“Zašto neki muškarci varaju”: Toni Parsons – Danas je pornografija postala usluga, dostupna kao voda i struja, a muškarci su zbunjeni propagandom tvrdog seksa. Mogli bismo da poštedimo sebe – i naše devojke i supruge – mnoštva nevolja kada bismo mogli da imamo period raspusnog šaranja za kojim slede decenije blaženog mira.

S deset godina želi da bude čvrst. U dvadesetoj želi da bude kul. S trideset želi da je slobodan. U četrdesetoj želi da pripada. S pedeset želi da bude zdrav. Sa šezdeset želi da bude bogat. U sedamdesetoj želi da bude zdrav. U osamdesetoj želi da je živ.

Najteže je uskladiti želju za slobodom i želju za pripadanjem. Oduvek je bilo teško pomiriti čežnju sa seksualnom biografijom od koje zastaje dah i želju za ženom, porodicom i domom. Potreba za slobodom i potreba za domom. Godine svakako utiču na želje muškarca – mlađi momci svakako žele da imaju više partnera, a stariji muškarci očajavaju što nemaju dece.

Ali godine nisu najvažnije.

Čak i danas ima mnogo muškaraca, pogotovu iz radničkog i višeg staleža, koji se žene i dobijaju decu dosta pre tridesete. Naravno, tu su kao i uvek i veseljaci od četrdeset i nešto, tek izašli iz suda za razvode i spremni da se ponovo oprobaju u igri izlazaka.

Prema tome, neki muškarci se smiruju rano, a neki šaraju do kasno. Godine su mnogo manje bitne od ova dva poriva. Muškarci se čitavog života trude da sklope mirovni sporazum između ova dva temeljna nagona. Žele da se skrase. I žele da šaraju. Kako mogu da žele i jedno i drugo? Onaj ko to shvati otkriće tajnu muškog ponašanja.

Ne varaju svi muškarci. Neki pak varaju neko vreme, a onda se smire. To je ono što žene nikako ne mogu da prihvate – činjenicu da muškarci ponekad šaraju ne zato što su bezdušninapaljeni skotovi, nego jednostavno zato što još nisu upoznali pravu devojku.

Načelno posmatrano, siromašni muškarci šaraju jer imaju prilike za to (Mejvis u sobici za kancelarijski pribor), a bogati zato što smatraju da imaju pravo na to (VIP lože pune spremnih lepotica).

Kada je Tajger Vuds javno priznao svoje grehe pošto su svi saznali za njegovu oluju kresanja na sve strane, kritikovali su ga što se izvinio i svojim sponzorima i svojoj ženi. No, Vuds je savršeno objasnio kako alfa-mužjak milijarder može istovremeno da voli svoju ženu i decu i da obožava da spava s porno-zvezdama. Zanemarite sterilnu, pažljivo režiranu izjavu i shvatićete da je Vuds bolje nego iko objasnio neverstvo.

“Mislio sam da ću moći da se izvučem s čime god poželim”, rekao je Tajger. “Smatrao sam da sam naporno radio i da zaslužujem uživanje u svim iskušenjima na koja naiđem. Smatrao sam da imam pravo na to.”

Smatrao je da ima pravo na to. Jasno i jednostavno. Životi su se okretali naglavce, pokuljale su bujice bola i osećaja izneverenosti zato što je Tajger smatrao da ima pravo da radi šta god mu padne na pamet. Savršeno je to opisao.

Nikakva rulja priglupih prvoligaških fudbalera koja natiče na ražanj neku sirotu droljicu u hotelskoj sobi posle utakmice ne bi umela da objasni svoje ponašanje s tako razornom psihološkom iskrenošću. Zato što su suviše glupi. No, Tajger Vuds je u tome uspeo – ja to radim jer sam zaslužio.

Najzanimljivije u vezi s Tajgerom Vudsom – i svim tupavimprvoligaškim fudbalerima okruženim blistavim devojkama tvrdih lica – nije to što su uradili nešto sa strane. Muškarci su biološki predodređeni da prosipaju seme gde god stignu, a ograničenja koja sputavaju većinu muškaraca – društvena, ekonomska, povezana sa školskim takmičenjima ili ranim ustajanjem za posao – jednostavno ne važe za osrednje pomahnitale kite profesionalnog sporta.

