Сирија – квадратура круга – Тешко је данас замислити неку државу, величине Сирије да је изазвала овакав степен учешћа и заинтересованости других држава,  које имају висок степен самосталног вођења спољне политике. Русија, САД, ЕУ, Израел, Иран, Турска, Саудијска Арабија. Све ове земље су на многе начине уплетене у Сиријска ратна дешавања, не само на нивоу политичких ставова и изјава. Оно што се намеће као питање, како једна таква држава може имати толики значај и друго значај и тежина самог Асада за сва последња дешавања. Од куд таква нетрпељивост према једном режиму у Дамаску и самом Асаду који влада са доста мањкавости али са обзиром на регион у коме се налази сама Сирија  и стања људских права у овом региону, готово па је владар са великим демократским потенцијалом и кредибилитетом. Чиме смета Асадов режим да је Запад готово спреман да јавно и отворено подржи ИД ( убијање новинара пред камерама, трговина женама, силовања) само да се скине актуелни режим. Саме јавне изјаве званичника Саудијске Aрабије да ће војно интервенисати, уколико Асад у сопственој земљи буде побјеђивао против ИД. Можда је и први пут сама јавност на Западу збуњена држањем и понашањем властитих лидера. Они (лидери са Запада) су  против Асада и Исламске државе тако да је једино рјешење наставак овог крвопролића док још има људских бића у Сирији. А онда за неколико година овог бруталног рата, побуњенике са мјестом боравка Лондон сити пребацити  у слободну  Сирију.

Интересантан је положај  самог Ирака у овој кризи који и ако му ИД узима и контролише значајне ресурсе и дијелове територије није у позицији и могућности као самостална држава да јавно и потпуно уђе у коалицију са Асадовим снагама у заједничку борбу против непријатеља који га овако угрожава. Мислим да је ово преседан и апсурд  незапамћен у модерној историји. Него да кренемо редом, Саудијска Арабија као један од великих финансијера ИД у овом рату има више интереса. Економски интерес је изградња гасоводa који би могао да  води кроз Јордан, Сирију до Средоземног мора и повезује Саудијску Aрабију и Катар. Саудијска Aрабија већ има значајну финансијску моћ првенствено оличену кроз нафтне ресурсе и њен извоз као и велики утицај на само креирање цијене нафте, међутим са суштинским уништавањем сиријске државе она стиче и већу економску и политичку моћ. Појављује се и проблем разликовања економске и финансијске моћи овдје оличене кроз нафтне ресурсе па ћемо се дотаћи и тога. Економска моћ претпоставља величину, бројност становништва, ресурсе, стратешки положај и могућност утицаја овим елементима на укупне економске односе са другим државама. Једноставније речено економска снага говори о великој потенцијалној моћи понуде сировина и робе као и тражње за истом. Швајцарска има финансијску моћ али ако немате потребе за новчаним средствима или имате друге изворе средстава,  Швајцарска вам као земља није толико битна у економском, политичком  смислу. С друге стране Русија је  и у вријеме Јељцина без обзира на финансијски колапс, сматрана као велики економски потенцијал, чиме год да се бавите могли бисте наћи рачуницу да имате економске односе са Русијом. Саудијска Арабија је данас финансијски веома моћна земља, њена финансијка моћ превазилази територију саме државе и владајућа породица у овој монархији има велике политичке амбиције. Данас Саудијска Арабија може да купи послушност одређених земаља али не може трајно економски да их веже за себе као што то ЕУ ради са источном Европом. Финанасијска куповина траје до када има прилива новца или како то народ каже „колико пара толико и музике“. С друге стране сама монархија  је геостратешки јако стијешњена земља, тако  са једне стране има снажни и непријатељски настројени Иран а са друге  велике земље као  Судан и Египат. Једини пут којим може повећати свој економски и политички  значај јесте Јордан и Сирија а у неком будућем времену ће учествовати у подјели Ирака и узети дио Ирака који сада тако „грчевито брани“ ИД од ирачке владе и САД. Поред тога Саудијска Арабија има још један производ а то је један одређени облик ислама који снажно спонзорише у многим земљама. Са контролом над Јорданом, Сиријом, дијелом Ирака, монархија би постала велики економски и политички играч на Блиском истоку и шире. Турска има сличну позицију, њу ограничава Русија, ЕУ, Иран а садашња новоосманска политика самог Ердогана  упућује на Египат а пут до Египта води опет преко Сирије. Отуд и значајан степен сарадње између Турске и Саудијске Арабије у Сиријском рату и ако постоје различити, политички, економски а и вјерски циљеви. Сама Турска такође покушава да извози сопствени ислам и да се представи као једини прави заштитник ислама. Уништење Сирије би Иран потпуно избацило са Блиског истока а у политичком смислу  би био потпуно маргинализован. Слиједећи рат би био на његовим границама, зато и оваква снажна подршка Ирана самом Асаду и поред религијских различитости између иранских мула и владајуће породице Алавита и  доказане секуларности саме владе у Дамаску.

