“Reći ću ti ovako: svaka osoba na svetu je suštinski sama.”

Pitanja o smislu pojavljuju se periodično u životu, ali ona svakodnevna egzistencijalna pitanja čine da budu potisnuta sve do trenutka dok se zaista ne izgubi smisao. Dok se ne pojavi ta samoća o kojoj govori čuveni psihoterapeut Irvin Jalom u knjizi “Smisao života – Priče o psihoterapiji”. Postoji li definicija smisla života? I je li ona ista za svakoga od nas?

Značenje života je ono za čim tragaju ne samo pacijenti počasnog profesora na Stanfordu već je to tema koja je proganjala i njega, terorisala ga, kako sam kaže. Zbog čega je živeo, da li je ono za čim je čitavog života žudeo i težio i ono što je postigao bilo ono što je dalo pravi smisao njegovom životu? Šta kad se ne poklope te dve stvari, ono što živimo i ono što smo propustili, i da li je gledanje u smrt u stvari način da pronađemo smisao u sadašnjosti?

Da li je besmisleno razmišljati o tome šta čini esenciju našeg života u ranim godinama, kada ne znamo da li je to za čime jurimo isto ono što nas proganja ili još besmislenije u godinama kada je prekasno menjati bilo šta? Jalom, svestan svoje smrtnosti i sumirajući sopstveni život kroz svakog pacijenta koji pokreće u njemu ona iskonska pitanja, kaže da ga to ne sprečava da živi. Svaki razgovor sa njim je — terapija. Pa i čitanje knjige.

“Sumrak. Možda umirem. Nejasni obrisi okružuju moj krevet: monitori za rad srca, boce sa kiseonikom, infuzije koje lagano kaplju, mnoštvo plastičnih cevčica — prethodnice smrti. Spuštam kapke i plovim u mrak”, otkriva svoj mračni san vremešni Irvin Jalom u Smislu života. Ali uspeva da pobegne iz bolnice, od smrti, u zabavni park gde se nekad igrao.

Preplitanje početka i kraja života u tom snu obeležava susret sa figurom koju vidi u masi i maše joj iz dna duše. “Mama, mama”, vapi Jalom dok ispunjava svoju želju da se vozi na vagončiću u Kući strave. “Mama, kakav sam bio?” Njegova mama je u tom trenutku već deset godina “tri metra pod zemljom”.

Mori ga misao zašto maše mami u snu, kad je prestao to da radi još kao dečak.

“Zašto bih joj mahao sad, kad godinu za godinom živim s njom u neprekidnom neprijateljstvu? Bila je uobražena, autoritarna, nametljiva, sumnjičava, osvetoljubiva, izuzetno tvrdoglava, i teška neznalica, iako inteligentna…

Ne sećam se da sam ikada, ijednom, podelio s njom neki topao trenutak. Nijednom se nisam ponosio njome, niti sam ikada pomislio kako mi je drago što je ona moja mama. Voleo sam svoju tetku Hanu, a moje obožavanje kod mame je izazivalo napade ljubomorne histerije prema zaovi. Velika misterija mog detinjstva bila je kako li je tata podnosi.

Pa zašto sam mahao? I zašto sam na samom kraju svog života pitao ‘kakav sam bio, mama’. Da li je moguće — a ta mogućnost me zapanjuje, da sam čitav život provodio sa ovom kukavnom ženom kao svojom glavnom publikom? Celoga života sam čeznuo da pobegnem, da se izbavim iz svoje prošlosti, celoga života sam stremio ka oslobođenju i ličnom razvoju. Da li je moguće da nisam pobegao ni od prošlosti, a ni od majke?”

Ironično, Jalom je više od svega želeo da uspe pišući knjige, koje njegova majka nije mogla da čita, čak ni u staračkom domu. Bila je previše slabovida ali i slabog obrazovanja. Čak je i tako veliki poznavalac ljudske duše neuspešno pokušavao da se oslobodi onoga što ga je mučilo još iz prošlosti.

“Kako je čudno što neki ljudi nisu vezani za svoje majke — niti im telefoniraju, niti ih posećuju, niti ih sanjaju, a kamoli da toliko često misle na njih! Za razliku od tih drugova, ja moram da iščistim svoju majku iz glave više puta na dan, i čak i sada, deset godina nakon njene smrti, često refleksno posežem za telefonom da je pozovem…

Na intelektualnom nivou mi je sve jasno. Objašnjavam svojim klijentima da zlostavljana deca često teško mogu da se otrgnu od svojih disfunkcionalnih porodica, dok se deca dobrih i brižnih roditelja odvoje lakše i sa znatno manje konflikata.”

