Прост и филозофски хедонизам – Наше доба је доба притајеног фашизма, јер моћ је свуда а не само у идеолошким апаратима државе, бележи Мишел Онфре у свом филозофском бестселеру „Атеолошка расправа“ (Рад 2005, Танеси 2012). А ти „микрофашизми, те микромоћи, позивају на микроотпоре где год се појаве“. Стога тај провокативни француски филозоф бира позицију отпора према свакој врсти идеологије, а као своју интимну граматику користи појмове атеизам, хедонизам, анархизам, антикомунистичка левица…

Одрастао у Нормандији, у скромној радничкој породици, Мишел Онфре (1959, Аржантан) свој први рукопис „Стомак филозофа“ објављује 1989. Одмах креће серија успеха са насловима „Вајање себе“, „Политика побуњеника“, „Моћ постојања“(Рад 2007), „Гурмански ум“ (Градац 2002), „Сумрак идола – фројдовске афабулације“ који му доносе филозофску и медијску славу. Свом литерарном багажу од преко 60 наслова, прошле године додао је три нова. Овај разговор вођен је ексклузивно за „Политику“ путем мејла, а повод је „Кратак преглед хедонизма“, један од нових наслова у којем Онфре преиспитује стари постулат своје филозофије.

Проблем је што тај појам носи негативну конотацију, каже Онфре. Под хедонизмом људи често подразумевају себична задовољства. Постоји „прост” хедонизам везан за банална уживања, који не мари за пристојност. Не видим хедонизам на тај начин. С друге стране постоји филозофски хедонизам који тражи одговор на питање: пошто ћемо умрети, а живот је кратак чак и ако дуго живимо, шта треба да учинимо од живота? Па да пружамо задовољство. И себи и другима.

Радо цитирате реченицу француског мислиоца Де Шамфора:

Уживај и пружи другом уживање, а да при томе не повредиш ни себе ни другога.

Чим се спомене реч задовољство, људи одмах помисле да је реч о њиховом личном уживању. А треба бринути о уживању другог, пружати задовољство и срећу људима које срећемо, макар неком ситницом, стално.

.

Кажете да треба тражити задовољство, избегавати непријатности и унапред правити рачуницу могућих последица.

На пример, ви и ја смо на вечери. Пијемо вино, затим шампањац, па бело вино, па црно. Задовољство је тренутно, јер сутрадан ћемо имати главобољу. Да ли то задовољство треба платити непријатношћу? Пример је баналан али…

.

Кажете да задовољства и жеље треба дисциплиновати, „дресирати”. Како појмови уживање и дресирање иду заједно?

У прошлости су нас други обликовали. До двадесете године ми смо производ васпитања родитеља, средине, епохе. Ипак, временом можемо поново да пронађемо своје жеље, изнова упознамо и прихватимо своје тело, жеље, страсти. Треба сами себе да дресирамо након што су нас дресирали други.

.

Што се друштвене сфере тиче, који би био концепт хедонизма кад говоримо о проблемима незапосленог радника у Србији или Француској?

Кад сам објавио своју прву књигу „Стомак филозофа”, људи су мислили да се мој хедонизам заснива на цигарама, вискију и скупом вину. Није тако. Хедонизам понекад лежи у чаши свеже воде у правом тренутку. Тад је уживање много веће него у испијању скупог вина с имбецилом.

Не постоји само лични, већ и политички хедонизам. Живимо у политичким обрасцима. И из политичких разлога тежим хедонизму.

.

Хедонизам се везује за „сади овде”. Да ли је хедонистичка политика помало утопијска идеја?

Не. Основна идеја хедонизма јесте да живот не буде повод за патњу. Живот не сме да се сведе на рутину кућа–посао, рано устајање, вожњу јавним превозом, на послу контакт са непријатним људима, хладан оброк у пластичној посуди, а код куће безвољна жена или муж који испија пиво. То није живот, већ преживљавање. Основ политичког хедонизма чини жеља за нечим бољим.

.

