 1933.g). Za naziv novog pokreta upotrebljava reč ”fascio” (snop ili svežanj pruća sa sekirom u sredini), to je ujedno i simbol pokreta i izražava povezanost njihovih pripadnika. U početku Italijanski fašizam je bio neka kombinacija nacionalizma i sindikalizma, pa je svoje pripadnike regrutovao iz redova ekstremnih sledbenika obe struje. U to doba Mussolini je još propovedao republikanizam, antiklerikalizam, ”socijallističke mere” oporezivanja bogataša i sl. i fašizam, kao kasnije i nemački nacionalizamsocijalizam, ima svoj koren u dubokoj ekonomskoj krizi, kroz koju je Italija prošla posle Prvog svetskog rata. Još za vreme rata osećala se kriza, naime došlo je do pada industrijske proizvodnje, a nakon završetka rata takvoj tendenciji opadanja pridružile su se i druge grane koe je konjunktura, izazvana ratom i potrebama vojske i fronta, održavala u životu. Krizu u industrijskoj proizvodnji pratilo je u stopu opadanje spoljnotrgovinske razmene, zapravo ratom opterećena i oslabljena italijanska privreda nije bila u stanju da na stranim tržištima izdrži oštru konkurenciju sa ostalim snažnim, kapitalističkim, državama. Osiromašene ratom i nezadovoljne opštim stanjem u društvu mase prožima duh revolucionalizma: štrajkovi radnika su bili na dnevnom redu! Radnici su okupirali fabrike i izgledalo je, sudeći po raspoloženju masa, da se zemlja nalazi pred revolucijom. I siromašni seljaci, posebno oni sa juga, bili su isto tako nezadovoljni. Njih su zajedničkim snagama izrabljivali Crkva, vlasnici i država.

Sa druge strane ni Italijanska buržoazija nije imala razloga da bude zadovoljna, razume se iz drugog ugla. Ona je bila ogorčena zato što je Italijanska vlada u toku rata došla u još veću finansijsku i ekonomsku zavisnost prema Sad, Britaniji i Franncuskoj i zbog toga što Saveznici na Konferenciji mira u Parizu nisu udovoljili njenim imperijalističkim zahtevima prema Africi, Bliskom istoku i Balkanu. Politički život odražava takvo stanje, u pralamentu 1921g. Liberali su prestavljali većinu, ali to je bila stranka sa zastarelim programom, kojojj se čitava politička mudrost sastojala u izigravanju jednog političkog protivnika drugim. Socijalisti, po snazi druga stranka, prestavljali su skup raznorodnih elemenata, a vođe su im bile povezane sa buržoazijom. Katolici, odani papi i politički zavisni od direktive Vatikana, svojom politikom su utrli put fažizmu. Sve te partije nisu bile u stanju da obrazuju stabilnu vladu koja bi dala nekih rezultata, dok je nezadovoljstvo u masama raslo i bilo pokretački motiv budućih zbivanja. Haos, koji je iz dana u dan bio sve veći, spretno je iskoristila Mussolinijeva fašistička organizacija, koja je tada u parlamentu prestavlja minornu snagu sa svoja 23 poslanika. Oslanjajući se na snage domaće reakcije, zastrašene porastom revolucionarnog raspoloženja širokih masa, Mussolini je postajao sve agresivniji. Vlada je počela da naoružava fašističke odrede oružjem iz vojnih magacina kao buduće čuvare poretka, prestarašena sve većim nezadovoljstvom masa. Čak je stavila na raspolaganju Mussoliniju demobilizovane oficire, da preuzmu komandu nad fašističkim odredima. U tim prilikama ojačani, fašisti napadaju svoje političke protivnike, maltretirajući i samo stanovništvo. Tako je Mussolini postao potpuno siguran u podršku buržoazije, uveren u nemoć italijanskih građanskih stranaka, a ohrabren pasivnošću državnog aparata, u prvom redu vojske i policije.