“Mi smo stvorenja koja tragaju za smislom, koja moraju da se nose sa neprijatnostima što su privedena u univerzum koji sam po sebi nema nikakvog smisla.” A potom da bismo izbegli nihilizam, objasnio sam, moramo da se bacimo na dvostruki zadatak.

Prvo, treba da smislimo ili otkrijemo smislen projekat koji je dovoljno snažan da izdrži život. Zatim, moramo se potruditi da zaboravimo čin kojim smo došli do izuma i uverimo sebe da nismo izumeli već otkrili smisleni životni projekat — da posedujemo svoje nezavisno postojanje “tamo napolju”.

Jalom kaže da se neki ljudi kroz život rukovode vizijom osvetoljubivog trijumfa; drugi, ophrvani očajanjem, sanjaju samo o miru, samostalnosti i da su oslobođeni muka; neki posvećuju život uspehu, izobilju, moći, istini; drugi teže da prevaziđu sebe i posvete se nekom cilju ili drugom biću – nekom najmilijem ili nečemu božanskom; a neki pak pronalaze smisao svog života u službi, u samoostvarivanju ili u kreativnom izražavanju.

“Umetnost nam je potrebna, rekao je Niče, da ne bismo propali od istine. Zato sam ceo svoj život, svu maštu i iskustva pretvorio u neku tinjajuću unutrašnju gomilu komposta iz kog, s vremena na vreme, pokušavam da stvorim nešto novo i lepo. Ali moj san govori suprotno. Tvrdi da sam ceo život posvetio potpuno drugom cilju — da se dokažem pred svojom mrtvom mamom.”

Njegovi pionirski radovi doveli su do stvaranja psihoterapijskih grupa podrške obolelima od terminalnih bolesti, umirućima. Bilo je to revolucionarno sedamdesetih godina, i vrlo teško. Ali, Jalom je voleo da radi sa njima jer je tako učio i o sebi. Učio je i od pacijenata jer je od svog profesora naučio da, ako želi da postane mudar, “mora zauvek da ostane učenik”. Prva sa kojom je organizovao i vodio grupu, Paula, kako je zove, naučila ga je da je smrt jedan događaj, deo života, kraj daljih mogućnosti.

“To je neutralan događaj, koji smo naučili da bojimo strahom.”

“Više od smrti, čovek se plaši same izolacije koja je prati. Težimo da kroz život prolazimo udvoje, ali svako od nas mora umreti sam — niko ne može da umre sa nama ili umesto nas. Izbegavanje umirućih od živih prethodi konačnom apsolutnom napuštanju. Izolacija umirućih funkcioniše u dva pravca.

Pacijent izdvaja sebe od živih, kako ne bi uvukao porodicu i prijatelje u svoj užas otkrivajući strahove ili mračne misli. S druge strane, prijatelji se udalje osećajući se bespomoćno, neprijatno, nesigurni šta da kažu ili učine, ne želeći da se previše približe pretpremijeri svoje sopstvene smrti.”

Međutim, Jalom se slaže sa Ničeovim “Antihristom”:

Ko ima ono “zašto” zbog kojeg živi, može se nositi s gotovo bilo kojim “kako”.

Zbog onoga što je učio iz rada sa svojim pacijentima, Jalom je obazrivije iskazivao svoja mišljenja o tuđim verovanjima.

Treba li verovati?

“Oduvek su me zbunjivala religiozna verovanja”, kaže Jalom. “Od kada znam za sebe, smatrao sam sasvim očiglednim da verski sistemi nastaju da bi ljudima pružili utehu i umirili uzburkane ljudske duše.

Jednog dana kad sam imao dvanaest ili trinaest godina i radio u očevoj piljarnici, razgovarao sam o svojoj skeptičnosti u pogledu postojanja Boga sa jednim vojnikom iz Drugog svetskog rata koji se tek vratio iz Evrope sa fronta. Kao odgovor, dao mi je izlomljenu, izbledelu sliku Device Marije i Isusa koju je nosio sa sobom tokom invazije na Normandiju.

“Okreni je”, rekao je. “Pročitaj šta piše na poleđini. Čitaj naglas.”

