Ulogujte se / Kreirajte profil

“Ниоткуда” – Апотеоза самоуништавања

(О филму „Ниоткуда“ редитеља Фатиха Акина. Гл. Улоге: Дајан Кругер, Нуман Ачар, Денис Москито, Улрих Брандоф, Улрих Тукур)

 

Турски редитељ Фатих Акин који је добро познат филмској публици по изванредној социјалној драми „Главом о зид“ (Gegen Die Wand) на прошлогодишњем Канском фестивалу представио се са изузетно моћном драмом „Ниоткуда“ (Aus Dem Nichts), филмом са веома сведеним сценаријем и изванредним ликовима које је  можда и његово круцијално дело. Наиме, прича као и у свим другим његовим филмовима је врло једноставна и окреће се око једног бомбашког напада на радњу Нурија Шекерџија, мужа немице Катје Шекерџи у којем гине и њихов малолетни син Роко. Овај ужасни чин који савршено кореспондира са сличним ситуацијама по Европи отвара Пандорину кутију у животу жене која почиње борбу до смрти. Фатих Акин врло аналитички образлаже њихове фамилијарне релације где је национални анимозитет више него присутан. Муслиманска фамилија са стране погинулог мужа (епизода коју одлично тумачи познати глумац Нуман Ачар, (Homeland, The Cut)) оштро реагује на европски менталитет њихове снаје изјављујући и да је њена небрижност довела до смрти њиховог сина, док судски процес посвећен неонацистичком пару који је a priori починитељ овог грозоморног чина једна је од најутицајнијих и сценаристички најбољих  сцена у филму. Филм, у принципу, поставља врло тешка питања које се односе на слику европске политичке провинијенције: колико је национални анимозитет присутан и који су рецидиви друштвене присутности екстремне деснице у појединим земљана Европе. Ту се у први план мисли на ултрадесничарску партију Јерга Хајдера у Аустрији и посебно невиђено доминантне „Златне зоре“ у Грчкој која је и фактографски присутна у овом филму. Да ли европска заједница коначно толерише заузимање доброг дела друштвеног колача ових екстрема као коалицијских партија и како се уопште може справити са глобалном колизијом коју проузрокују овакви случајеви. Кад сам поменуо Пандорину кутију мислио сам на социјални каузалитет ових антагонизама. Катја је жена чија патња, како каже мудри Фатих Акин, долази баш „ниоткуда“, извор њене трагедије је далеко од њеног интимног и друштвеног положаја, далеко је од њених погледа на свет, далеко је свега што значи жеља за животом. То „ниоткуда“ је „одасвуд“, зато што је индоленција која влада „Старом дамом“ Европом, највећи узрок њеног постепеног девастирања,  којег је Велика Британија решила да се коначно ослободи. Дајан Кругер ову улогу гради са великим бројем детаља. Интимна трагедија коју погађа Катју, жену пуном живота и благонаклоности срозава цело њено постојање.

Гледајући њене сцене помислите, за тренутак, да гледате документарни филм и да су њене конвулзије и страдања прави и да је тај лик невероватно реалан. Ова талентована глумица (награда за најбољу улогу на прошлогодишњем Кану) предаје сав свој емотивни багаж овом лику. Свака њена реч, свака њена реакција има антологијски значај. Катја има систем у својој патњи зато што мора да смисли освету, али има и свој самокритички дисбаланс који у  соло сценама Дајан Кругер игра са великим осећањем за складност емоција са репликама. Она има говорни тембр који не можете да чујете код ниједне друге глумице, има став рањене лавице који је типичан само за њу и коначно њен крик у сали кад чује ослободилачку пресуду за џелате њеног мужа је крик који досад нисте чули. Пригушени, али дубок и незабораван. Овде се намеће и изванредна сцена њеног напада на жену терористкињу не могавши да контролише свој бес. Све у свему цели дијаграм њене улоге је фасцинантан и она је, поред режије главни мотор овог филма. То је антологијска улога, за коју, верујем да ће ући у анале модерног европског филма.

