Kad Marina Abramović umre – drugi deo

Ruski rulet i razvod roditelja

Kada se Marina vratila kući s letovanja koje je usledilo posle njene lekcije iz enformela, platno koje je bila prikucala na zid već se bilo raspalo u hrpu krhotina i praha na podu. Fascinirala ju je prolaznost i efemernost tog materijala – baš kao što ju je nekad osvojila priča Vide Jocić o tome kako je postala vajarka, mada u to vreme Marina nije mogla da poveže ove dve stvari.

Bezočna destrukcija tog platna uvukla joj se pod kožu: počele su da joj se sviđaju demonstrativne i opasne aktivnosti. Negde u to vreme, Vojo joj je dao pištolj, kao poklon za stupanje u zrelo doba. Marina je o pištolju razmišljala kao o stvarčici što može da stane u tašnicu neke aristokratkinje kad ova pođe u operu. U šumama nadomak Beograda, Vojo ju je učio da puca, ali je Marina izgubila pištolj u snegu. Pa ipak, sada je iskusila šta je pištolj. Jednom kada joj roditelji nisu bili kod kuće, Marina i jedan njen drug su uzeli Daničin pištolj, koji je bio pokraj njenog kreveta, i odlučili da igraju ruski rulet. „Prislonio je pištolj na slepoočnicu, povukao oroz i ništa se nije dogodilo“, priseća se Marina. „Ja sam ga prislonila na moju, okinula i ništa se nije dogodilo. Zatim sam uzela pištolj i okinula ka biblioteci, a metak se zario pravo u jednu od knjiga.“ Prema jednoj verziji ove često ponavljane priče, Marina tvrdi da je ta knjiga bila Idiot od Dostojevskog. Nekoliko godina kasnije, predložiće da izvede performans u kome bi igrala ruski rulet, ovog puta sama.

Kad je napunila šesnaest godina, Marina se jedne večeri vraćala kući i dok je čekala lift u prizemlju, začula je korake i teško disanje. Pogledavši naviše, videla je nepoznatog čoveka, koji polako silazi niza stepenice sa šakom u pantalonama. Nije mogla da se odluči da li da beži ili da sačeka lift. No, lift je stigao u pravi čas. Ušla je u kabinu, naglo privukla i zatvorila gvozdena rešetkasta vrata, baš kad je čovek sišao do prizemlja. Lift je bio na pola puta do drugog sprata, kada je ovaj podigao ruku i zaustavio ga. Marina je sada bila potpuno bezbedna u kabini lifta, gledajući naniže u tog čoveka, koji ju je fascinirao, i osetila je izvesnu oholu nadmoć. „Samo me gledaj“, preklinjao je muškarac, masturbirajući unutar svojih pantalona. Sledećeg dana, Marinina majka je došla kući s posla sva zajapurena i besna. To nije bilo ništa neobično; u pola tri po podne Danica se vraćala s posla, a s njom su „stizala i ograničenja“, priseća se Marina. Ali, kada je Danica pozvala policiju i počela histerično da vrišti o nekom perverznjaku, Marina je shvatila da se sigurno i njoj to isto desilo, što joj je bilo veoma zabavno.

Danica je smatrala da su muškarci nehigijenski i da im se ne može verovati. Ovaj stav potkrepljivalo je, a možda i opravdavalo, Vojovo neprestano švalerisanje. Iza svoje stroge spoljašnje maske i gneva, Danica je bila veoma usamljena i krhka, ali Marina u to vreme nije imala mnogo saosećanja za majčinu narav, sve „izobličeniju“ od ljubomore i ogorčenosti. Svađe između Marininih roditelja bile su neprestane i nasilne. Jednom prilikom, Danica ju je usred noći probudila i koristila je kao živi štit da je Vojo ne bi pretukao. Još jedna pogubna svađa desila se nakon proslave jedne od njihovih godišnjica braka. Odmah nakon obeda, Vojo je načinio dotad neviđen gest – oprao je sudove, iako su imali služavku koja je obavljala taj posao. Marina je dobila zadatak da briše sudove. Pošto je Vojo slučajno ispustio na pod jednu od čaša za šampanjac, i ona se razbila, Danica je zaurlala na njega, govoreći da on za njihov brak mari koliko i za tu čašu. Njena tirada je trajala nekoliko minuta, dok je Vojo sve vreme bio neuobičajeno tih i miran. Kada je završila, pokupio je preostalih jedanaest čaša za šampanjac i razbio ih jednu po jednu o pod, govoreći: „Neću ovo da slušam još jedanaest puta“.