“U rovovima ne postoje ateisti”, čitao sam.

“Tačno. U rovovima ne postoje ateisti”, ponovio je polako, upirući kažiprstom u mene ritmično na svaku reč. “Bog hrišćana, Bog Jevreja, Bog Kineza, čiji god Bog — ali neki Bog, pobogu! Ne možeš bez njega.”

Grupe za podršku umirućima nisu samo puki pokušaj da se nekome olakša ono kroz šta prolazi. Njegovi studenti ali i pacijenti naučili su jednu lekciju posebno: da se život ne može odgoditi; mora se živeti sada, bez odlaganja do vikenda, do godišnjeg odmora, dok deca ne krenu na fakultet, do bledih godina penzije.

“Ne jednom sam čuo lament: kakva šteta što sam morao da čekam do sada, kada mi je telo izjedeno rakom, da naučim kako se živi.”

Jalom je to učio na više načina. Pauli nikada nije rekao šta oseća iako su postali izuzetni prijatelji, a kasnije je hteo da obnovi prijateljstvo… Dok ovo ili ono… “sve je imalo da sačeka dok ne završim knjigu. Ali ona nije mogla da čeka. Stigla je poruka od dečaka kojem sam zavideo što ima Paulu za majku: “Majka mi je umrla, i siguran sam da bi ona želela da vam javim.”

Svako mora da nađe svoju pesmu, to ga je naučila Paula ispričavši mu priču o kojotu i cvrčku:

“Bio jednom jedan kojot koji je bio preopterećen raznim pritiscima u životu. Oko sebe je video samo mnoštvo svojih gladnih mladunaca, previše lovaca, previše zamki. I tako je jednog dana pobegao, da bi se osamio. Odjednom začu note neke lepe melodije, melodije dobrog života i velikog unutrašnjeg zadovoljstva. Prativši pesmu, došao je do jednog proplanka i ugledao velikog skakavca kako se sunča na šupljempanju i peva.

“Nauči me tvojoj pesmi”, zamoli kojot skakavca. Odgovora nije bilo. Ponovo je zatražio od njega da ga nauči pesmi. Ali skakavac osta nem. Konačno, kada je kojot zapretio da će ga smazati, skakavac pristade i poče da peva milozvučnu pesmu i ponavljao ju je sve dok je kojot nije naučio. Pevušeći novu pesmu, kojot krenu kući svojoj porodici. Najednom, iznad njega proleti jato divljih gusaka i zbuni ga. Kad se sabrao, otvori usta ne bi li još jednom otpevao pesmu, ali shvati da ju je zaboravio.

Okrenu se i vrati do sunčanog proplanka. Ali skakavac je u međuvremenu odbacio svoju ljušturu, ostavivši je na suncu na istom šupljem panju, i odleteo na granu drveta. Kojot nije časiočasa kako bi se postarao da pesmu zauvek sačuva u sebi. U jednom zalogaju proguta skakavčevu ljušturu, misleći da je skakavac i dalje u njoj.

Krenuvši kući, ponovo se zatekao kako ne zna pesmu. Shvatio je da ne može da nauči pesmu ako mu je skakavac u stomaku. Moraće da pusti skakavca i natera ga da ga nauči pesmi. Tada uze nož i zaseče svoj stomak da bi oslobodio skakavca. No, zasekao se preduboko i uginuo.”

Ali snovi o mrtvima, mrtvoj majci, proganjali su ga. “Pomislio sam da je to možda poruka da moj suludi ritam života nije ništa drugo do nevešt pokušaj da ugušim strah od smrti. Zar mi san ne govori da usporim i da se posvetim stvarima od kojih mi je zaista stalo?” Bio je to njegov mit.

“Čudno, razmišljao sam, kako sam čitav život posvetio razumevanju sveta drugih ljudi, sve do Magnolije (jedne pacijentkinje na klinici – prim. aut.) nisam u potpunosti shvatao da su oni od kojih pravimo mit i sami opterećeni mitovima. Očajavaju, oplakuju smrt majke; traže uzvišene duše; i oni se bune protiv života, i možda im je potrebno da sebe osakate da se više ne bi davali.”

Otkako je 1911. godine Frojd prvi put pisao o prvom snu, stvorila se aura misterije oko prvog sna koji klijent ispriča psihoanalitičaru. Frojd je smatrao da je taj prvi san nesofisticiran i izuzetno mnogo otkriva jer su klijenti na početku terapije naivni i još uvek im je spušten gard.