Овдје се појављује и загонетност држања самог Израела. На први поглед би изгледало да Израелу  одговарао останак на власти самог Асада са обзиром све лошије односе са Турском  у посљедње вријеме и традицијонално лоше односе са Саудијском Арабијом. Међутим, Израел данас само Иран види као трајног, упорног и непоколебљивог непријатеља израелске државе. Са Сиријом као преговарачким улогом у будућности могао би лако трајно присвојити Голанску висораван а кроз трговину са ресурсима и територијом Сирије те диобом колача тражити и трајно  признање сопственог постојања. Не треба заборавити и једну врсту зависности Саудијске Арабије од САД, њене војне заштите и пријатељских односа са свим владама САД. Много новца Саудијска Арабија улаже у САД, купује дугорочне обвезнице ФЕД-а, акције компанија и на многе начине финансира америчку економију. С друге стране лако се може десити, да неко  самостално дјеловање Саудијске Арабије  против интереса САД, ову доведе до губитка саме земље а и свог стеченог новца . Не би САД било тешко да тероризам повеже са породицом Суад, узме им новац који се прогласи као новац за финансирање тероризма а који се  и онако већином  налази у САД. То је и један од разлога што Израел улази у коалицију заједно са Саудисјком Арабијом у сиријском рату.

Aко је улога самог Израела јако невидљива због постојећег јавног непријатељства ових држава. САД са треће стране зна да са нестанком Сирије нестаје руски и ирански утицај а неко треба да заузме то упражњено мјесто. САД жели преко Сирије још већи утицај и присуство на Блиском истоку. Са марионетском владом у Сирији имао би још боље присуство нафтним и гасним резервама а његов утицај на политике Турске и Саудисјке Арабије би још додатно порастао.  Русија у Сирији види једну земљу окружену непријатељима али чија лука на Средоземном мору данас много значи Руској федерацији. Да будемо потпуно јасни само ту луку за ратне бродове у Средоземном мору имају. Економски и војно Сирија је упитна за Русију, ширење било каквог утицаја из Сирије за Руску федерацију  је немогуће. Њена политика у сиријској кризи је нужно  дефанзивна. Отуд и много одуголовачења од стране Руске федерације да се озбиљније укључи у овај рат. Дефанзивни  значај представља спријечавање нафтне и гасне руте преко сиријске територије без сопственог утицаја на њих. Друго са одустајањем од Сирије дошло би до потпуног истискивања руског утицаја на овом дијелу свијета а преко њега на смањење  утицаја на Иран и великим дијелом  и на сам  афрички континент, поред самог кредибилитета земље која олако отписује пријатељске државе. Сама Сирија кроз своју историју је била трајни окружена непријатељским снагама. Увијек се борећи за сопствену постојање и независност је тражила пријатеље у државама које  нису могле значајно угрозити њен суверенитет као што су Русија и Иран. Иран и данас и ако снажно војно помаже Асада не тражи веће религијско присуство у сиријском друштву, дубоко свјестан да би такав став могао трајно да ослаби саму моћ сиријске државности и слободарског духа који је стварала годинама. Не заборавимо да је Сирија била оличење вјерске толеранције и многих слобода које су биле истиснуте из земаља њеног окружења, присутне биле само у некадашњем Ираку. И долазимо до последњег питања, може ли Сиријска држава постати демократска и остати јединствена на начин како то заговарају неки интелектуалци са Запада. Можда је чврстом руком вођена сиријска држава  била  гарант стабилности и опстанка ове државе у оваквом непријатељском и стратешком окружењу, њене државотворости,  друштва са културом различитости и надасве познате вјерске толеранције. Јели Асад само једна историјска фигура која је овој земљи увијек била потребна а само се данас зове Башар ал Асад?!

за P.U.L.S.E: Славенко Кисић

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Politika, Sirija, Славенко Кисић