Oni se ne plaše besa svojih supruga. Samo gnev medija ihobuzdava. Ne, nije čudno to što šaraju, nego to što kod kuće obično imaju prelepu ženu i decu.

Razmislite malo – svet je vaša javna kuća. Žena ima na sve strane. Pa ipak, čak i ako igrate za “Čelsi“, i dalje želite da upoznate onu pravu devojku, osvojite njeno srce, venčate se s njom i dobijete decu. Zašto se mučiti? Zašto jednostavno ne ostanete samci?

Zato što je poriv da se skrasite u vama jednako snažan kao i poriv da šarate. Najveća ironija je u tome što muškarci, bogati, siromašni i svi oni između, rizikuju sve zbog seksa koji verovatno ni iz daleka nije dobar kao onaj koji mogu da dobiju kod kuće, i to sa ženom koja nije ni prineti njihovim ženama.

Pogledajte fotografije Vudsovog harema – tu neskladnu grupu neuglednih konobarica, porno-glumica i razvedenih mama. Da li bi iko pri zdravoj pameti za sve njih zamenio Elin, švedskog anđela, devojku koja se udala za Vudsa i rodila mu decu?

Na pitanje o tome kako da muž ostane veran kad je okružen svim mogućim iskušenjima Holivuda o kojima današnji napaljeni sportisti ne mogu ni da sanjaju, Pol Njumen dao je čuveni odgovor: “Ne treba izlaziti po hamburger kada kod kuće imate odrezak.”

Ali muškarci to ipak rade. O, da, Pole, muškarci izlaze po “big mek” iako ih kod kuće čeka prvorazredni biftek. Odlaze po riblje štapiće iako im je u frižideru suši. Idu po pileće kuglice uprkos tome što kod kuće imaju vrhunske batake i prsa. To je nekakvo ludilo, a jedino moguće objašnjenje glasi da muški um želi raznovrsnu ishranu. To ne znači da zaista više voli hamburger.

Zvuči neverovatno, ali mi muškarci nismo samo mašine za stvaranje sperme bez trunke mozga i želimo više od beskrajnog trčkanja iz kreveta u krevet. Svaki muškarac koji je proživeo periode krajnjeg promiskuiteta zna da s vremenom privlačnost takvog života izbledi. Štaviše, oni koji ne znaju s koliko su žena spavali najčešće su oni koji najviše žude da se skrase.

Kad sam u mladosti radio u časopisu NME, poznavao sam jednog britanskog muzičara kog su na turneji po Americi u predvorjima svih hotela čekale devojke. One u pripijenim kožnim pantalonama od kojih pada vilica, lepotice od kojih pada vilica. Sećam se jedne iz Filadelfije, imala je kofer pun bičeva, lopatica i lisica za ruke optočenih krznom. Svet je uživao u seksualnoj gozbi vremena posle pilule, a pre side. Pa ipak, taj muzičar – taj kog je u Filadelfiji čekala dama s bičevima – prvi je našao ljupku devojku, oženio se i dobio decu koju obožava.

Takvi smo mi muškarci. Potajno želimo porodicu koliko i svaka žena. Želimo sve – ženu punu ljubavi, decu blistavih očiju i dom. Želimo da pripadamo. Iskreno želimo da pripadamo.

I to želimo isto koliko i žudimo da prosipamo seme u hotelskim sobama na istočnoj obali.

Ponekad previše žudimo za pripadanjem. Oni među nama koji su odrasli u stabilnim porodicama misle da je lako stvoriti dom. Oni kojima su se roditelji razveli često pokušavaju da obnove taj rastureni dom.

U svakom slučaju, muškarci su kao Bridžet Džouns posle pola boce vina i uz sladunjavu muziku – puni glupavih snova, nerealnih očekivanja i maštarija osuđenih na propast. I očaja – to je muškarcima i Bridžet Džouns zaista zajedničko. Ta očajnička želja da upoznaju Gospođu Pravu i ožene se njome — naročito posle dvadesetak kratkih susreta s Gospođom Pravo U Krevet.

Novim pokolenjima biće teže da se skrase i lakše da šaraju. Mi smo nekada s mukom sticali znanja o suprotnom polu od pravih devojaka i pravih žena. Danas je pornografija postala usluga, dostupna kao voda i struja, a muškarci su zbunjeni propagandom tvrdog seksa. A muškarac nikad neće biti u stanju da se skrasi dok mu se većina seksualnih susreta dešava dok u jednoj ruci drži kreditnu karticu, a u drugoj prljavog miša.