Остале улоге су знатно мање од њене, али је вредно споменути улогу њеног адвоката Данила Фавеа коју тумачи Денис Москито – пример уздржане рационалности и која садржи емотивну компоненту која чини овај лик значајним за филм. Како сам мало пре споменуо, ту је и познати глумац Нуман Ачар који тумачи улогу Нурија Шекерџија, супруга јадне Катје који и поред тога што се појављује само у првим сценама филма и у неколико њених реминисценција оставља утисак једног посвећеног мужа и оца за којем стварно треба жалити. Његова животна радост је контроверза на његову прилично тмурну спољашност и то овом лику даје једну врло продуктивну чудност. Нуман Ачар изванредно тумачи овај лик. Не бих могао а да у овом контексту не проговорим о улози знаменитог немачког глумца Улриха Тукура (Amen)  који тумачи улогу Јиргена Мулера, оца младог терористе Андреа Мулера. Невероватна је његова сцена сведочења против свог властитог сина у судском процесу, као и сцена са Катјом испред суда. Овај изванредни глумац импонује чврстим подтекстима и невероватном псохилошком стабилношћу. Рационалан у пласирању текста он има добро дозирану емотивност.

Сценарио за овај одличан филм Фатих Акин је поделио заједно са Харком Бомом, изузетно плодним глумцем, сценаристом, редитељем и продуцентом са ким је радио и свој претходни филм „Збогом Берлин“. Директор фотографије је Рајнер Клаусман, његов стални сурадник с којим је снимао и остале његове филмове, а музику за овај филм је компоновао амерички композитор Џош Хом (Silver Linings Playbook, XXX, Entourage), и она даје један западни шмек са тензичним ритмом који потцртава онај слој деструкције у целој причи.

Филм Фатиха Акина „Ниоткуда“ добио је и престижни Златни глобус за најбољи филм са неенглеског говорног подручја, као и многобројне награде на другим светским филмским фестивалима. Овај ће филм, наравно поред „Главом о зид“,  и „На рубу раја“ бити један од антологијских европских филмова који третирају вруће теме политичке и друштвене дисторзије мултинационалне Европе.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  •  
  •  
  •  
  •  

2 komentara na tekst “Ниоткуда” – Апотеоза самоуништавања

  1. Alex

    08/06/2018 at 02:31

    Ne slažem se sa mišljenjima iznetim u tekstu. Lično sam veliki fan Fatiha Akina i bezgranično volim Glavom Kroz Zid i Na Ivici Raja. Međutim ovaj film im nije ni blizu. Niotkuda samo pokazuje da kada filmom previše zagazite u politiku i probate da snimite neku vrstu svog politićkog manifesta, tu od filma malo ostane. Kao u ovom slučaju. Meni možda i najslabiji Akinov film. Nadam se da će se sledećei put opustiti i manuti direktnog političkog aktivizma.

  2. Sasho Ognenovski

    08/06/2018 at 03:57

    Vrlo mi je drago sto je film “Niotkuda” megju najnagradjivanim filmovima ovog vrlo talentovanog reditelja zajedno sa “Glavom o zid” i “Na rubu raja”. Isto vrlo mi je dragos to je ziri Kanskog festivala prestiznu nagradu za najbolju zensku ulogu dodelila upravo izvanrednoj Dajan Kruger, a isto mi je drago sto je ovaj film dobio Zlatni globus za najbolji strani film kome kriterijumu vise verujem nego Americkoj akademiji. Cvrst scenarij je temelj dobrog filma i mislim da se Fatih Akin sve vise bavi pravim temama. U svakom slucaju dobro je cuti i drugo misljenje. Zhvalan sam na komentar i konacno srecan sam sto sam sreo jos jednog velikog fana filmova Fatiha Akina.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.