Kasnije tokom terapije, kad je evidentno da je terapeut visokokvalifikovan da tumači snove, tkač snova koji čuči u našem nesvesnom biću postaje obazriv, spreman je za uzbunu i nastoji da potom fabrikuje sve složenije i zamršenije snove. On je otišao tako daleko da izjavi da bi se potpuno tumačenje početnog sna poklopilo sa celokupnom analizom.

“Prvi san u mojoj analizi fiksiran mi je u glavi sa svom svežinom, detaljima i osećanjima dana kada sam ga sanjao mnogo decenija ranije, ukratko pošto sam započeo psihijatrijsku specijalizaciju. Ležim na doktorovom stolu za pregled. Čaršav je prekratak da me potpuno pokrije. Vidim kako mi bolničarka ubada iglu u nogu – u potkolenicu.

Odjednom se čuje neko eksplozivno šištanje šuuuš… Centralnideo mog sna – glasni šuuuš bio mi je odmah jasan. Kao dete patio sam od hronične upale sinusa i svake zime me je majka vodila kod doktora na ispiranje sinusa i inhalaciju. Odvratni su mi bili njegovi požuteli zubi i riblje oči, koje su me gledale kroz rupicu okruglog ogleda pričvršćenog na traku oko glave, kako su ih nosili ORL doktori…

Pomislio sam da su mi i deo mozga isprali zajedno sa gnojem i sekretom. Baš kao što je i Frojd nagovestio, moj prvi san pretpostavio je sloj po sloj godina analitičkog rada: moj strah od javnog nastupa, strah da ne poludim, da mi ne isperu mozak, da ne pretrpim tešku povredu nekog drugog, čvrstog dela tela…”

Da li su ti strahovi bili i strahovi da je živeo kako je želeo?

“Ima jedna anegdota koja kruži o švajcarskom vajaru Albertu Đakometiju. Kada je prilikom saobraćajne nezgode slomio nogu i ležao na ulici čekajući hitnu pomoć, izjavio je: ‘Konačno, konačno mi se nešto dogodilo u životu.’ Potpuno razumem šta je hteo da kaže…

Preko trideset godina predavao sam na Univerzitetu Stanford, živeo sam u istoj kući, gledao kako mi deca idu u istu školu, i nikada se nisam suočio s mračnom stranom života. U porodici nije bilo teških, prevremenih smrti: otac i majka su mi umrli u starosti, sestra je zdrava, nisam izgubio nijednog bliskog prijatelja, a mojih četvoro dece je dobro.

Za mislioca koji je prikupio beneficije od života, takav benigni, zaštićeni način života predstavlja odgovornost. Mnogo puta sam poželeo da avanturistički iskoraknem iz univerzitetske kule od slonovače u neizvesnost realnog sveta… ali nikada to nisam uradio.

Nekada sam potajno zavideo klijentima koji su živeli na ivici što imaju hrabrosti da iz korena menjaju svoje živote, koji se sele, napuštaju posao, prelaze na nova zanimanja, razvode se, kreću iz početka. Pitam se jesam li voajer koji možda prikriveno podstiče svoje klijente da izvedu herojski skok naglavačke umesto mene…”

Ali, radeći na terapiji tuge, priznao je pacijentkinji da se zbog toga fokusirao na svoju smrt. “Često zamišljam kako bi bilo da mi je žena neizlečivo bolesna, i svaki put me to ispunjava neopisivom tugom. Svi znaci starenja govore mi da sam na putu ka kraju svog života.”

“Naravno, postoje blagotvorna dejstva razmišljanja o smrti; razumem da iako nas činjenica smrti uništava, ideja smrti može da nas spase. Ovo je drevna mudrost; iz tog razloga su monasi vekovima čuvali lobanje u svojim ćelijama, i zato je Montenj savetovao da treba živeti u sobi sa pogledom na groblje. Moja svest o smrti odavno mi je služila da vitalizujemsvoj život, pomažući mi da trivijalizujem ono što je trivijalno i da cenim ono što je zaista dragoceno.

Da, znao sam ove stvari intelektualno, ali sam isto tako znao da ne mogu da živim konstantno izložen belom usijanju terora smrti.”

Treba li tako brutalno gledati u smrt? Treba li tako brutalno ićiu susret onome čega se najviše plaši svako smrtno biće?