Mogli bismo da poštedimo sebe – i naše devojke i supruge – mnoštva nevolja kada bismo mogli da imamo period raspusnogšaranja za kojim slede decenije blaženog mira. Bio bi to divan svet.

Ali to ne ide tako.

Naši nagonski blizanci osuđeni su da žive zajedno u napetom primirju isprekidanom periodima krvavih sukoba. Želimo da šaramo i želimo da se skrasimo – to je Bliski istok muške duše.

Dobra vest je da to ne traje večito. U životu svakog muškarca izbija konačna bitka između šaranja i mira. Svaki muškarac – ako je mudar, ako ima sreće – doživi taj njumenovski trenutak u kom kaže: “Znate šta? Dosta mi je tih bljutavih ribljih štapića.”

Iz dubine duše čeznemo za tim trenutkom. No, da bismo u tome uspeli, da bismo dosegli Valhalu Pola Njumena, moramo da se zasitimo hamburgera. Tragedija je u tome što muškarci ponekad krenu s pogrešne strane. Skrase se, a onda se zaglave u šaranju.

Lako je pogrešno proceniti vreme. Ja sam se oženio s dvadesetak godina – bilo je to tradicionalno venčanje s trudnomnevestom – i taj brak se raspao pre nego što sam napunio trideset. Posle toga godinama sam bio sam i proživljavaoperiod mentalnog promiskuiteta tokom kog sam, na primer, spavao sa svojom susetkom, njenom kućnom pomoćnicom i njenim hrčkom. Ili sam samo zamišljao hrčka?

Bilo kako bilo, raspadao sam se. Onda sam upoznao svoju ženu. Onda sam se oženio i ponovo postao otac. I sve je bilo duševno zdravije, srećnije, bolje.

Nekada sam mislio da niko nije gore od mene procenio kada da šara, a kad da se skrasi. Ne mislim više tako. Zbog moje dece. Da sam procenio drugačije, ta deca ne bi se rodila.

Osim toga, uživao sam kao mlad otac. Dok su se moji prijatelji valjali po peščanim plažama Ibice odvaljeni od lošeg ekstazija, ja sam svom sinu čitao priče o životinjama. Sve se protivilo očinstvu u tako ranom dobu – novac, ljubav, zdrav razum.

Sve je bilo protiv toga, protiv prirode.

Činilo mi se ispravnim što sam otac s dvadesetak godina. Činilo mi se da tako treba. No, ne može se poreći da me je deset godina šaranja još čekalo na spisku obaveza. Ne može se poreći da je bilo suza jer sam se skrasio, da sam zatim šarao jer sam morao pre nego što sam se ponovo skrasio.

No, takvi smo mi muškarci – žudimo za sopstvenom porodicom, ali biološki čeznemo da šaramo. Bogataši se ne razlikuju od drugih muškaraca – oni samo imaju više prilike. “Iznenadio sam se saznavši da je Tajger Vuds tip preljubnika“, rekao je psiholog Oliver Džejms.

No, Tajger je najbogatiji sportista na svetu – naravno da se kidao između žudnje da se skrasi i žudnje da šara. Prelepa žena bila je neizbežna kao i ljubavnice. Da je Tajger želeo da postane prodavac kvaka, možda se ne bi oženio. No, potreba za porodicom i toplim domom bila je u njemu snažna kao i žudnja za seksom sa zvezdom “Dnevnika zagorele domaćice”.

No, porodica ne sme da se prihvati u nedostatku boljeg. Šaranje ne sme biti važnije. Šaranje treba da vodi smirivanju. Pogledajte Vorena Bitija. Voren večeras ne izlazi. Zato što je, kad se zasitite seksa, bolje ostati kod kuće.

Kako možemo da želimo i jedno i drugo? Koji nas je to bog cerekajući se programirao da želimo i da šaramo i da se skrasimo? Zato što je tajna života jednostavna – još života.

To je istina, znate. S trideset godina muškarac želi da bude slobodan, zaista želi. Ali negde u dubini duše uvek želi da se skrasi.

Toni Parsons

Nedeljnik

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, prevara, Psihologija, Sociologija, Toni Parsons