Tek što je Marina zakoračila u tinejdžersko doba, pronašla je pripremljena dokumenta o razvodu svojih roditelja, ostavljena između čaršava naslaganih u ormanu. Prošlo je izvesno vreme dok nisu počeli da žive odvojeno, a u tom intervalu im Marina nikad nije rekla da zna njihovu tajnu. Ksenija je verovala da Danica i Vojo odlažu rastanak prvenstveno da ne bi povredili Marinu, pošto je bila u ranjivom uzrastu. Nakon poslednje epske svađe njenih roditelja 1961, kada je Marina imala petnaest godina, Vojo je usred noći ušao u njenu sobu i saopštio joj da odlazi.

Pretnje samoubistvom i odbrana ateljea

Jednom prilikom, Marina se ušunjala u amfiteatar pred kraj očevog predavanja, nadajući se da je niko neće primetiti, ali baš u tom trenutku njen otac je uperio prst ka njoj i gromko najavio: „To je moja kćerka“. Svi studenti su se okrenuli ka njoj i ugledavši je, prasnuli u smeh – što je bilo ostvarenje njenih najgorih noćnih mora o pojavljivanju u javnosti.

Plačući, istrčala je iz amfiteatra, ne poimajući zašto joj se svi smeju. Pravi razlog je saznala tek posle više decenija, od Gorana Đorđevića, jednog od studenata koji su tog dana bili u amfiteatru. Malo pre njenog dolaska, Vojo je bio zanet opisivanjem različitih ratnih ozleda: „Parče granate raznelo mi je jedno mudo“, objašnjavao je. „Mislio sam da je to prava katastrofa. Ali, samo da vidite kakvu sam kćerku napravio!“ U tom trenutku, tamnokosa, vitka tinejdžerka Marina ušla je u amfiteatar. Vojova priča o jednom testisu postala je legendarna među beogradskim omladincima, pošto ju je on prepričavao svakoj generaciji kojoj je predavao. Svi su znali za to, osim Marine.

U leto 1963, Danica je poslala kćerku u Pariz, grad koji je smatrala vrhuncem kulture i civilizacije, da bi pohađala intenzivni kurs jezika u Alliance Fran‡aise. Marina je odsela u domu nekih jugoslovenskih diplomata koji su polovinu godine živeli na istom spratu na kojem i porodica Abramović u Makedonskoj 32. Marina se prvi put našla sama, daleko od svog doma i revnosno je pisala majci:

Juče sam otišla na prijem u rezidenciji naše ambasade. Bila su tu i neka deca iz Zagreba koja su došla u posetu, i hor koji je pevao. Svi su bili oduševljeni njime. Takođe sam upoznala Milu i Vladimira – sina i kćerku našeg ambasadora ovde, u Parizu, Viktora Mikovića. Danas ćemo možda ići da gledamo auto-trku Le Mans. Sutra idemo na bazen, koji je vrlo luksuzan? Dobila sam karte za koncert Bahove muzike za orgulje iduće nedelje.

Šesnaestogodišnja Marina, po prvi put oslobođena majčinih stega, nije se nimalo neprimereno ponašala. Samo Bah, dani ispunjeni dugim šetnjama (od kojih će dobiti proširene vene, koje će je čitavog života mučiti), popodnevnim izbivanjima po Luvru, sedenjem po kafićima i čitanjem klasika francuske književnosti. Marina je bila oličenje visoke kulture u čijem duhu ju je majka odgajala. Ipak, to pismo ne spominje incident po kojem će Marina pamtiti putovanje: sedela je u Luksemburškom parku i spremala se da pojede bananu. Njena higijenom opsednuta majka ju je učila da banane uvek opere pre nego što ih pojede, pošto dolaze iz Afrike i prenose nepoznate klice. Marina nikad ranije nije videla pisoar i pretpostavila je da je to nekakav javni lavabo. Stoga je prišla i počela da pere bananu u njemu, da bi krajičkom oka primetila kako neki čovek u njega piša. Nije bilo nimalo higijenski, ali je svakako bilo poučno za mladu i nevinu Marinu.

Otprilike godinu dana nakon što je Vojo napustio dom, Marina je videla njega i Vesnu kako se ljube na ulici. Vojo se pravio da nije video svoju kćerku, mada su očito primetili jedno drugo. Marina je odjurila kući, histerično plačući. Ksenija se priseća da je „bila neka buka u Marininoj sobi“: Milica je vikala Luki, Ksenijinom mužu, da „spasi Marinu“ – koja je pretila da će skočiti sa svog prozora na trećem spratu. Morali su da pozovu doktora da je smiri. Iako ekstremno, ovo nije bilo atipično ponašanje. Marina je postajala sve teatralnija, buntovnija i melanholičnija. Ne znajući gde da izlije neizmernu energiju, izuzev u neprestanu borbu s tiranijom svoje majke, povukla se u utvrđenje svog ateljea. Jednog dana, da bi ga odbranila od Danice, pokupila je tuce limenki braon imalina i njihov sadržaj razmazala svuda po zidovima. Ovaj prljavi protest je upalio: Danica je ušla da vidi šta se dešava u kćerkinom ateljeu, a onda se okrenula, prestravljena, užasnuto zalupivši vrata, i ostavila Marinu na miru.