“Imam jednu predrasudu koja snažno utiče na moj terapeutski pristup: nikada nisam smatrao da svesnost dovodi do ludila ili da negiranje dovodi do razuma. Negiranje odavno smatram neprijateljem i suprotstavljam mu se kad god je to moguće.

Iako iskrena konfrontacija sa čovekovom egzistencijalnom situacijom može izazvati strah i drhtanje, na kraju ipak dovodi do ozdravljenja i obogaćuje nas. Moj psihoterapeutski pristup je tako sažet u komentaru Tomasa Hardija: Ako postoji put u bolje, on nameće potpuni uvod u najgore.”

Jalom kaže da su svi veliki književnici bili pomalo i terapeuti. On podseća na Dikensov roman Božićna priča. Skrudžova promena dolazi kada se suočava sa svojom smrću. Tolstojev Pjer u Ratu i miru menja se kada gleda petoricu ljudi kako pred njim bivaju streljani, a on u poslednjem trenutku dobije pomilovanje. On tada počinje da ceni život. Još upečatljiviji je Tolstojev Ivan Iljič, bezdušni birokrata čija agonija, dok leži bolestan od raka, postaje lakša zahvaljujući neverovatnom otkriću: “umirem ovako teško jer sam tako loše živeo”.

Naravno, suočavanje sa sopstvenom smrću je najsnažnije stanje granične svesti, ali postoje još mnoga takva stanja – ozbiljna bolest ili povreda, razvod, neuspeh u karijeri, životne prekretnice, i naravno strašan doživljaj smrti “bolje polovine”. Bar jedna trećina ožalošćenih supružnika, kako kaže Jalom, ima veću svest o svojoj ličnoj smrtnosti posle partnerove smrti, a ta svest je zauzvrat u velikoj meri bila povezana sa porastom ličnog razvoja.

Krivica koja se javlja zbog smrti voljene osobe je nekad način da se negira smrt, a iz osećaja da smo nešto mogli drugačije da uradimo proizilazi da smrt nije neminovna, da je moguće izbeći je, da svaki pojedinac nije bačen usamljeno u svoje postojanje. Pa i mi sami. Još strašnije…

“smrt druge osobe suočava nas sa našom sopstvenom smrću. Je li to dobro? Treba li takvo suočavanje podsticati u psihoterapiji žalosti? Zašto se češatitamo gde nas ne svrbi? Zašto kod ožalošćenih osoba raspirivati plamen straha od smrti kada su ionako pogašene gubitkom drage osobe? Odgovor: Zato što konfrontacija sa svojom smrću može da dovede do pozitivne lične promene.”

Govoreći o sopstvenim istraživanjima o tugovanju i žalosti, Jalom kaže da su njegove kolege i on “raspolagali čvrstim dokazima da su mnogi udovci koji su imali odličan brak lakše prošli kroz period žalosti i odvajanja nego oni koji su imali duboko konfliktne brakove”.

“Objašnjenje za ovaj paradoks krije se u ‘kajanju’: za one koji su život proveli u braku sa pogrešnom osobom, žalost je predstavljala veću komplikaciju jer su oni sažaljevali i same sebe zbog dugih protraćenih godina… Odavno sam naučio da kada dvoje ljudi imaju nešto veliko između sebe i ne razgovaraju o tome, oni ne razgovaraju ni o bilo čemu drugom važnom.”

“Oto Renk kaže da neki imaju fobiju od života, i da odbijaju pozajmicu života da bi izbegli dug smrti”, kaže očinski Jalomsvojoj pacijentkinji. “Tako se odbacuje život.” Kada mu ona govori da nema za šta da živi jer tuguje, da će ostatak života provesti zureći kroz prozor u porodično grobno polje, odgovorio bi: “Ali onda si se opredelila da proćerdaš život – jedini život koji ćeš ikada imati, zar ne?”

Da, živeti nije lako, ali kako tačno neka osoba uči kako da živi? Kako kaže sam Irv, kako sebe predstavlja pacijentima, u jednoj drugoj knjizi:

“Mislim da je živeti dobro ključ: pokušavati da ne žalimo zbog stvari koje nismo učinili u životu; pokušavati živeti život bez kajanja i biti zadovoljan onim što radimo; pokušati da budemo dobri prema sebi a ne razočarani u sebe.”

Priredila: Zorica Marković

Nedeljnik

  Društvo, Irvin Jalom, Psihologija, Religija, Sociologija