Opednut željom za vlašću, željom da ostvari vekovni program ”impreijalne veličine Rima i Italije”, i ojačan neslogom i razdorom između Italijanskih socijalista, Mussolini se pripremao da preuzme vlast. Uspešnom propagandom i demagogijom, bogatom narazniovrsnijim ‘’socijalističkim’’ obećanjima siromašnim slojevima, Mussolini je, prikazujući se kao čovek jake volje i ”čvrste ruke”, privukao ka sebi deo seljaštva I sitnu buržoaziju. Socijalisti su proglasili, bez predhodnih najava, 1. Avgusta 1922. generalni štrajk, izbacujući na svetlost dana ideje o političkim slobodama. Mussolini odgovara formiranjem fašističkih odreda za odlučnu bitku. Budući da je bio slabo pripremljen štrajk doživljava propast, dok u Napulju 40.000 skupljenih fašista pozdravlja Mussolinija usklicima ”Na Rim”, Duče 24. oktobra upućuje ultimatum premijeru Luigiju Facti, koji nekoliko dana kasnije podnosi ostavku, pa 28. oktobra fašisti preuzimaju ”marš na Rim”. Tih dana je izvršena prava mala invazija na Rim, naime 50000 fašista preplavljuje prestonicu, dok kralj Vittorio Emanuele III upućuje poruku Mussoliniju da mu poverava mandate za sastav vlade. Tako Mussolini stiže na vlast i osniva koalicionu vladu, u kojoj su samo četiri člana bili fašisti. Kada je u pitanju spoljna politika fašizam je zagovarao politiku ekspanzije. U unutrašnjoj politici išao je u etapama: postepeno je lomio otpor građanskih stranaka i na taj način je slabio opoziciju. Raspuštajući sindikalne organizacije na njihovom mestu osniva fašističke organizacije koje su se služile terorom, ukidajući korak po korak demokratske slobode građanstva. Mussolini je smišljeno išao za tim, da, jačajući svoj položaj i autoritet, uvede fašističku diktaturu što mu je i uspelo. Osnovao je fašističku miliciju, u kojoj su se njeni pripadnici zaklinjali na vernost Mussoliniju, povećavajući stajaću vojsku jačao je svoj politički aparat kojim se uspešno služio. Posle ubistva socijaliste Matteottija, koje je izazvalo gnušanje čitavog tadašnjeg sveta, socijalisti napuštaju parlament a Mussolini u potpunosti preuzima vlast uvodeći diktaturu fašističke stranke. Tako je Italija postal prva fašistička zemlja u Evropi.

U godinama koje su nailazile vlada se nalazila u rukama Dučea i Velikog fašističkog veća, koje se ‘’sastojalo od ljudi sposobnih da tumače potrebe, duh i najviše ciljeve fašističke revolucije’’, kako je govorio Mussolini.

Veće se sastojalo od:

-Veterana revolucije, koji su bili doživotni članovi Veća;
-Onih, koji su držali izvesne položaje;
-Fašistikih službenika koje je Duče postavljao na period od tri godine;
-Zadržana je neka vrsta parlamenta čija je jedina funkcija bila da ponekad sasluša govor Dučea.

Za izbor tog parlamenta poslanici su bili svrstani u korporacije, koje su zastupale poslodavce u raznim granama proizvodnje. Tokom godina postojanja fašizam je pronašao analogiju sa mnogim pokretima u mnogim zemljama:

-Nacionalsocijalizam u Nemačkoj;
-Falangisti u Španiji;
-”Heimwerh” u Austriji;
-Čelična garda u Rumuniji;
-Ljotićev ”Zbor” iIi Miladinovićeve ”Plave košulje” u Srbiji;

U spoljnoj politici Mussolini je sarađivao sa tzv Zapadnim demokratijama, ali do prekida saradnje dolazi kada je Mussolini započeo invaziju Etiopije. Iako je Liga naroda izglasala sankcije protiv protiv Italije, do sankcija, koje bi zaista sprečile Mussolinijev poduhvat, nije došlo, tako da je fašistička Italija prilično lako osvojila Etiopiju. Zbog politike sankcija Mussolini je prišao Berlinu, das a njim nastavi uspešnu imperijalnu politiku osvajanja. Intervenisao je, zajedno sa Hitlerom, u španskom građanskom ratu na strain generala Franca. Kad je Hitler, provodeći svoje planove, poveo rat protiv Poljske, Mussolini tada nije sledio Hitlera nego je ostao dosledan u stavu očekivanja ”s puškom k nozi”. Kad mu se u maju 1940. Činilo, da je Francuska potučena – misleći da je krajnje vreme da pređe otvoreno na stranu Trećeg Reicha – nagovestio je rat Francuskoj i Velikoj Britaniji , uveren da će obe vrlo brzo kapitulirati. Francuska vlada je zatražila i dobila primirje, ali Velika Britanija nije popustila i rat se nastavio velikom žestinom. Kad je Hitler uputio Nemačke snage u Rumuniji, Mussolini napada Grčku želeći na taj način da proširi svoje imperijalističke težnje na celom Balkanu.