Frustriranost sopstvenom nesposobnošću

Abramovićeva je 1965. položila prijemne ispite na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu i počela studije u kitnjastoj beloj zgradi blizu stare kalemegdanske tvrđave iznad reke Save. Slikarstvo je bilo obavezni predmet na Akademiji, što je Marini odgovaralo.

Slikala je radikalne motive, ali tradicionalnim stilom koji priliči Akademiji. Fascinirale su je automobilske nesreće, te je sakupljala fotografije i tekstove iz novina kao pripremni materijal. Takođe je koristila očeve veze u policiji da sazna za ozbiljnije sudare i trčala na lice mesta da napravi skice i fotografije. Marina je bila potpuno obuzeta narativom sudara, njegovom nasilnošću i momentalnošću, ali je bila ujedno frustrirana sopstvenom nesposobnošću da sve to prevede u svoje slike. Tokom prve godine na akademiji, izlagala je slike sudara kamiona u Domu sindikata i u galeriji Doma omladine. Izlagala je i druge slike – verovatno mrtve prirode i pejzaže a ne saobraćane nezgode – na Oktobarskom salonu, godišnjoj smotri akademskih slikara.

Dok je Marina nastojala da se probije u žižu javnosti, Velimir je pokušavao da se iz iste povuče, nakon kratkog trenutka slave. Njegov talenat za poeziju bio je očigledan još od detinjstva. Jedan njegov stih, nalik zen-mudrosti, koji je Marina oduvek volela, glasi: „izgradnja ambisa pod mostom posao je najvećih zidara“. Kad je napunio petnaest godina, NOLIT je objavio njegovu zbirku pesama, EMSEP i tim povodom su ga intervjuisali za televiziju. Velimir je mrzeo pažnju i očekivanja koja su bila posledica takvog javnog predstavljanja njegovog talenta, i odlučio je da nikad neće biti javna ličnost. „Izađete li pred publiku, publika vama diriguje“, kaže Velimir. „Ili, ako vi dirigujete publici i potpuno joj se posvetite, vi više niste vi.“ Kontrast u odnosu na Marininu tek pobuđenu borbu da zadobije priznanje javnosti – i kasnije, borbu za obavljanje neke vrste javne službe posredstvom svoje umetnosti – nije mogao biti veći. Između njih je već postojala komplementarna bratskosestrinska dinamika, koja je uspostavljena veoma rano i nikad se nije promenila: Marina je bila nervozno hiperaktivna, opsesivno produktivna i uvek čeznula da bude javno priznata; Velimir je drage volje na sebe preuzeo oprečnu ulogu ležernosti, samotne kontemplacije, i zauzeo stav poražene spokojnosti.

Dok je bila na Akademiji, Abramovićeva je, pored saobraćajnih nesreća, slikala kvrgave aktove i melanholične portrete i većinu radova potpisivala upadljivo krupnim slovima „Marina“ – baš onako kako je njen idol Pikaso potpisivao svoja platna. Međutim, prvi put će se neka smelija ideja u nekom njenom delu pojaviti na malenoj slici Tri tajne iz 1965, njenom najranijem delu – i jedinoj slici – koju će Marina nakon više decenija iskopati iz svog arhiva i prikazati u jednoj monografiji. Ova slika prikazuje tri komada tkanine – crveni, zeleni i beli – prebačena preko tri tajanstvena predmeta. Pravo otkrivanje ovog platna dogodilo se tek 1980, kada ga je Abramovićeva predstavila zajedno sa skulpturom koja je reprodukovala sliku što je vernije bilo moguće, prenoseći je u tri dimenzije: tri prava komada platna, istih boja, obmotana oko tri stvarna, oku nedokučiva predmeta.

Portret svoje prijateljice Evgenije Demnievske, koji je Marina naslikala 1968, prikazuje je sa žutom maramom, bolešljivog bledog lica zgrčenog u izrazu sumorne egzistencijalne produhovljenosti, namrgođenih očiju što prkosno odvraćaju pogled od nas. Uprkos grčevitim ekspresionističkim naporima Abramovićeve, primetnim na njenim slikama, i njenom rastućem interesovanju za telo kao umetnički motiv, još uvek je tragala za načinom kojim će moći da izrazi svoju harizmu i moć.

Džejms Vestkot

prethodni nastavak;     Sledeći nastavak

Danas online

  Marina Abramović, performas, Umetnost