Објавили сте обимну студију „Поредак слободе, филозофски живот Албера Камија”. Много тога вас везује за Камија?

Не подносим неправду, а Ками је жртва једне велике неправде. У Француској се о њему говори као о мислиоцу који није разумевао друге филозофе и који се изучава у средњој школи. Све су то коментари Сартра и његових следбеника. Многи кажу: „Ками је био за француски Алжир”. Али Ками никад није бранио француски Алжир. Хтео сам да „одбраним” Камија тиме што ћу написати књигу о његовим политичким ставовима. Он је био анархиста, што и ја покушавам да будем.

.

Кажете да је и атеиста. Као и ви…

А његов отац је радио на пољу – као и мој, мајка је била чистачица – а моја домаћица. Нисам се до те мере идентификовао с њим да погинем у саобраћајној несрећи, али има времена… Ками је представљао покрет анархистичког и слободоумног социјализма. Стога га је уништио покрет бољшевичког социјализма чији је представник Сартр. Сартр је изрекао ужасне лажи о Камију. Због њега људи мисле да је Ками бранио Алжирски рат, правдао мучења, био на страни француске војске итд.

.

Желите да разобличите лажи о Камију, али и мит о Сартру као највећем мислиоцу свог доба?

Мој циљ је био да напишем књигу о Камијевом политичком деловању. У бројним списима Ками хвали шпанске анархисте, Бакуњина, Француску револуцију… Недоследно је приписати му социјалдемократска политичка убеђења. Хтео сам да, на пољу политике, спасем Камијеву укаљану част. Прво сам прочитао сва његова дела, затим његову комплетну преписку и биографије о њему, и укрстио информације: Ками је од почетка до краја беспрекоран! Исправан, префињен, доследан, частан.

.

Мислите ли да постоје савршени људи?

Постоје. Да сам у његовом животу пронашао нешто што није савршено, то бих написао, мада је понекад и грешио. При том самхтео да Сартра оставим по страни, али он је преплавио књижевни свет тог доба, а све лажи везане за Камија ширио је управо Сартр.У „Речима” Сартр каже: „Желим да будем славан и учинићу све да то постигнем.” И чинио је све: лагао и фабриковао легенду коју је Симон де Бовоар промовисала. Касније сам кренуо у детаљно истраживање и дошао до нових информација. Сартр је 1941. писао за колаборационистичке новине, 1944. и даље је писао за њих. Де Бовоар је радила за колаборационистички Радио Виши. Нема доказа за тврдње да је Сартр био у Покрету отпора, али има доказа да су њих двоје радили за колаборационистичке медије.

.

У својим „Записима” из 1957. Ками бележи:„17. октобар. Нобелова награда. Чудновато осећање умораи меланхолије”. После церемоније доделе, Ками ћеизјавити: „Верујем у правду, али између правдеи мајке, бирам мајку”. Овареченица ће, кажете ви, убити Камија…

Свако ко је читао Камија познаје његову борбу против неправде. Та реченица значи: „Ако треба да бирам између правде коју спроводе терористи и моје мајке која би могла умрети због те наводне правде, бирам мајку.” Али, била је то добра прилика за одстрел Камија. Бројни новинари, са тадашњим директором „Монда” на челу, користе прилику да упрљају Камија на пољу на ком је он беспрекоран: у борби за правду. И Симон де Бовоар и сартровци здушно користе прилику.

Ками плаћа због своје правичности, доследности, страсти за истином, због свог талента, добре продаје књига, плаћа због Нобелове награде, због своје лепоте, младости, успеха код жена, плаћа и зато што је син сиромаха који је сопственом заслугом ушао у свет париске елите.

.

Не могу а да се не вратим на лични план. После свих полемика које су вођенеоко вашег имена, да ли и ви плаћате?

Да, зато што не припадам ниједном филозофском ни политичком кругу, што волим живот без ауторитета, што бирам правду. А што се тиче (не)правде, мислим да је Сократ у праву кад каже да је боље трпети неправду него чинити је…

  Društvo, Filozofija, Mišel Onfre