Грудвица мексичке земље

Историја памти 28. мај 1672. као дан којим је почео Трећи англо-холандски рат. Хроничари портретишу тај дан овако: Холандска флота је изронила на јарком јутарњем сунцу из сумаглице која се простирала изнад мора и убрзо отворила ватру из својих топова на бродове укотвљене у саутволдском заливу. Рат који је вођен зарад отимачине и економске добити потрајао је извесно време али никада није разјашњено која је од земаља учесница изашла као победница, међутим, пратећи даље хроничарске списе, ова битка се узима као почетак краја холандске моћи, мада је, у поређењу са величином битке, како се то илуструје, померање снага било неприметно, док је енглеска влада, у дипломатској изолованости добрано понижена холандским нападом, упркос томе што је у том моменту изгледало да су Енглези у потпуном недостатку стратегије и на ивици да распусте своју морнаричку управу, можда су онда само захваљујући ондашњој игри ветрова и таласа, за дуги низ година после тога истрајавали као неприкосновена сила на мору.

Можда је чудо само дете метежа. И то дете нас, некада узнемирујућом лакоћом, сећа на оно шта уствари јесмо. Но, нико не зна када ће се чудо појавити упркос томе што се оно ишчекује. Али нека то ишчекивано чудо не буде непријатно.

Много година пре Трећег англо-холандског рата, почетком 16-тог века на територију данашњег Мексика долазе Шпанци, предвођени авантуристом, истраживачем и конквистадором Ернаном Кортесом који је дошао у пратњи од око 500 војника (негде у литератури наводе да их је било само 400) и стотинак морнара. Још се уз њега нашло 16 коња и неколико топова. Посада се искрцала на обали полуострва Јукантан, тада делу Мезоамерике под цивилизацијом Маја. Оно што су Шпанци могли да виде бесумње је за њих било изненађујуће.

Навикнути на своје жуто-смеђе градове и иста таква брда Шпанци мора да су открили прави рај. Неки од од њихових ратника-путописаца бележе: У већим мајанским насељима су предивне степенасте пирамиде, храмови-пирамиде, палате, колибе са кровом од плетеног прућа, грађевине чији су зидови били осликани, необични ниски рељефи, скулптуре, једну архитектура чији је осећај за детаљ био импозантан.

Бернар Дијаз дел Кастиљо је такође један од ратника-хроничара који је у својим записима забележио нешто од лепота које су затекли у Новом свету. Дел Кастиљо је при првом сусрету са астечким градом Теноћтитланом, у то време једном од највећих градова на свету са приближно 200.000 станивника, прибележио: Гледајући ове величанствене призоре нисмо могли ништа да кажемо. Нисмо били у стању ни да са сигурношћу одредимо да ли је оно што се видимо пред нама стварност или сан…

На месту некадашњег Теноћтитлана данас је мултимилионски град Мексико, а баш на оном месту где је био стари град данас је у Мексику железнички парк и окретница возова, такође и неке друге четврти. Скоро ништа од дел Кастиљових описа се не може видети, нестао је ондашњи рај у заједно са људима чије су очи виделе зелене баште и беле грађевине што су се уздизале изнад плавог језера које је било окружено високим планинама. И читав стари град је био на острву које је било на језеру, језеру Тешкоко. Дел Кастиљо пише даље: На самој обали језера извијале су се масивне грађевине којих је унутар острва било још више. Језеро је врвело од кануа док су на путевима изнад воде, који су острво везали са копном на правилним растојањима, постављени покретни мостови. Стајали смо испред тако великог града Мексика… а нас није било чак ни четири стотине војника. Али ни Кортес нити његови војници нису дошли овде као туристи, знају они да се не живи од лепоте, дошли су овде тражећи благо. Астечко царство, и околни народи, ће се држати још мало.

Астеке су, кажу, напустили њихови богови. Амерички археолог који је проучавао Астеке и Маје, Џорж Вејлант, наводи којим редом су Астеци доживљавали кобне сигнале о властитој пропасти. Један за другим појављивали су се знакови који су јасно указивали на несреће које им предстоје. Током целе једне године стубови ватре указивали су се из дана у дан тачно у поноћ, прво зло. Други и трећи знак било је уништење два храма, један је изгорео у изненадном пожару а други је запалила муња која је севнула а после ње се није чуо гром. Четврти знак била је комета која је одједном пролетела усред дана, док су пети Астеци видили у великим таласима који су се изненада појавили на површини језера Тешкоко. Шести знак је унео велики страх, шести знак је био непознати женски глас који је изненада завапио: Децо моја, изгубљени смо.

Тешко је неверовати, након што видимо начине на које су Астеци тумачили природне појаве, или приказе властите маште, да оне у њима нису изазивале гнусну слутњу и ужас. Вејлант пише да су се током неколико узастопних година појављивала и бројна чудовишта која су Астеци изводили пред свог поглавицу само да би она нестала чим би их угледао. Можда најупечатљивији од свих злосретних знакова била је птица коју су уловили индијански ловци. На глави ове птице било је једно огледало у коме су се видела небеса. Када је у ово огледало погледао врховни поглавица Монтезума, девети и један од последњих астечких поглавица, угледао је гомилу наоружаних људи. По његовом наређењу доведени су највећи пророци у царству да сами виде огледало и растумаче оно што виде, али птица је одлетела. Астећи ће ускоро почети да се боре са малобројним непријатељима за које су испрва поверовали да припадају натприродним бићима.

Њихов начин вођења рата био је далеко иза европских непријатеља. Срачунати и хладнокрвни Европљани који се поводе искључиво материјалним разлозима упуштају се у сукоб са цивилизацијом која рат доживљава као врсту обреда и у боју наступа у том духу. Против дисциплиноване, добро обучене шпанске војске опремљене мускетама, топовима, самострелима, ратницима на коњима, челичним мачевима и за Астеке још једна у низу страшних новина – крволочним мастифима који су дошли на шпанским бродовима – индијанска крајње проста тактика масовног напада практично је имала врло мало учинка.  У техничком смислу развијено европско оружје је наметало услове у којима су вођене битке. Уз све то освајаче је задесила још једна срећна околност јер управо када су Кортесови људи крајем лета стигли у Мексико Астеци су се већ прихватили да жању летину од које је зависио њихов опстанак и већ на тај начин били спречени да са више озбиљности учествују у, показаће се, кобним окршајима.

Није само техника, и у ширем смислу организација коју су освајачи понели из Старог света у Нови допринела лаком освајању, већ су се као савезници Шпанаца појавиле појавила и заразна обољења. Индијанце је почела спутавати  грозница, велике и мале богиње и друге болести – свака од њих потпуно непозната и на коју староседеоци нису успевали да развију природан имунитет услед чега су страдали у огромном броју. Како Индијанци нису имали централизовану политичку управу долазило је до бројних издаја међу припадницима различитих племена. Неки народи, као Тлашкаланци, покушали су да се супротставе Кортесовим војницима упуштајући се с њима у отоврену битку. Чим су их Шпанци поразили Тлашкаланци су им пришли и постали, како Вејлант каже, најодањи следбеници. Велики број народа попут Тотонака дочекао је освајаче са добродошлицом јер су у њима видели некога ко може покренути побуну против до тада недодирљивих моћника, сматрају неки историчари, неки ће Шпанцима притећи у помоћ када уморни и десетковани буди дубоко у повлачењу и тако умогоме помоћи каснију властиту колонизацију и пропаст.

за П.У.Л.С.Е / Огњен Петровић

  Istorija, Ognjen